Milan Dedinac

U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM DETINJSTVOM

          Ove reči nisu ni ogled o dečijem umetničkom stvaranju – za takav posao moralo bi se imati i drugih znanja i drugih iskustava, – ni marljiv prikaz jedne izložbe koju su deca priredila. One su, te reči, pre nesiguran i labav motiv, ispočetka kao slučajem pokrenut a docnije više pretrpan nego razrađen toliko slobodnim asocijacijama da katkad skoro potpuno iščezava, gubi se i nestaje u novim motivima koje je izazvao; motiv zabeležen prvo na margini kataloga jedne izložbe a zatim jedva čujan, po svojim zvucima tišine, čak i za „unutrašnje uvo“; sićušan u grandioznom i beznačajnom, u dramatičnom i smešnom monologu koji kod svakog čoveka počinje s krikom rođenja i završava se, u ropcu, s pištanjem ispražnjene mešine; motiv na margini tog monologa; motiv svakako ništavan pred gigantskim događajima u svetu, od kojih, u zapaljenom mraku jedne sumračne civilizacije, danas, danas i sutra, zavise i zavisiće sudbine naroda i miliona i miliona ljudi.
          To je motiv koji je sada – dok pišem naknadno, po završenom radu, redove ovog uvoda – već iščezao, prigušen novim naletima zvukova i glasova, potisnut novim slikama, vizijama i snovima, spaljen i uništen novim susretima i događajima spoljnim i unutrašnjim.
          Motiv možda zauvek poginuo ili potonuo? Možda motiv-ponornica što stalno, prigušen, cvili pod tolikim slojevima velikog monologa i opakih dijaloga, motiv koji će opet jednog dana, ili jednog smeha, u noći kakvog požara, da se jasnije ili jasno javi s glasom nekog deteta ili u zagonetnoj vlazi kakvog leproznog zida, ko zna kako probuđen? 

ASOCIJACIJE S JEDNE IZLOŽBE

Izlagači – deca slikara Vladimira Filakovca 

          U Londonu, Parizu, Njujorku, jedna ovakva izložba izazvala bi, ako ništa pametnije, bar senzaciju. Kod nas, u Beogradu, ona je prošla neprimećena. Dnevna štampa prešla je preko nje gotovo ćutke, a sala u kojoj su deca obesila svoje radove zvrjala je za sve vreme – prazna. (Oba puta kada sam došao na izložbu bio sam jedini njen posetilac). Nisu se za nju zainteresovali ni umetnici, ni naučnici, ni pedagozi, ni deca. Niko.
          Da se bezazleni francuski carinik Anri Ruso, muzikant, pesnik i slikar, slučajno rodio pod ovim našim balkansko-panonskim podnebljem, na ovim našim duhovnim i ostalim pustošima i bezglavim prazninama, na ovim košavama, umetnički on sigurno ne bi postojao ni za svet, ni za nas ovde, a valjda ni za sebe samog. Zahvaćen prostodušnim ushićenjem pred kakvim čezama što, zakićene buketom udešene i nalickane porodice, odlaze praznikom u polje, ili od srca ganut lepršanjem i vašarskim šarenilom zastavica na visokom plavetnilu neba, zanesen obojenim fudbalerima na gustom zelenilu polja ili uplašen i zadivljen pred tajanstveni životom zveri u zoološkoj bašti, možda bi i taj naš carinik uzeo s naivnom pobožnošću četkice i paletu u ruke i pokušao da naslika neke svoje Fudbalere, Majmune u šumi ili Dvokolice čiča-Žinijea.
          Ali da li bi iko ovde, kod nas, zapazio ta dela? Da li bi se našao neko da uoči i oseti razliku između tih platna – koja svojom devičanskom rukom gaji i neguje najlepšim bojama ovaj blaženi pesnik i „nedeljni slikar“ – i neukih kopija belosvetskih ,,kičeva“ u boji i gipsu, nesumnjivo banalnih i sumnjivo erotičnih, koje noćni bednici, deklasirani ljudi s više profesija, prodaju, ćuteći dugo kraj glasnih stolova, polupijanom i mamurnom našem malograđanstvu?
          Pa ako bi ko i primetio tu beskrajnu razliku, da li bi se posle usudio da povede, uprkos valjda opštem smehu naše intelektualne čaršije, opasnu borbu za dela tog našeg carinika, da ih utka – ne obazirući se na uvređeno dostojanstvo monopolisanih umetnika – u razvoju naše likovne umetnosti, i da im, u njenom ne bog-zna kako silovitom i visokom usponu, pronađe, kako se to kaže, odgovarajuće mesto?
          Za takav jedan podvig, a to bi odista bila neka vrsta podviga, potrebno bi bilo imati i hrabrosti (u zemlji ratnog junaštva i posleratne plašnje!), i ukusa (u sredini koja je bez humora proglasila feljton za književnost i, recimo Krekovića za umetnika!), i bezgranično mnogo ljubavi (gde ljubavi nema ni u kakvom vidu, gde je sramotno pisati ljubavne pesme i nedostojno slikati ženski akt i gde se, najzad, ljubav-strast superiorno, s visine, prezire).
          U potpunoj pustoši kojom crni i hladni vetri biju sa svih strana, lupaju, i zanose, i katkad odnose, na ovoj rovitoj zemlji koja nije ni Istok ni Zapad, u ovom svirepom gradu nad rekama, između turskih buregdžinica i neukusnih palata, čovek koji se „bavi“ umetnošću ili je plaćen ili „odbačen“.
          Plaćen, on više nije umetnik: čak i ono što je do te kupoprodaje stvorio, treba spasavati od njega samog. Da nastavi sa umetničkim poslom koji je do tada radio, više ne može. I kada bi i smeo, ne bi mogao: pojavile su se nove dužnosti, nove obaveze, nametli se novi prohtevi, slušaju se tuđi zahtevi. Izmenio se ceo život spolja i iznutra, a iz novog života ne stvaraju se, ne nastavljaju se stara dela.
          Uostalom, poslodavac to i ne traži. On je izmenio umetniku život da bi umetnik izmenio svoje delo. Kako, međutim, i poslodavci imaju svoju poslodavačku koncepciju o umetnosti, to kupljeni umetnici moraju da joj se pokore, što im, uzgred budi rečeno, i ne pada toliko teško u novopečenom životu, koji već ima, i to u temelju, neke podudarnosti s gazdinom svakidašnjicom.
          A oni drugi umetnici, oni „odbačeni“, oni koji nisu zaigrali ovo „vrzino kolo“, što već godinama igra po umetničkim paviljonima, po Kolarčevim univerzitetima, po časopisima i novinama, po školama i kafanama, po pozorištima, kazalištima i gledalištima, po grobljima i trgovima oko spomenika, šta je s tim umetnicima? Zašto oni nisu pristali da budu plaćeni, oni moraju biti – „odbačeni“.
          Ali što dalje od ovog kola, oni su sve veći trn u oku igračima, koje ipak, na dnu, mora da grize opaka misao da „odbačene“ nije niko „odbacio“ nego su se oni sami „odbacili“. I to samo iz „vrzinog kola“.
          U očima plaćenika takav je umetnik usamljen. Jer nije s njima. Njegova ih „samoća“ ne boli, ali im smeta.
          A taj umetnik ipak je tu, u svojoj zemlji. On bi da oseti sve pokrete i trzaje, da sluša sve dozive i sve krike, zapomaganja u mraku iz nekog dalekog zabrana, da prisluškuje travu kako raste, zoru kako dolazi preko peska i vode, da čuje tuđe govore, da razvija svoje i mami tuđe snove, da hvata sebe u drugima i druge u sebi, da čita po novinama i knjigama – što više! − o narodima koji umiru za svoju slobodu, za svoja prava, o razlivenim poplavama u Kini, o najezdama i pljačkama, i da gleda, uvek napregnuto, zamrljane slike na novinskoj hartiji i neke nejasne i zaprljane senke na njima, ranjene radnike i kineske seljake, i ubice i ubijene. I hteo bi, hteo bi da zna ko je taj seljak s Nila, turobniji i tragičniji od svih junaka antičke drame, što iz poplave nabujale reke spasava jedini svoj imetak, neko natrulo voće.
