umrl je tomaž šalamun
Biva pronađen pali malezijski avion.
Pas susetke nosi naočare za sunce.
Sunce je kiša i kiša sneg. Sneg je ništa. Ukratko –
geografija nastavlja da se razmeće.
I još: umrl je Tomaž Šalamun.
Znate na koga mislim. Prestajem
to da činim. Počinjem.
Umrl. Dogodilo se to baš kada smo
pomislili da će to biće sa katastrofalnom frizurom
trajati koliko i vodenica na goblenu krupnog boda,
viđena u toj-i-toj godini sitnog boga,
vodenica iznad reke koju nijedan stepen
zagađenosti ne može lišiti imena,
kao što nijedan stepen bilo čije usamljenosti
slovenački ne lišava dvojine.
Umrl je Tomaž Šalamun. Baš kad smo
pomislili da će svetski rezervoar pesama u kojima
sretnete čas mujezina, čas jelena, a čas
Kabalu nastaviti da se puni i kada više ne bude bilo
nikoga ko bi tome mogao posvedočiti.
Umrl je: from now on,
every day is gonna be a bad hair day
i mačke će pobeći iz uglova, iz zagonetke za osnovce. Ukratko –
nastupiće katastrofa. Osnova će se zaljuljati,
pri čemu će talas na kome ova leži
biti smrznut kao Hokusaijev.
O, otići u Japan i viknuti: Šalamun!
O, otići u Sloveniju i viknuti: Hokusai!
O, otići u Maleziju i prošaputati: ray ban
(što predstavlja marku naočara spomenutog psa).
Ako izjavim da sam to upravo počeo ili prestao da činim,
netačno ću implicirati da je nastupila katastrofa
i istorija odnela primat nad geografijom,
te da znam koji pojam stoji nasuprot apsurdu.
I još ću implicirati – takođe netačno –
da ja i jeste ja, pri čemu
svi znamo da je ono, zapravo, jaje
koje sadrži ništa drugo nego
versajski dvorac.
Mesto gde se sve cakli. Gde sve
čeka da naglo nestane.
Zagrlite se, geometrijska i ljudska tela!
Zagrlite se, poznavanje prirode i poznavanje društva!
Jer: umrl je Tomaž Šalamun
i ostavio nas da solimo tu šalu u doba
kada su rudnici soli zatvoreni,
kada su radnici lišeni sopstvene klase,
jer je rad po definiciji drugde,
kao što – u Remboovo vreme –
ja uvek bejaše neko drugi.
Otvaram novogodišnji paketić:
u njemu – umesto cedulje sa rečju “greška” –
leži zrno graška. Vreme je
Tomaža Šalamuna. Ukratko –
svet je zelen kolikor ga ljubite.
Nenad Jovanović (1973) diplomirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a magistrirao filmski scenario na univerzitetu Jork u Torontu. Objavio je sledeće knjige:
Frezno (pesme, 1993, Brankova nagrada), Welt (pesme, 1994), XIX (pesme, 1996), Ignjat (pesme, 1997), Bela imena (pesme, 2000), Plombe (priče, 2001), Bolest vožnje (pesme, 2002), Živeti na moderan i umreti na starinski način (pesme, 2004, nagrada „Branko Miljković“), Insistiranje (roman, 2005, nagrada „Miloš Crnjanski“), Ogled o zidu (drame, 2006), Lice mesta (pesme, 2007) i Delfini (pesme, 2014).
od istog autora
U raskriljenom koferu
Agon 23
pročitajte i
Bojan Savić Ostojić: Bez beza
Agon 28
