vujica rešin tucić

budžak uspomena

 

 

KO JE

 

U Zaprešiću,
kraj Zagreba,
sedim u stanu
pesnika Borbena Vladovića
i pijem vino.
Odjednom,
Borben ustane,
ode u hodnik,
stane pred belo
okrečeni zid
i vikne:

– Ko je?

Zid veselo odgovori:

– Ja sam!    

 

KAKO SU ZNALE

U rano snežno jutro
prijatelj me pozove da,
sa njim
i njegovim ocem,
kroz maglu
i belu pustoš,
odem na selo
da zakolju
svinju.
Brzo smo stigli.
Domaćin iznese
vruću rakiju.
Dok se nazdravljalo,      
odem do svinjca,
u dnu
dvorišta.
Podgojena svinjčad
stisla se uz zid,
a jedna je,
uz ciku i roktanje,
pokušavala da se
zabije među njih.
Nisu joj dale.
Vratim se
i upitam domaćina:

– Zašto onu svinju
ostale ne puštaju
u čopor?

On otpije
iz čašice
i mirno odgovori:

– Znaju da će biti
 zaklana.

 

JOŠ PLAVLJE, JOŠ NEŽNIJE

1982. godine,
u kavani Taverna u Zagrebu,
pesnik Blaž Ogorevc,
rumenog,
pegavog
dečjeg lica
i prozračno plavih očiju,
priča mladim pesnikinjama:

– Za vikend sam odleteo
u Teheran.
Odmah,
sa aerodroma,
otišao sam u kupleraj.
Doveli su mi jednu devojčicu,
od šest godina.
Obljubio sam je!
A onda sam tražio
još manju,
još mlađu.

Zgranute,
pesnikinje ćute,
dok on nastavlja:

– Tako sam nemilosrdan!

A oči mu postaju
još plavlje,
još nežnije.

 

DA TI OBRIŠEM USTA

1976. godine,
u pekari
na novosadskom Trgu slobode,
pojedem burek sa sirom.
Od devojke za kasom
zatražio sam vode.
Odvrnula je česmu
i natočila mi
punu čašu.
Žedno sam ispio
i zamolio salvet.
Ona mi se upilji u oči,
nabra obrve
i odbrusi:

– I šta bi još hteo?
Da ti obrišem usta
i odvedem te kući?

BELOGLAVI SUP

Kaže mi pesnik Vojislav Despotov:

– Nad Zrenjaninom se pojavio
beloglavi sup!

Video sam belogavog supa
u zoološkom vrtu,
u Beogradu.
Sav usran,
ćelave glave,
čučao je na truloj grani.

 

JUGOSLAVIJA

1978. godine,
u muzeju grada Skernjevice,
u Poljskoj,
dali su nam da
preko cipela
nazujemo široke,
krpene papuče.
Nekoliko nas,
jugoslovenskih
i poljskih pesnika
vuklo je noge za
starijom gospođom,
nespretno,
kao na krpljama
po dubokom snegu.
Kraj nas su promicali
prizori slovenskih,
paganskih običaja.

– Pa Poljaci su isti kao mi! –

glasno sam se začudio.
Gospođa načas zastane,
okrene se i nečujno
krene prema meni.
Onda raširi ruke
i otpeva:

– Juuugo - slaaavija...
Juuugo - slaaavija...

Išao sam za njom
dok su promicali prizori
istorije poljskog naroda,
a ona je,
još nekoliko puta,
nežno otpevala:

– Juuugo - slaaavija...
Juuugo - slaaavija...

 

ČIME SE GOSPODIN BAVI

1960. godine,
u podrumu studentske menze
na Obilićevom vencu,
u Beogradu,
sedimo za stolom sa
fudbalskom zvezdom
Draganom Džajićem.
Utom naiđe
slikar
Miro Glavurtić.
Neko vreme
strpljivo je
slušao Džajića,
pa mu se obrati:

– Oprostite,
a čime se gospodin
bavi?

Povikali smo,
uglas:

– To je Džajić,
čuveni fudbaler!

Na to se Glavurtić
učtivo izvini
i ode.

 

Budžak uspomena naslov je ciklusa na kojem je pred smrt radio Vujica Rešin Tucić. (To je takođe naslov jedne pesme iz Jajeta u čeličnoj ljusci.)
Ciklus je pokušaj nastavka knjige Prostak u noći, fragmentarnih autobiografskih anegdota.
Uredništvo se zahvaljuje Siniši Tuciću na ljubaznom ustupanju pesama iz Vujičine zaostavštine.

Vujica Rešin Tucić (Melenci, 1941 - Novi Sad, 2009) pesnik i vizuelni umetnik, autor je sledećih knjiga:
Jaje u čeličnoj ljusci (pesme, 1970), San i kritika (pesme, 1977), Slovo je puklo (kritike, 1978), Prostak u noći (pesme, 1979), Reform grotesk (pesme, 1983), Hladno čelo (eseji, 1983), Strahote podzemlja (roman, 1991, 2014), Struganje mašte (roman + sabrane pesme, 1991), Vreme fantoma (kritike, 2005) i Gnezdo paranoje (pesme, 2007). Izbori iz poezije: Sneg veje, ljubav je večna (1990) i Igrač u svim pravcima (2001).