          Ko je taj seljak? Šta li hoće s tim voćem? Otkuda mu ta poslednja snaga da iz crvenog mulja – Nil je tih dana bio sav crven – i razbesnele vode izvuče to gnjilo, to natrulo voće? Kome će ga dati? Ko je taj crni čovek?
          Hteo bi pesnik da oseti na sebi to silno, to pobelelo sunce što se po talasima i po tome mokrom i mrkom seljaku razliva, da gazi nogama i bosim i iznemoglim po tom istom blatu, noga da mu se zaglibi, matica da ga nosi i zanosi, i da na rukama drži to isto voće, kržljavo i blatno, najveće blago ovog sveta, dragocenije od samog života. Hteo bi, makar za iskru sekunde, da misli tom tuđom, seljačkom mišlju, da strahuje tim tuđim strahom, da preklinje i proklinje tim tuđim očajem i besom. Da njegovo „ja“ bude drugi.
          A čim nastupi noć, kao nekada Lesažov Hromi Daba, pesnik se žuri od kuće do kuće, podiže krovove i gleda, kao usred bela dana, šta to umorno čovečanstvo, neizmerno neodređeno i konfuzno, radi tu, bez njega, u tim užasnim samicama triput zaključanim, po tim podrumima, mansardama i suterenima, po gladnim i sitnim kujnama, po tim mokrim dupljama i pećinama, od betona; to čovečanstvo što se grize i miluje, što čamuje i peva, što decu koti po slami i na perju, i ždere, i čmava preklano, i pije, do besvesti pije; ti pisari i sluge, advokati i kandilarke, nitkovi i bolesnici, trgovci, majke, sluškinje i vratari, poslanici i radio-amateri, svaki u svojoj nepodnošljivoj samoći.
          I onda s tim tuđim osmesima u snu, s tim likovima i psovkama, s tim tuđim hrkanjima i trpljenjima što riju i što ga riju, s tim oficirima i zajapurenim devojčicama, s porodiljama, dnevničarima, neispavanim hlebarima i s tim senilnim starcem što drži, uspavan, novine u ruci, on mahnito beži, da svemu tome nađe uzroke i veze, i da vidi sebe u njima i njih u sebi, i da prestane da vidi sebe kako se gleda u njima; i hteo bi da sve što je bilo postane upaljeno sada, iznova rođeno, i da to, bez muze ruka beleži, beleži... ako može, ako hoće i ume... u kući providnoj, u kući od kristala, da sve vidi i da ga svi vide, sav proziran.
          – I još... i još...
          – Šta ono još treba?...
          Postoji „... Je est un autre“.¹ Taj drugi može biti bezglasni glas podsvesti, ali i onaj seljak s Nila. „Kao što se svaka materijalna stvar definiše tek u odnosu prema drugim stvarima, može se isto tako reći da svaka individua osiromašuje i izmiče punom životu zatvarajući se u jednu jedinu ulogu. Definisan svojom sredinom, svojom dužnošću, predstavom koju mi imamo o njemu ili on o sebi, čovek ostaje nesvestan raznolikosti puteva kojima je trebalo da krene. On se posvećuje jednom jedinom zadatku i kultiviše samo jedan od mnogobrojnih karaktera koji su virtuelno postojali u njemu.“² Pravi pesnik, recimo Rembo, zamišlja čoveka „oslobođenog nužnosti žrtvovanja, pripisuje mu „više drugih života“ koji bi ga izrazili ne isključujući jedni druge.“³
          I postoji oko čisto, okupano, oko koje prvi put vidi, „ oko u divljem stanju“, „oko nepomično i animalno ekstatično pred novim“ (Bodler). Suviše saznatih stvari, suviše „ozbiljnih“ saznanja ne uspevaju sasvim da mu pomute taj unutarnji bistri vid,⁴ koji pijano i divlje vidi sve kao neviđeno i novo, kao nešto bez poređenja, jer nema s čime da se poredi, jer se prvi put gleda i vidi. To oko veruje u „sva opčinjenja“.
          I u današnjem svetu, nakazno sputanom, ograničenom, svetu u znaku državnih, javnih, tajnih i svih drugih granica, u svetu cenzure sna i jave, u svetu najsvirepijih konvencija i simbola, kastracija, laži i svih mogućih robovanja, ipak postoji – to divlje oko animalno ekstatično.
          Ono postoji u „punoći velikog sna“, koji omogućava „više drugih života“ i ne suprotstavlja san javi i javu snu, već pruža bogatstvo neograničenih mogućnosti. Buđenje iz tog sna u javu, značilo bi samo pristanak na osiromašenje i opredeljenje za jedan jedini put, „ograničen zakonima mogućnog“.
          Gledaju tim okom divljim, ekstatičnim, iz punoće velikog sna, neki bolesnici, koje smo udaljili od sebe i koji su se udaljili od nas, i neka daleka, takozvana primitivna plemena. Ali to oko je svakoga dana i kraj nas i ono nas gleda iz dubine velikog sna, i mi, ko zna kako prerušeni i s kakvim mađijskim moćima, naseljavamo njegove pamučne i teško mirisne prerije i uklete zamkove njegove: san deteta!
          Ima ljudi kojima je dugo ostala kroz mladićstvo i docnije vizija tog oka u divljem stanju, tog oka što nas, koji smo ga izgubili, rastvoreno široko gleda kako odlazimo sve dalje i dalje, iz dana u noć, sve siromašniji, sve sputaniji „ograničenim uslovima ljudskog života“, i vidi nas gde nestajemo, izlapeli i prazni, već davno duhovno mrtvi, u krajnjem umiranju. Ta vizija detinjstva – ma i načeta, zamagljena, makar i okrnjena, osmuđena i po krajevima nagorela neprekidnom borbom za hleb naš nasušni, za duh naš majušni, za pravo svakog na život pod Suncem, u „haotičnom i najčešće tragičnom sukobljavanju i međusobnom prožimanju subjekta i spoljašnjeg sveta“ – sačuvala se dugo ili duže, kao da se detinjstvo proteglo i na kasnija doba starosti, i kod manjeg broja umetnika: kod sv. Franje Asiškog, valjda kod Đota i Blejka, ili od novijih kod Žermana Nuvoa i carinika Rusoa, kod rasplakanog seljaka-pesnika Jesenjina, kod Branka kada se ne pravi suviše glup ili kod Disa kada ne mora da bude pametan patriota.
          Ali je zato mnogo više umetnika – pred očajanjem što vizija detinjstva nije mogla da se sačuva i nastavi – pošlo u poteru za njom. Oni su uneli u ta traganja u tu hajku sva svoja znanja i iskustva, sva sredstva koja im stoje na raspoloženju, da bi, ma i za delić sekunde, dozvali iz mraka poginule prošlosti ne samo raspoloženja realnosti svoje individualne predistorije nego i podatke iz filogenetskog pradoba, „ukoliko svaka individua u svome detinjstvu, na neki način skraćeno ponavlja celo razviće ljudskog roda“ (Frojd). I tako, s vremena na vreme, progledaju i ti umetnici okom u divljem stanju, ne netaknutim okom već najednom ispranim, okupanim, okom zaista probuđenim, ali probuđenim ne samo iz noćnog sna nego i iz svakidašnje jave, koja u ozarenoj svetlosti tog bistrog buđenja postaje stravično košmarska. Progledaju i gledaju katkad u magnovenju, za tren oka, tim okom toliki ljudi na svetu u časovima bezgraničnih radosti i klonuća, u gladovanju ili u nekim bolestima, pod dejstvom alkohola ili opojnih droga, ushićenjima ili delirijumu ljubavi, ponekad i kod ponekih u olakšanju posle nagle provale plača ili posle zadovoljene ljubavi posle višegodišnjeg tamnovanja, u duhovnoj odsutnosti i u izoštrenosti očekivanja pred velikim događajima⁵, ili posle s mukom preživelih bolesti na početku ozdravljenja, kako veruju Po i Bodler.
