Ala Gorbunova

Vrt stvorenja

 

***

u tom času je jarko plamtelo plavo cveće kandilke
slivala se voda niz latice treperile su
signalne baklje

nekada je uranjao u san u dalekoj kući
i gledao noćnu lampu uz koju radi majka –
šije mu dušu belu kao košulja

u ime kakve ljubavi hoćeš da me svučeš
da ležiš sa mnom u crvenom pesku jaruge
sred šumā

čuo sam lopate kako rade i znam da je u ovom kraju
pesak tvrd kao kamen kao drugarstvo
bezimenih vojnika

nekad se budio i izlazio na ona vrata
iza kojih je bio vrt gde se ne stari
i deda mu Fjodor pio je mlado vino

u ime kakve ljubavi hoćeš da podeliš sa mnom
raspad tih atoma cepanje zvezda
smrt bogova

čuo sam lopate kako rade i znam da u ovom kraju
u vazdušnim grobnicama spavaju nevidljivi pukovi
spavaju asure i deve

i kandilka igra svoj kružni ples
i kao varljiva močvarna svetla
prosijavaju baklje

 

PESME SA KRITA

1

među stenama bore se poput Grka
lavanda i žalfija majčina dušica ruzmarin
sneg na planinskim zenitima i seoca
kraj maslinjaka pod egejskim suncem
pevaju avgustovske pčele u krošnjama
u stomaku imaju bubne opne
zbog lozove rakije podnevne jare znoja
timpani koji dozivaju ženku mužjaku
na ostrvu postanja u senci vremena
carstvo palata bronzano proleće orhideja
šaren krajolik spržen vrućinom
palate porušene narandžasto kamenje
pesak je grimizan ali su klisure vlažne
zemlja je puna mirisa žbunja
i pod vodom duginih boja jure se
ribice za ronioce

2

mole za kišu oprljene visoravni
ostaće na zimovanje prepelice i kopci
porušene su palate likovanja i veselja
igre sa bikom princ sa ljiljanima boginja sa zmijama
uništeno je sve i doveka da se plače zbog toga
ostale su ruševine jara kamenje miris žalfije
o Iraklione! ribolovačka luko tvoje lađe
visoko su razastrte mreže boje šafrana i
kroz odjek rata arkanarskog pokolja erozija grlića
kamene materice i medenožutih zidina
koje pustoši mrtvorođeno dete
saće je napušteno med je postao katran
o Iraklione! na tezgama je suvo bilje
sir masline ćilimi sunce sija ja umirem
zaustavi gospode moj svojom voljom
zračenje svetlosti plime i oseke mora
svu nemilosrdnu raskoš

3

kameno drvo iz kamene šume
cvetalo je pre milion godina i jednu sekundu
kada je bila živa lasta koja leti u susret
pod gusenicama vazdušnog tenka
kada je magarac ridao penjući se naviše
vrteo se grnčarski točak zreo je krčag
od sive sluzi malenih nanorobota
kiborzi prave krčage od replikatora
ljudi sa puškama koji su pojeli vazduh i vodu
umnožavaju sebe i prepuštaju mene nestajanju
u zaboravu jave ljubavi u apsolutu odsustva
kameno drvo i ja lasta i ja
aronova palica cveta poleće kao boing
natpis na safari džipu don’t follow me
I’m lost
svaki dan stranputnom zemljom
dok se priroda kreće

 

***
(privlačenje)

skupa se vraćamo u prastaro more
u molekularni eden koji nam priča
da smo od iste tvari sazdani hrast i ja; da su
divlje biljke postajale krvna zrnca
da je zver proždirala zver i sunce i vazduh
uđi u sokove biljaka unutar krvi da čuješ
neuništivo znanje ćelijskih jedara kako se pravi
čovek/drvo/zver/ptica/meduza/riba
o, u tvojoj krvi proizvode slasnu
energiju mitohondrije; tamo živim
u zabranjenom gradu iza svetog bedema
tako duboko i davno da je to
više od ljubavi

 