          „Tek što se vratio iz senki smrti, on (bolesnik) udiše sa slašću sve klice i sva isparenja života; pošto je bio na pragu da zaboravi sve, on se seća i hoće sa žestinom da se seti svega...“
          „ ... ozdravljenje  je kao povratak detinjstvu. Rekonvalescent se zaslađuje u najvišem stepenu, kao dete, sposobnošću da se živo zanima stvarima, čak natrivijalnijim na prvi pogled. Vratimo se, ako se može retrospektivnim naporom mašte, ka svojim najmlađima, svojim najjutrašnjijim utiscima, i mi ćemo uvideti da su oni čudnovato srodni sa utiscima, tako živo kolorisanim, koje smo primili kasnije, posle neke telesne bolesti, pod uslovom da je ta bolest ostavila čiste i netaknute naše duhovne sposobnosti. Dete vidi sve kao novu stvar; ono je uvek pijano. Ništa nije toliko slično onome što se naziva inspiracija kao radost s kojom dete apsorbuje oblik i boju. Usudiću se da idem i dalje; tvrdim da inspiracija ima neke veze s navalom krvi, i da je svaka uzvišena misao praćena nervnim potresom, više ili manje jakim, koji odjekuje do u mali mozak. Genijalan čovek ima nerve jake; dete ih ima slabe. Kod jednoga, razum je uzeo znatno mesto; kod drugog, osetljivost je zauzela skoro celo biće. Ali genijalnost nije ništa drugo do detinjstvo nanovo nađeno po volji, detinjstvo sada snabdeveno, da bi se izrazilo, muževnim oruđem i analitičkim duhom koji mu omogućava da sredi skup materijala nehotično nagomilan.“⁶
          Umetnici, oni retki, kojima se vizija iz detinjstva nastavila i prenela skoro na ceo život, ostali su po svojoj ili tuđoj volji, a valjda i po jednoj i drugoj, na ivici doba u kojem su živeli; i možda baš zbog toga, što su ostajali po strani, oni su uspevali da sačuvaju tako dugo, istina nešto oštećeno i izmenjeno, svoje detinjstvo? Ili im je baš to detinjstvo onemogućilo da svaki od njih, iz svog egocentričnog unutrašnjeg sveta, zakuca smelo na vrata svakidašnjice i stupi, i zakorača u krv, blato i magle, u lične strasne i klasne borbe, u laži i istine, među vijore spoljnog sveta, koje u njihovom ranom detinjstvu davao elemente „velikom snu“ a sada ga samo nepodnošljivo ili veličanstveno nadražuje? Da bi sačuvali taj san da se ne razbije, − a on je često kao mehur sapunice na čijoj se glatkoj, sjajnoj i obloj površini ogleda u svima bojama izmenjena slika sveta, − oni su postali begunci u bajke, varke i misticizam (Blejk i Žermen Nuvo), begunci iz sadašnjosti u prošlost („Ja sam poslednji seljački pesnik“, Jesenjin)⁷ ili begunci u – budućnost. Ali, s vremena na vreme, i njeni svakako naivni, ali ipak vesnici.
          Oni drugi umetnici, međutim, koji su izgubili, ko zna pod kakvim okolnostima, svoje detinjstvo i sada to „oko animalno ekstatično pred novim“ trude se da katkad dozovu i izazovu ili im se ono samo, nezavisno od njihove volje, iznenada javi pod uticajem nekih jakih raspoloženja ili u pijanstvu, ti umetnici, znatno brojniji, bili su obično u neposrednijem i aktivnijem dodiru s društvom i vremenom u kojem žive. Najčešće one najzbunjenije među njima, one najuplašenije pred odgovornostima zreloga čoveka, izgubljene u maglama sopstvenih protivurečnosti, skrhane spoljnom svetlošću, baš taj direktniji dodir sa stalnim potresima svakidašnjice i strah od nje, više nego grozničava i uspalhirena čežnja za zakopanim vrelima sublimnih i nepozantih vizija, gonili su ih i vodili, zbunjene i nemirne, u neodgovornost nedoraslog detinjstva. Ali oni, ti nemoćni i usplahireni, histerični i zgranuti, ti pijanci, znali su ipak, katkad, zagledani u to unutrašnje zračenje, da donesu odande neke lelujave opojnosti, neizgovorene reči i svetle lirske konstelacije, kao i dragocene podatke o nejasnim i tajnim taloženjima u čoveku.
          Dok su oni prvi – pesnici s produženim detinjstvom – pre svega umetnici, a tek zatim ljudi-građani, i to ljudi sa umanjenim društvenim odgovornostima, skoro dečijim neodgovornostima, ovaj drugi tip javlja se u svom komplikovanom vremenu mahom prvo kao čovek, sa svima svojim manama i vrlinama, plašnjama i bunama, pa tek onda kao umetnik; ili tek u najsrećnijim ali za sada veoma retkim časovima kao čovek-umetnik: mislim na izvesna reagiranja Remboa.
          O, kada bi došlo vreme koje bi dalo onoj prvoj grupi umetnika, umetnicima-deci, veće dužnosti i odgovornosti i tako ih utkalo u potku najdirektnijeg i najvitalnijeg životnog strujanja, prenelo ih s margine u tekst; a ovim drugima, kroz odnose jednog savršenijeg, pravičnijeg i svetlijeg stupnja društvenog napretka, − kada će mnogih kompleksa i opterećenja nestati, jer će izgubiti svoju podlogu, − preko slobodnijeg razvoja seksualnosti i intelekta omogućilo i otvorilo neposrednije puteve ka praizvorima vizije i poezije, koje naučnici još nisu „učinili nauci pristupačnim“.
          Ali ni ovi drugi umetnici, koji su izgubili detinjstvo i sada ga katkad mame i izazivaju, ne odnose se prema tom detinjstvu nanovo nađenom na isti način, ne dozivaju ga istim sredstvima. Dok su jedni prisiljeni da pribavljaju sebi takve trenutke, takva raspoloženja samo veštačkim putem, pomoću opojnih droga i alkohola⁸ (Po, Utrilo, Ujević) ili da unezvereni i prazni očekuju nove velike događaje i teške bolesti, gladovanja, silovite potrese, koji treba da ih iz dna pokrenu, slojevitu prošlost da im pokrenu, da im probude uspavane poetske sile detinjstva (Kiriko, Hamsun); dotle drugi gledaju da do svega tog dođu bez ičije tuđe pomoći, bez veštačkih sredstava, prirodnim putem, i to, kako kaže Bodler, po volji, po želji.
          I sam Bodler, koji je bolje nego iko znao sve boje i zvukove „veštačkih rajeva“, verovao je da se do „poetskog blaženstva“ – kako se on u duhu svoga vremena i još više u žargonu svoga preterano artističkog kruga izrazio – može doći i prirodnim putem. I on je znao da se „velikim prizorima ... ozarenim unutrašnjim suncem“ ne prilazi samo stazama vina, niti se samo kroz alkohol može da probudi „istina i goruća ta druga mladost“, ni da jedino vino, hašiš i opijum mogu da pretvore „krticu u orla“. Na kraju svoje studije „O vinu i hašišu, poređanim kao sredstva za umnožavanje individualiteta“, Bodler zapisuje ove reči:  
          „Završavam ovaj članak s nekoliko lepih reči koje nisu moje nego jednog značajnog filozofa malo poznatog, Barberoa, muzičkog teoretičara, i profesora konzervatorijuma. Bio sam kraj njega u jednom društvu u kojem je nekoliko lica uzelo blaženi otrov (hašiš), i on mi tada reče s neiskazanim prezrenjem: „Ne razumem zašto se racionalan i uman čovek služi veštačkim sredstvima da bi došao do svog poetskog blaženstva, kada su oduševljenje i volja dovoljni da ga uzdignu do nad-prirodnog života. Veliki pesnici, filozofi, proroci jesu stvorenja koja čistom i slobodnom upotrebom volje dospevaju do jednog stanja pri kojem su u isto vreme i uzrok i posledica, subjekat i objekat, magnetizer i somnambul.“
          Ja mislim potpuno kao on.
          Bodler je tako mislio, ali, uglavnom, nije tako radio. Živeo je, kako kaže za njega Rembo „u jednoj suviše artističkoj sredini“, suviše esteta premalo građanin. Nesiguran, on je nošen plimom i osekom društvenih i političkih događaja.⁹
          On se najčešće zadovoljava time što krtica, katakad, može da se oseti orlom. Krtica ostaje krtica, Bodler je ostavlja da ona i dalje živi njenim slepim, podzemnim životom. A u naknadu za to, za takav život, on joj govori, on je teši da neke krtice mogu za trenutak da se osete i orlovima pomoću „čiste i slobodne upotrebe volje“, prirodnim putem, mada je za sve krtice mnogo lakši put ka „blaženstvu“ onaj koji vodi kroz alkohol i droge.
          Nasuprot Bodleru, bar u tom pitanju, stoji Rembo. I on je pio i kroz modre, vrele i opake vijore alkohola pristupao nepoznatom, ali je smatrao, ali je znao da to nije jedini, da to nije pravi put. Krtica ne sme da ostane krtica. Čovek ne treba da bude krtica. Čoveka-krticu treba približiti orlu. To rastojanje između krtice i orla mora se smanjiti; jedared, vremenom, možda i ukinuti: kada se krtica pretvara u orla. A sve to mora da izvede čovek sâm, ali ne i usamljen; ne pomoću droga i alkohola, ne kroz bolest i u prvim časovima ozdravljenja, nego iz sopstvenih sredstava, prirodnim putem. Znao je Rembo i to da takvi časovi ne smeju ostati proizvoljni, slučajni; čovek mora biti njihov gospodar. Da bi približio krticu orlu, Rembo je naslućivao šta sve treba uraditi. U novembru 1870, šesnaestogodišnji dečak, govorio je jednom svom drugu, Ernestu Delâeju:
          „Ima destrukcija koje su nužne ... Ima drugih starih drveta koja treba poseći, ima drugih stoletnih hladova čiju ćemo prijatnu naviku izgubiti ... Samo ovo Društvo: upotrebiće se za njega sekire, pijuci, valjci koji nivelišu. ʻSvaka dolina biće zatrpana, svaki brežuljak snižen, krivudavi putevi postaće pravi i džombasti se izravnati.ʼ Zbrisaće se bogatstva i srušiti individualni ponosi. Jedan čovek neće više moći da kaže: ʻJa sam moćniji, bogatiji.ʼ Gorka zavist i glupačko divljenje zameniće se mirnom slogom, jednakošću, radom svih za sve.“
          A do toga vremena koje dolazi, kada će se lakše biti pesnikom, sve dotle penik mora da se probija kroz nepodnošljive i preživele, kroz zastarele i nametnute zakone i norme, kroz nasilja, sputavanja i represije jednog zlog i sumračnog društva i njegove opake i nametnute ideologije, da bi dogrcao, već iznemogao, išiban i krvav do živog izvora svog jedinstvenog i autentičnog psihičkog života.¹⁰Sve do toga doba, kada će valjda jednom za iznova rođenog čoveka prestati ova nepodnošljiva borba između takozvane objektivacije i njegovog afirmiranja, pesnik mora biti „strašni rabotnik“. On će to biti i kasnije, jer ispitivanju nepoznatog nema kraja. Ali tada će on moći sve svoje sile, ili bar znatno veći broj svojih sila, da upotrebi u korisnijem poslu.

ŠESNAESTOGODIŠNJI PESNIK: REMBO

          I ovaj buntovni mladić, ponesen beskrajnim čovekoljubljem, pokušava naporan, donkihotski i mahnit posao u neizmenjenom i starom društvu – u doba francuskog poraza 1870–1871, nemačke invazije, Sedana i pred samo ugušenje Pariske komune  –  da zabeleži novu poetiku, naročiti „système“, koji će čvrsto i nerazdeljivo vezati krticu i orla jedno za drugo, čoveka i umetnika, obavezati čoveka-umetnika i nagovestiti put kojim, u njegovo tmurno vreme i danas, pesnik dostiže, razarajući slojeve sankcionisanog psihičkog poretka, do slobodnijeg disanja i do živog postajanja emocionalnog.
          U takvom poslu na izgrađivanju i primeni toga „système-a“ učestvuje, naravno, ceo čovek, sa svojom svešću i podsvešću, sa svima svojim osobinama i iskustvima. Primenjivanju tog „système-a“, kao recimo, i radu na utilitarističkoj umetnosti, može se, razume se, prići s različitih strana. Sve zavisi od onoga ko prilazi. A Rembo je zamislio taj „système“ i pokušao da ga primenjuje kao „bludni sin“ koji je ustao protiv ropstva u porodici, kao paganin koji prokinje „večnog kradljivca energija“, kao dečak koji se napaja Mišleom, Lujom Blankom, Mablijem i Babefom, kao pesnik koji hita da brani Pariz od Versajaca i veruje u Progres. 
          Rad na tome „système-u“ – a taj „système“ nije u nekom racionalnom i smirenom ispredanju misli i asocijacija, niti je zaokrugljen i sistematisan, već je u iznenadnim i zapaljenim skokovima divlje misli, sav u subverzivnim prodorima – ne pojavljuje se posle svirepog ugušivanja Pariske komune, kojoj je Rembo „poverio neke svoje nade“ i posvetio mnoge ljute, zažarene i buntovne stihove. Taj sistéme rađa se silovito i pijano, sa olujnim eksplozijama u monstruoznoj pesnikovoj glavi za vreme Komune, i Rembo ga beleži, kao uzgred, u pismima od 13. i 15. maja 1871, dakle, pre „krvave nedelje“.
          Prema tome, teško bi se dalo zaključiti – mada postoji i takva teza – da je slom Komune oterao pesnika u vidovitost, odveo ga, kako bi se to sada reklo, iz „neposredne današnjice“.
          Simptomatično je i značajno da Rembo u jednom istom pismu od 13. maja, u istome času i pod istim prilikama, izražava dve svoje odlučne i složne želje koje ga iznuravaju i hrane, inspirišu i parališu, da bude radnik-borac (on koji je uvek hulio na rad!) i pesnik-vidovit. Posle reči: „Biću radnik. To je misao koja me obuzima kada me lude srdžbe gone ka bici u Parizu, gde toliko radnika umire još, dok vam pišem“, Rembo ispisuje sa istom tolikom žeđi za boljim i novim, sa istom mladićskom verom i zrelom i nepogrešivo zaljubljenošću: „Hoću da budem pesnik, i radim da postanem vidovit.“
          I drugo pismo šesnaestogodišnjeg Remboa, napisano dva dana posle ovog, čuveno Pismo vidovitog, u kome se piše o budućnosti poezije, kritički razmatra njena prošlost i najviše govori o tome kako pesnik postaje vidovit, i to drugo pismo podvlači da su te dve želje – postati radnik-borac i biti pesnik-vidovit – zakoračile zajedno, uporedo.