25I

u edenskom vrtu su elektronski oblaci
kristali bdela fraktali
razlomljene svetlosti

difrakcija talasa enkripcija neba ISO
i polimerazna lančana reakcija
vidljiva je oku

o u tom vrtu je kondenzacija kapljica vodene pare
razlaganje belog disperzija duginih boja
hromatska aberacija

hijeroglif Lepota ispisan u oblacima
gde je proletelo jato
divljih pataka

devojačka loza u kapima rose
ružičasti čičak u odblescima zore
u boji od hiljadu bita

i Adamu koji je progledao klečeći u blatu
donosi ime za biljku u cvatu
stohastički vetar

 

vrt stvorenja
(minimal visions)

1
(ribe u granju)

muljska svetlost kroz krljušti
riba što pevaju u granju
lišće spremno da zahvata
blago pohranjivanja:
vlagu što peva u muskulima
suzu podno srca
rupu u polumesečastoj kosti

2
(zmijska frula)

u jednom dahu bez prekida
kroz suvu tikvu
dozivanje zmije
iz vode
iz usahlih izvora
neba kiše i vode
izmile
čuje li kobra frulu
i uviju se oko duge

3

(uspinjanje ka lažnim suncima)

sunčani stubovi na zalasku
letnja prašina
uspinju se spiralno
malene čestice
zmijske duge se sklupčale
u lažna sunca
i u višebojnim stubovima se
uzdižu
slomljene vaze
perunika

4

(halo oko fenjera u magli)

fenjeri upaljeni među kedrovima
kao sveće
za pomen
u kapljicama magle
pauk krstaš
zaposeo mesečev štit
tka krune za šipak
u oblačnom vrtu mira
i uvija pljuvačku u blještavu nit
u plavom halou
java noćnih leptira

5

(kišne mantikore)

kišne mantikore
iskrale su se iz pećina
riđe strele –
škorpijine bodlje
mantikorina pesma
truba i frula
u crvenoj glini
lavovski leže
kišne mantikore

***

„Samo sa onima koji su sprženi kao ja,
samo sa njima mogu da pričam“,
idu vukovi po vučji trn,
sasvim sprženi,
mole za dečicu majčicu zovu,
vučići se prospu sa neba –
meteorska kiša.
A u obešenikovoj kući se sve vreme priča
o vraču
koji diže iz mrtvih.
Pa šta –
ni greha ni spasa.

***

opet i opet se odricao svoje božanske suštine,
baštenska strašila do peta pokrivena svojim kosama
odlazila su u prostrana polja,

lokvanji od kamena su se spuštali na dno jezera,
lomile su se posude dok je išao stazama svojih želja među eonima
u predeo večitog prezira.

odozgo nadole kroz njega je teklo azotnokiselinsko seme
u nečistu glad zemlje na kosturnicu žita
sprženog požarom

i mamilo kiborge i mutante lažnim spasenjem
podavao se vitezima senke u klozetima /
u noćnim morama.

hteo je da bude stvar kojom se poigrava neki sadista,
lisice vremena, slučajni seks i anonimnost,
i glad malih ovih

stoje iznad uzvišene slave ametista,
safira dostojnog nadanja nebeskih
i zumbula svetačke krotosti.

čak i zvezde na nebu umiru.
šta bi mogao reći za oproštaj
baštenskim strašilima, lokvanjima od kamena, slomljenim posudama?

bili ste greške i sada ste slobodni,
nikom potrebni i prelepi,
besciljni i bezuslovni.

i posude neće sastaviti sebe same, lokvanji od kamena
neće se dići na površinu i baštenska strašila do peta pokrivena svojim kosama
večito će lutati poljima.1

 

izabrala i prevela s ruskog
Ana Rostokina

1 Prevoditeljka se zahvaljuje Sofiji Živković na savetima pri prevođenju.

 

Ala Gorbunova (Алла Горбунова, Lenjingrad, Rusija,1985) je ruska pesnikinja i prozaistkinja. Završila je Filozofski fakultet Univerziteta u rodnom gradu. Dobitnica ruske nagrade „Debi“ za mlade autore. Njena druga zbirka pesama je ušla u najuži izbor za nagradu „Andrej Beli“. Autorka knjiga: Первая любовь, мать ада (2008),  Колодезное вино (2010) i Альпийская форточка (2012).

 

Ana Rostokina (Анна Ростокина, 1986) prevodi sa srpskog i makedonskog jezika na ruski i sa ruskog na srpski. Prevode savremene poezije objavljuje u periodici. Živi u Beogradu.