          Na čelu Pisma vidovitog kao moto, kao uvod u „prozu o budućnosti poezije“, nalazi se „psalam o aktuelnim događajima“, Pariska ratna pesma. Sva iskrivljena i iskrvavljena, ona je groteska protiv Tijera i Pikara, ispevane u slavu pobunjenog Pariza. I dalje u pismu, ispod rasvetljenih uzvika o pesniku i poeziji tutnji ta ista buna, koja preti, urla i likuje, koja u noćnim požarima gori i rađa se u zoru po ulicama pariskim. I napaja ona svojom ognjenom vodom i svojom izvorskom vatrom tu viziju i tu stvarnost pesnika, tu misao najednom sazrelu što se sva trese od silovitih događanja, da pesnik treba da bude vidovit, da sebe načini, kroz nadčovečanske napore, vidovitim:
          „Prvo proučavanje čoveka koji hoće da bude pesnik jeste njegovo sopstveno poznavanje, potpuno. On istražuje svoju dušu, ispituje je, kuša je, izučava je. Čim je upozna, on treba da je obrađuje; to izgleda prosto: u svakom mozgu vrši se prirodan razvoj; toliki egoisti proklamuju sebe piscima; ima ih toliko drugih koji pripisuju sebi svoj intelektualni napredak! – Ali u pitanju je načiniti dušu nakaznom: po primeru kompračikosa, dabome! Zamislite čoveka koji usađuje sebi i gaji bradavice po licu.“
           „Velim, treba biti vidovit, načiniti sebe Vidovitim.“   
          „Pesnik postaje vidovit dugim, ogromnim i smišljenim unošenjem nereda u sva čula (dérèglement de tous les sens). Sve oblike ljubavi, patnje, ludila on sam traži, on iscrpljuje u sebi sve otrove, da bi sačuvao samo njihove kvintesencije. Neizrecivo mučenje gde mu je potrebna sva vera, sva nadčovečanska snaga, gde postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, − i vrhovni Naučnik! – Jer, on dolazi do nepoznatog! Pošto je kultivisao svoju dušu, već bogatu, više nego iko! On dolazi do nepoznatog: i kada bi, zaluđen, najzad, i izgubio poimanje svojih vizija, on ih je video! Neka krepa u svojim skokovima kroz nečuvene i neimenovane stvari; doći će drugi užasni rabotnici; oni će početi od onih vidika gde se on srušio.
          ... Pesnik će odrediti količinu nepoznatog koja se budi u njegovo vreme, u univerzalnom duhu: on će dati više nego formulu svoje misli, više nego belešku o svome hodu ka Progresu! Ogromnost, postajući norma koju su upili u sebe svi, on će biti zaista množilac napretka!
          Ova budućnost biće materijalistička, vi to vidite. – Uvek pune Broja i Harmonije, pesme će biti načinjene da ostanu. – U stvari, to bi opet bila pomalo grčka poezija.
          Večna umetnost imala bi svoje dužnosti, kao što su pesnici građani. Poezija neće više ritmovati akciju; ona će biti napred.“
          A kada pesnik bude odbacio muzu i odrekao se uloge stenografa, koji ima za dužnost da beleži samo njen diktat, tek tada biće on, kao pesnik i kao građanin, odgovoran za svoje delo, jer je tek kroz vidovitost, čineći sebe vidovitim, postao pravi tvorac svoga dela.
          „Vidoviti (pesnici) ne zadovoljavaju se samo da vide; oni hoće da vide. Oni ulažu napor da vide nešto drugo: „Tražimo od pesnika novo“ (Rembo). Ova voljna opažanja, ova kontrolisana vizija omogućavaju mu da dosegne do „nečuvenog“, do „neimenovanog“, i da se sastane s Bodlerom u onom svetu „novom“, ne više reprodukovanom (reproduit), nego stvorenom (créé), Vidovit (pesnik) nije samo prijemljiv. Pesnik nije „zvučni eho“. On postaje istinski sačinilac svoga dela; „autor, kreator, pesnik, taj čovek nije postojao“, ali, zahvaljujući Rembou, „ovi pesnici biće“.¹¹  
          Tako umetnik postaje, u punom smislu te reči, tvorac svoje umetnosti, koja će imati „svoje dužnosti, kao što su pesnici građani“. A te su dužnosti beskrajne, teške, neograničene, jer je pesnik:
          „ ... A opterećen čovečanstvom, čak životinjama; on treba da učini da se osete, opipaju, čuju njegovi pronalasci. Ako ono što on donosi odande ima oblik, on mu daje oblik; ako je bezoblično, on daje bezoblično.“
          U Pismu vidovitog, koje smo opširno naveli kao kakvu himnu ispevanu Napretku, Rembo-pesnik, Rembo-građanin nije zaboravio ni ženu:
          „Kada bude bilo slomljeno beskrajno ropstvo žene, kada ona bude živela za sebe i kroz sebe, čovek − dotle gnusan, − pošto joj bude dao svoju otpusnicu, ona će postati pesnik, ona takođe! Žena će naći nepoznato! Njeni misoni svetovi da li će se razlikovati od naših? – Ona će naći stvari čudne, nedokučive, odvratne, izvanredne; mi ćemo ih uzeti, mi ćemo ih shvatiti.“
          A ceo taj sistème, koji govori o tome kako pesnik postaje vidovit nije li već i sam, nije li morao biti, krik vidovitog. Zar pesnik koji ga je, u žurbi i zanosu, ne izrazio nego stvorio, raspalio ga u sebi i razjarenoga istrgao iz mutnog i pustog, krvavog i ubogog života oko sebe, zar se pesnik već tada nije, u magnovenju, oslobodio domaćeg morala i drugih stega, konvencionalnih granica i međa, nasleđenih, nametnutih i jalovih definisanja, lavirinta jednostranih shvatanja i razumevanja – i video sebe i sve oko sebe okom nadahnutim, animalno ekstatičnim, okom deteta ili „varvarina“? I zbilja, da tako nije video zar bi do tog „sistème-a“ drukčije i došao?
          A primenjujući taj „sistème“,¹² izgrađujući svoji „viziju“, oštreći svoj vid, ovaj šesnaestogodišnji dečak – obuzet još uvek čarolijama detinjstva, zanesen „pričama koje se još mešaju sa svakidašnjim životom“,¹³ − doziva već tada „svet u kojem je (dotle) živeo, svet bogatiji i prostraniji od onoga u kojem živi odrastao čovek“.¹⁴ Doziva ga Rembo sa te opasne ivice, sa mosta koji spaja i sa provalije koja razdvaja ta dva sveta, još uvek strasno uznesen jednim i besno zapljusnut talasima drugog, zove i doziva, i budi razigrane svetlosti i guste senke detinjstva, neke užasne i vulkanske slojeve, nesrazmerne predele s ljubičastim i bakarnim suncima, zamišljene i namrštene okeane, ili Španjolke i Italijanke što se obojene smeju s prvih strana ilustrovanih listova, njemu, rumenom i vrelom od uzbuđenje. Budi on sebe u sebi, budi to neukrotljivo, raspevano i ljubavno detinjstvo, to dete koje sve vidi kao novu stvar, to dete uvek pijano, što, zajapureno, žuri nekuda napred, a ipak, u tom plahovitom zurenju, stiže da apsorbuje sve oblike i boje i da primi u sebe sve naravi: ono je čas plemenski poglavica, čas ubica, putnik ili hadžija „s kožom koju nagrizaju blato i kuga, s puno crva u kosi i pazuhu i sa još većim crvima u srcu, ispružen među nepoznatima bez godina starosti, bez osećanja ... “ (Rembo). Ili je mag, ili je anđeo.
          I Rembo navaljuje na taj materijal nehotično nagomilan i na te mnogostruke utvarnosti, muževnim oruđem i analitičkim duhom, sa svojom pobunjenom svešću protiv svega što staje na put Napretku, s borbenošću mladića koji je već stupio među događaje šiban olujama političkih i društvenih strujanja, odlučno okrenut „budućnosti koja će biti materijalistička“, kada će „nova mudrost“ zbrisati hrišćanstvo kao što je nekada hrišćanstvo uništilo „mudrost sa Istoka“.
          Voleo je Rembo istinski, sa zanosom deteta, „idiotske slike, ukrase nad vratima, dekore, pelivanska platna, firme, popularna bojadisanja (Enlumunures); književnost starodmodnu, crkveni latinski, erotične knjige bez pravopisa, romane naših staramajki, vilinske priče, dečije knjižice, stare opere, blesave pripeve, prostodušne ritmove“ (Rembo). On se predavao svemu tome. On je verovao u sve to, gonio sebe, primoravao sebe da u to poveruje, istinski. U sve to što iznenada svojom bezazlenom naivnošću ili zastarelošću (koja odgovara možda nekom prostodušnom ili minulom svetu!) otuđuje sada toliko, odvodi iz uobičajenog i konvencionalnog kruga u nešto sasvim drugo, u nešto neočekivano i nepoznato, dovodi među strane ljude i predele, gde sve izgleda mogućno, njemu strancu, izgubljenom tuđinu.
          Dete, koje je doskora bio, budilo se tada, prenuto, u njemu, i gledalo svojim očima. Gledalo je razrogačeno kako se po prašnjavim cirkuskim arenama ili na uzdignutim provincijskim pozornicama nekakva lica kreću, „dolaze iza kulisa da bi se uskoro vratila natrag; igraju pred nama kao ne znajući za naše prisustvo, kreću se po jednom planu do kojeg mi ne dosežemo.“¹⁵ Ali te vizije ne daju nam sve, nego samo jedan svoj deo: „mašta rekonstruiše priču koja treba da se razvije iza scene,  − u onim baštama koje jedva naziremo kroz naslikan prozor, iza onih vrata koja treba da vode u sve odaje jednog ogromnog zamka“.¹⁶       
          I glumci, i oni otuđuju. Kao što kulise, preobražene, postaju šuma, jezero, odaje zamka, tako i glumac samo ono što prikazuje. On je neko drugi. Za dete on je samo taj drugi. Ono veruje samo u tog drugog, i dopunjuje ga – jer na pozornici, koja i nije pozornica nego, recimo, terasa ili obala, ono vidi samo jedan delić njegovog života, − zamišlja njegovu prošlost, vidi unutrašnjim vidom njegove dane, sva njegova sunca, sve susrete i sva njegova poginula viđenja. A pravom, velikom glumcu, otvorene su, kao detetu, sve mogućnosti: on nosi u sebi sve naravi, koje, po potrebi, treba da probudi. I on je hipnotizer i medijum istovremeno. I on se veseli i pati za tog drugog, tim drugim; on je veselje i patnja tog drugog, tog trećeg, za njega u tom času, samo prvog i jedinog. I nosi breme njegove prošlosti, bremenit njegovom budnošću. I strada, i grca, mada, u stvari, kako veli Hamlet:

                    Zar nije strašno što je glumcu tom
                    Tek priča pusta, tašta slika bola
                    Toliko mogla dušu zanijeti
                    Te od ganuća njenog mu je lice
                    Problijedilo, orosile se oči
                    I sav je smućen bio, glas mu je
                    Malaksao a držanje mu cijelo
                    Sa zanosom se tim podudaralo.
                    Jer što je njemu Hekuba i što je
                    On Hekubi, da tako za njom plače?¹⁷
           
          Ni idiotski i naivni crteži, ni glupave đačke istorije pune utvara i fantastičnih, kriminalnih anegdota, ni geografije, ni blesave ilustracije knjiga za decu, ni seljačka grnčarija, ni prostodušni ritmovi ne pružaju sve. Oni su samo polazna tačka, slučajna. Kao i neke pesme, možda sve ili bar one dobre, prave pesme koje inspirišu. Koje, hteo to njihov tvorac ili ne, i postaju tek pesmom u drugome, kada su čitača inspirisale, kada su u tome drugom pesmu ispevale. Jer...
          „ ... pesnik je onaj koji inspiriše mnogo više nego onaj koji je inspirisan. Pesme imaju uvek velike margine bele, velike margine ćutanja gde vatrena memorija sagoreva da bi nanovo stvorila jednu pomamu bez prošlosti ... Sniva se nad jednom pesmom kao što se sniva nad jednim bićem.“¹⁸ 
          A broj onih koji primaju te pesme, koji su se kroz te poetske znake slobodno raspevali, koji su čitavim svojim životom ispunili „velike margine bele, velike margine ćutanja“, taj broj, iako je svuda oko nas tmurno i podmuklo a neke srednjovekovne horde u novim odećama gromoglasno prete svojim najezdama i ruševinama, taj broj ipak raste. On uprkos svemu raste, on mora da raste na svom putu ka Progresu. I jednog dana valjda će „sve kule od slonove kosti biti razrušene, sve reči biće posvećene i čovek, najzad saglasan sa stvarnošću koja je njegova, imaće samo da sklopi oči da bi se otvorila vrata čudesnog“ (Pol Elijar). Koliko će se tada novih mogućnosti širom otvoriti na pragu života! Ono što danas nazivamo vidovitošću, ono što je danas za nas vidovitost, kako će se to tada nazivati? Šta će to onda biti?
          I vidim danas da se i tako može razumeti glas Lotreamona: „Poeziju treba da stvaraju svi. Ne jedan!“ I ja danas samo tako primam u sebe i razumem te reči.
          I znam sa Remboom i drugima da su mnoge destrukcije nužne: svet se mora aktivno promeniti. I tek tada pesme će kliknuti u drugima. Tek tada one će odjeknuti u svakome druge, prvi put ispevane. Ko tada neće biti pesnik?

DECA

          A dotle, oko nas, kao da pevaju u zanosu još samo deca. Deca rasturena po svetu, deca u dolinama i po planinama, po vozovima i na poljanama, kraj izgubljenih postaja, gladana i sita deca, mrka i bela, ružna, bolesna, iznemogla, žuta, s kosim očima i indijanska, deca u bekstvu i žeđi, deca nad kojima plove i menjaju se sunca i meseci, dani i noći, munje i oblaci, ova deca što me i sada iz bašte zabavišta, odmah do moje kuće, sa nabujale prolećne trave, piskavim i svetlim glasovima i glupavim pesmama zovu, zovu me da pogledam njihovu igru zanesenu i ozbiljnu, tragičnu i ljubavnu, i da već jednom – dosta je bilo! – prestanem sa ovim pisanjem; deca što spavaju i trzaju se u snu, deca na javi, sva ta deca širom sveta, ti budni snivači – čudesniji i nadahnutiji od najspontanijih pesnika.
          Pevaju deca. Snivaju neke beskrajne tuge, kuće od kolača, zvezdane noći savana zanosnije od svih noći i od svih savana, zatalasane vode, nomadske šatore, prašumska pojila, robote, ratove i klanja, jata šarenih ptica i svetle i svilene okeane.
          Gledaju deca i pred njima se otvaraju vrata čudesnog. I vide ona, kao Rembo što je hteo i ponova se naučio da vidi, ali bez njegovih užasnih napora da unese nered u sva svoja čula i da pronađe oko sebe predmete i promene koji će se najmanje odupreti rađanju utvarnosti, vide ona „najiskrenije, džamiju na mestu fabrike, školu dobošara sasatavljenu od anđela, karuce po putevima neba, salon na dnu jezera; čudovišta, tajanstva“ (Rembo).
          Sva ta tajanstva vide i deca Vladimira Filakovca, slikara: Ivan, Ljerka, Asta i Mirko. Jutrom kada kreću s beogradske periferije u školu, gledaju ona na mestu zadimljenih fabričkih dimnjaka kolo mošeja zakićenih perjanicama, u školi ona sede u zamrljanim klupama sa anđelima, a posle časova vraćaju se kući na oblacima što liče na karuce, i jezde drumovima neba.
          I tolika druga deca oko nas i daleko od nas žive i možda još dramatičnijim i zagonetnijim događajima, pod nekim diluvijalnim pljuskovima, na stihijskim nepogodama, među mitskim i čudovišnim nakazama, u senci termitskih tvrđava, ispod nekih natprirodno nahranjenih i otečenih trbuha što sve gutaju, proždiru ljude i raščerečenu decu i sreću se s krilatim lepoticama u dvoranama na dnu jezera i pohađaju zemlju Dembeliju gde svaki kamen brekće od nepodnošljive sitosti.
          Ali Filakovčeva deca mogu i da slikaju, da naslikaju svoj život. Slikaju i druga deca, istina ne kao mali Filakovci tušem, četkicama, ugljem, uljenim i vodenim bojama na prepariranim platnima i rapavoj hartiji, nego običnim križuljama po đačkim tablicama, kredom ili pisaljkom na školskim tablama, po klupama i pisoarima; prstima po pesku, po praznim ivicama knjiga i novina, na bakalskim kesama, možda na onim belim pečurkama što niču po kladama, na kojim su se, nekada, knez Vasa Popović i Vuk Karadžić učili pismenosti. Ali do tih dečjih maštanija, do tih njihovih obično krišom zabeleženih želja, do tih nežnih, erotičnih ili grotesknih izobličenja, naslikanih u žurbi, u zanosu i igri, naznačenih ne da traju, ne da ostanu, nego da budu samo za časak dok se beleže, do njih je teško doći pre no što ih vreme zgužva, iscepa, baci na đubre, uzme sunđer i izbriše, pusti kišu i vetar da ih zauvek unište. Još teže ih je sakupiti.
          Slikar Filakovac, međutim, sačuvao je, sakupio i izložio, da bi ih mogli i drugi da vide, radove svoje dece. On je nama i svojoj deci pomogao i odmogao. Pomogao je svojoj deci što im je omogućio takav život da mogu slikati. Obezbedio ih je kako je umeo i mogao, spasao ih tolikih nedaća pod kojima žive druga deca, dao im u ruke materijal da se izraze. Ali im je odmogao time što su deca u njegovoj kući – posmatrajući oca kako slika i kako od tog slikanja živi, kako slika i kada mu se ne slika, kako katkad radi i ono što, kada ne bi morao, ne bi nikad radio – bila prisiljena, još iz najranijeg detinjstva, da ne pristupe slikanju, slična ostaloj deci, kao jednoj velikoj igri. I odmogao je svojoj deci što im je, nesvesno, pružio sebe kao uzor i svoje delo a kao oruđe svoj slikarski materijal: time je, naravno, znatno osiromašio broj motiva u dečijoj glavi – deca se moraju svakako pred nekim motivima zaustaviti s mišlju da „tata to nikad ne bi slikao“ – i oduzeo im iz ruku sva ona sredstva mnogobrojna, možda ne toliko „čisto slikarska“ kao što su pisaljka i boja, neophodna ostaloj deci da se s potpunom silovitošću izraze: na radovima Filakovčeve dece skoro nema, valjda zato što to nije dovoljno „slikarski“, ispisanih reči, koje mogu često da unesu u slikarsko delo, naročito u dečje radove, najkonvulzivnije perspektive i tajanstvena značenja, nema ni lepljenja isečaka iz novina i ilustracija, ni krpica, koje je dete prikačilo kada mu se učinilo da je mnogo lakše prilepiti parče štofa na hartiju nego naslikati čitavu haljinu, ni vune koja može da postane najzanosnija valovita kosa. (Uostalom, zar lutka koju pravi dete ne postaje katkad najautentičnija plastika, zagonetna kao kakav dragocen crnački fetiš ili primitivan seljački nadgrobni spomenik?)
          Ali i pored svega toga, uprkos svemu tome, Ivan, Ljerka, Asta i Mirko pevaju i slikaju, i nemaju ni pojma da ih je neko obogatio i osiromašio. Ne moraju oni, kao Rembo u groznici svog neiživljenog i usplahirenog puberteta, da traže oko sebe one predmete koji već nose u sebi neku vrstu „lirske objektivnosti“, one stvari koje poremećuju ravnotežu konvencionalnosti i ubrzavaju, podstiču, nadražuju novo gledanje i bude viziju; nije im potreban ni iluzionizam pozorišne scene, ni naivna atmosfera vilinskih priča, ni starovremska literatura ili iznenadne promene u prirodi kada se leže noću pred jesenjim predelom a budi se pred zimskim i snežnim,¹⁹ sve to deci nije potrebno. Pred njima i u njima sve je raspevano.
          Koje li je to dete Volt Vitmen opevao ovim rečima:
          „Bilo je jedno dete koje je izlazilo svakoga dana i prva stvar koju je gledalo, ono je postajalo ta stvar i ta stvar postajala je jedan deo njega za čitav dan ili za beskrajne krugove godina.“
          U toj pesmi opevani su i Ivan, i Ljerka, i Asta, i Mirko, i tolika druga deca rasturena po svetu.
          One izglancane i blesave slike po hladnim i okrečenim školskim hodnicima, ona učila iz „poznavanja prirode“ i zemljopisa, neuke i mrtve slike sa slonovima što se u čoporu i s mladuncima probijaju kroz prašumu, slike sa šarenim dugovratim i visokonogim žirafama koje brste visoko lišće, ili oni uzbudljivi pejzaži na kojima se sakupljeni na jednom mestu, kao na kakvom katastrofičnom sastanku, mogu videti primeri svih geografskih pojmova, sve prirodne pojave, takve slike gledao je i u svojoj školi i đak Mirko Filakovac s dubokim i potresnim kompleksima svoje detinje osećajnosti. I postajao je on ta slika, ulazio je u nju, bio je u njoj, i disao je, pod tropskim nebom, isparenja prašume, i gonio je, on lovac, istraživač i pustolov, te divlje opasne zveri, lavove i tigrove; i ta slika „postajala je jedan deo njega za čitav dan ili za beskrajne krugove godina“. I slikao je kod kuće, očevim bojama, iz nje i prema njoj. I svakako su tako i postale, upotpunjene utiscima iz zoološkog vrta, neke prigušeno vrele slike ovoga dečaka, slike ispunjene žutim i gusto-plavim, rumenim i zelenim nebesima, platna s tropskim i masnim rastinjem i sa ogromnim oranž plodovima, što zrače, kao kakva uzvitlana sunca, u metežu i lomu elastičnih zveri.
          Dete ne traži predmet za takozvanu inspiraciju. Ono je stalno pijano. I tako dok smo mi, nazovi-zreli ljudi, sedeli u nekoj bioskopskoj dvorani, neosetljivi, zatvoreni i hladni kao okrugli begunci razmešteni po stolicama, i u jednom od onih standard-filmova iz prašume, kakav je Sequoja, tražili da saznamo šta je sve u njemu „trikirano“, dotle je, možda te iste večeri, u toj istoj dvorani, taj isti film gledao i ovaj mali Filakovac, sav plamen, sav u zanosu, i verovao svemu što se na osvetljenom platnu događa i učestvovao u svima tim toliko besmislenim i dramatičnim događajima. Ko je i šta je te večeri bio ovaj dečak? Jedno njegovo platno, sa jelenom i pumom, postalo je posle filma Sequoja.
          Učenica prvog razreda gimnazije Ljerka Filakovac zagledala se, izgleda, u modne žurnale  i pretvorila nacrtane manekene, s poslednjim kreacijama Vorta i Pakena, u neke vile i princeze iz dečjih priča. Njena mlađa sestra, Asta, ceo svet pred sobom vidi kao grandiozne i zamagljene narodske motive koje boje slavonski seljaci po daskama sanduka i vezu seljanke po svojoj odeći; a najmlađi od sviju, Mirko, on je zaljubljen u svoga starijeg brata.
          Šta će biti kasnije sa ovom decom? Šta će postati jednoga dana, sutra ili kroz nekoliko meseci, kroz nekoliko godina, Ivan Filakovac? Da li će nastaviti sa slikanjem? Ako nastavi, kako li će tada izgledati to njegovo slikarstvo? Kakvim će očima on gledati sve ovo što je u svome najranijem i ranom detinjstvu uradio? Da li će se svega toga odreći, na sve zgađen pljunuti i nasmejati se nadmeno i nad ovim mojim redovima ako mu ikada budu došli do ruku? Možda će biti trgovac, oficir ili radnik, besposlen, umoran, veseljak ili melanholik? Možda će postati putnik? Hoće li biti potrebno braniti i od njega samog, od njega odraslog „zrelog“, ove njegove prve slike ako ih iko do tog vremena bude sačuvao na ovoj ludoj i pijanoj našoj vetrometini, u ovoj tvrđavi bez ljubavi, u ovom uvek budnom delu sveta?
          Izbačen vihorima haosa i talasima događaja na kamenitu obalu ovog strmog grebena, što se uzdigao ko zna kada, posle nekih silnih geoloških potresa, iznad ušća ove blatno-žute reke u ovu drugu vodu modru i zelenu, ja osećam i znam da „mi svi ličimo na decu koja na obali znanja nađu poneki belutak, dok se pred našim očima pruža široki okean nepoznatoga“. I naslućujem da „ništa nije sigurnije nego da smo mi tek počeli da saznajemo prvi početak u čudima našeg sveta“ (Njutn).
          Ali znam i to da, iako užasno sporo, neshvatljivo lagano, čovečanstvo ipak raste, i kroz snove, kroz lažljiva mora i zveku mačeva, kroz bune i mećave, kroz poraze, s bolovima i radostima u srcu, dok se sunca gnjuraju u vode i penju put nebesa, da stupa ono prema svetu u kojem jedna nečovečna moć neće više vladati nad stvarima. Dolazi ono, to znam, izmrcvareno ali stalno obnovljeno, dolazi do sve novih i novih iskustava, do sve novih saznanja na tome svome putu ka Napretku. Oslobađajući se raznih stega i zabluda, produbljavajući i granajući svoje saznanje o prirodi i društvu, čovek zamišljen nad sobom i nad svim onim što ga okružava, sagledao je i mladića, dečaka i dete. Spazio ih je u sebi i kraj sebe.
          Video ih je i umetnik. Video ih je kako izgledaju dok su u pokretu i kada miruju, video im je i uzbuđene likove i naslikao ih, izvajao od gline, isklesao od kamena, izlio u bronzi. Mašta i tvoračka moć naroda, plemena i pojedinaca kao da ih je bojažljivo uvodila u sablasnu i grotesknu povorku svojih umetničkih otelotvorenja, u tu povorku što je krenula na daleki put iz nekih prepotopskih kiša i močvari, iz najdrevnijih daljina, mostom nebeskim. Šareno i nezgrapno čovečanstvo valja se i kreće, kreće se i valja, i gura se kroz događaje, gura ih ispred sebe, i ostavlja za sobom umrla stoleća. A ta avetinjska povorka, što je iskrsla iz ljudskih glava, kotrlja se nad čovečanstvom; talasa se i urla kao senka njegova na nebesima, među oblacima, u ognjevima, stravičnija i ukletija od svoga uzora.
          I nazirem, ja kao da nazirem u plavetnilu naslaganih prostora, u nekim ushićenim svitanjima, u nebesnosti, nad Zemljom koja se još dimi od silnih isparenja, prva talasanja te uzdignute povorke. Vri ona tamo i kotrlja gorostasne bogove, što prete i kunu, ubijaju gromom i šibaju one sićušne i jadne, one dole u blatu i propale, to ludo stado koje ih je, u strahu, i naricanju i zanosu, stvorilo. Gone se nad savijenim grbačama i opuštenim glavama, podivljale horde bogova i boginja, sve te utvare i priviđenja i vesele se gore u izmaglicama, i jezde povrh svega – zapaljeni barjaci i oblaci – i prave gigantske gozbe, prosipaju okeane vina i sparuju se, kao mamuti, da bi se izrodila deca u masama, polubogovi i div-junaci.
          Ali, gle, povorka se najednom širi! U nju uleće stotina hiljada arhanđela, anđela i đavola. A glasovi im veliki odjekuju kao trube, i od tih glasova poče da pada grad i oganj smešan s krvlju i trećina drva na Zemlji izgore u plamenu, i velika gora, ognjem zapaljena, pade u more i trećina mora posta krv, i pade velika zvezda Pelen na trećinu reka i na izvore vodene, i trećina voda posta pelen i mnogi ljudi umirahu od užasne žeđi, jer vode behu gorke.
          Pred anđelima idu carevi, kraljevi, kneževi, vitezovi... Ko li je onaj bog, car ili demon, gospodar sviju ruševina na Balkanu? S planine Cera, kroz noć, na crnome konju, leti on svojoj dragani u Srem, ali se u svoj zamak vratitit neće: Sunce će ga stići i spržiti. Trajan.
          Kroz tu suludu vrevu bauka, kroz dim i prašinu, kroz taj nakinđureni haos, što liči na vašarski panoptikum, guraju se karikature i megalomani, besne siledžije i pustolovi, dok se pred njim grohotom cere i kikoću Pantagruel i Gargantua, dve grandiozne lutke s karnevala, naduvene groteske svih feudalnih i riterskih „podviga“...
          A što se, zašto se ova procesija, kao poplava odjednom razliva? Navaljuju u nju, u neredu, silne gomile ljudi i žena (nešto se dole, sigurno, dogodilo!), čitava najezda bujnih i bespomoćnih mladića, samoubica, oholih očajnika, razmekšanih ljubavnika, hulitelja... Jedan je od njih mrtvački bled. Na sebi ima plav frak sa žutim prslukom. Znam, u džepu nosi Lotinu bledocrvenu traku. Iznad desnog oka ima rupu od kuršuma a pištolj mu još uvek u ruci.
          Pred njim je metež. Užasna vika. Pljačka. Gmiže čitav jedan balzakovski i domijeovski svet, vuče se, lepi se po novcu. Ližu jedni druge, pljuju se, sude se i ubijaju: činovnici, diplomati, trgovci, starci, boemi, berzijanci, kokote, spekulanti...
          A napred, skoro nad glavama našim, ja jasno vidim – sve više promiču radnici, prvo razređeni, jedan po jedan – među njima uzrujani mehaničar prve klase Žak Lantije na svojoj lokomotivi – a zatim ih je sve više, radnici, radnici i seljaci!
          Kroz povorku promiču i deca. Nad nama ih je dosta. Pozadi, daleko, daleko, u valovima ljudskih glasova što rastu s povorkom, u moru vlage, u talasanju vampira i čvrstih telesa, preko crvene krvi, pod crnim vešalima jedva se naziru Til Ojlenšpigel i Petrica. Koji Petrica? Kerempuh.
          Ali zato, sasvim blizu, nad nama, lepo sasvim se lepo vidi, ispred mladića kneza Miškina i Rogožina, trinaestogodišnji Kolja Krasotkin, drski i samoljubivi dečak, vidi se kako leže noću između šina, a voz, koji juri iz ruskih širina, kao ptica proleće nad njim. I vide se oduševljeni Smurov i tuberkulozni Iljuša, s ćoravom kerušom Žujom. I Nikoljenka Bolkonski, koji se noću trza iz sna i donosi čvrstu odluku da jednom, kada odraste, i on sagori sebi ruku kao nekada Mucije Scevola. I mališan Bolkonski, i tolika druga deca.
          Koliko se vekova ugasilo i koliko se kiša izlilo preko ove Zemlje i zalivalo je i hladilo, koliko se planina i brda preselilo i koliko je reka svoja korita izmenilo dok je najzad čovek uneo dete i njegov bujni psihički život u svoja umetnička stvaranja!...
          Ali još sporije mladost, dugo zaboravljena, stupa i sama u redove umetničkih stvaralaca.
          Prvo se nametnuo mladić, smelo, drsko. „Fanfara francuske revolucije, probudila je ove mladiće. Nemogućno je najednom postalo lako da se sprovede; sila i raskoš zemlje izgledaju obećane svakom smelom, otkako je jedan dvadesettrogodišnji čovek, otkako je Kamij Demulen, jednim smelim gestom razorio Bastilju, otkako se pojavio jedan advokat iz Arasa, „vitak kao kakvo dete“, Robespjer, „otkako je jedan mali poručnik koji je došao sa Korzike, Bonaparta, počeo sabljom da povlači po svojoj ćudi granice Evrope i dograbio svojim pustolovnim rukama najdivniju krunu sveta“ (Stefan Cvajg).
          S romantizmom kao da se mladiću širom otvaraju vrata umetnosti. Ulaze: Bajron, Šeli, Šenije, Novalis, Klajst, Bihner, Puškin, Ljermontov, Lenau, Slovacki, Branko Radičević. Ispred mladića stupa, sam, jedan dečak – Rembo.
          Deca su pred vratima.

Tekst je preuzet iz Milan Dedinac, Noć duža od snova, prir. Sveta Lukić, Matica srpska, Srpska književna zadruga, Novi Sad, Beograd, 1972.