vladimir kopicl

stene

 

 

NE BAŠ SERENADA

„Pa gde si bio danas?“, obrati mu se ptičica,
„Oltar ti je pred kućom, tu gde su bila vrata.“
Pas, mačka, dva mala bora gledaju to s balkona
a kad on pogleda gore izviruju i saksije.
Okolo, sa svih strana, veče unakrst kaplje,
pomalo umazano ali primerno živo,
kao misirska livada gde svako seme bubri
i bori se za vazduh, da u njemu sagori.

To što je bio san sada je puka stvarnost.
Lepa je, otpisana, a nad njom prve zvezde,
nagnute, iskošene u dogovoru s nebom,
da tamo uredno stoje glumeći kosmički red
koji ispisan gledamo a kad smo dokoni čitamo
kao da otud nekakav iznedriće se roman,
roman svih naših nadanja, možda i ostvarenja,
ako ne tu i odmah, a ono negde i nekad.

„Pa to bi moglo biti i sad“, pomisli i ućuti,
a da nije ni pričao, sem malopre sa pticom.
On zna da takav je razgovor baš edensko iskustvo,
nešto čemu se težilo još od prvoga vrta
i svakog Vavilona koga se pustinja seća
pa bilo da ga je pojela ili još uvek vari.
Pesak i ljudsko ćeretanje vrlo su srodna oruđa
a ono što ih razdvaja samo su nečija usta.

Ah, usta: dobra kad ćute, dobra i kad zaneme
ako je dotad iz njih iščilela sva ljubav,
nečije slomljeno srce, nasrtljiv ud ili duša
koja se tu nekad zavukla da telo ispuni sobom.
I ta malena duša nekad je prenatrpana,
a nekad samo puna, kao i taj balkončić
na kome pas, mačka i saksije čekaju njega i san,
san umesto kog načas isprečio se oltar.

„Otkud taj oltar?“, pitao bi se, makar to bilo i veče
podobnije za krevet nego za duhovne stvari,
ali za takvo pitanje ne mare sumrak ni zvezde,
pa kanda čak ni mačka, pas, ni borići i saksije.
Zato se ni on ne pita, tek stoji pred oltarom
i pogledom po njemu kao da šara, piše:
„Do sada kao od sada.“ „Od sada kao i uvek.“
Okolo veče rasipa svoj neizgovoren sjaj.

 

PRISUSTVO

 

Šta tera mlade momke da jure večne devojke,
priručne ne-usedelice, posestrime zle Lune
od čijeg vatrenog sjaja vene i zelen list,
zelen list marihuane što miris širi do „sputnjika“,
da budu kao pijani brat a ponekad i sestra,
ako već ne i ujak ili pospan bratučed.

Dok ta reč, taj glasić ne zamre, mak vrlo mirno cveta
i nikom ne odgovara za mirnodopske zločine.
Možda je noć, duboka, možda donekle mrtva,
svaki glas smrznut, nečujan kao mrav i dalek kao vikend,
tih kao pastir na brdu, taj primer čulne obmane
senzibilne askeze što dira srce kravice.

Ona je primerno sveta kad daje sveto mleko
i ne toči ga nikome jer nije podvodačica.
Ona dođe u grad i sa gradom je svršeno:
sav je izbušen štiklama, podseća na rešeto,
dok ona kao varnica klimavo gazi po njemu
kao da jaše po prstima i duši onih momaka.

Narednih hiljadu godina svi bićemo seljaci,
ne samo spreda već posvuda, ako to bude htela,
da nas prska parfemom, onim što s nje preostane
dok nehajno se trlja od pupka pa do vrata,
o naša hladna tela koja bi da proključaju
kad ona zabaci kosu kao da mazi krunu.

Ta kosa ipak joj ne smeta da diše kao princeza,
nešto dublje kad zaspi, ako pronađe rame,
neko rame baš zgodno za takav, blažen trenutak.
„Vidi me“, kao da kaže, ali ne kaže, diše,
iz prijatne beline gde je stvarnost zalegla.
A vidiš i bez toga: prisutno, beskonačno.

 

NOKTURNO

Svi događaji i stvarnost prestaju.
Dolaze dani i noći bez jave.
Vladislav Petković DIS

 

Svi događaji i stvarnost prestaju svake večeri
i ne bude se do jutra, kao ni danju sova,
šapuće noć iz jastuka prepunog ničijih reči,
usnulih, nikad stasalih, kao zgažena travka.

Da, „Prošli su aprili“, citira ona smerno,
kao da došla je prvi put a ne pre godina, godina
možda i mlađih od nje a opet jednako prošlih.
Ali ona još govori, mada glas joj je taman,
i podiže svoj glas ka izbeglištvu Sunca,
ka onom ishodištu koje je opet zašlo
da mu presvetlo telo ne zavede sav mrak.

Da, šapuću i zvezde, jer tako žele, možda.
Ko zna? To ne zna čak ni pesma, ali kada se želi
tada i ne je da, nekakvo da, možda i usnulo,
a opet živo na javi kao pritajen eho
nekad čujan u snu a i od sna neprihvaćen,
najčešće sasvim nedodirnut, čak ni ivicom jastuka,
kao večita mlada i njen još nevenčan prsten.

To možda sluti ruka i možda zato trne
da ne domaši reči kao prst tastaturu
i njena žedna slova što bi da ljube prst
ali on uvek utekne, od jednog prema drugom,
sve dok ne dotakne tačku, taj nemi izlaz u stvarno
gde stvarnost zagluši svaki glas, mada i to je glas,
možda ničiji, možda naš, a možda čak i njen,

Ah, neka ne bude trava, ni slovo, prsten, tačka,
već večno bajna mlada, njeno ime i stas,
njeno prošlo i sada što noć za noć nam šapuće
uvek na onom mestu gde nam je srce, glava,
a danju samo nem trag jer tako hoće zora
kada ućutka seni da pevala bi za nas.

 

IZDIGNUTO

Njen grob je sav u vazduhu, tu ju je presrela munja,
njen odsjaj koji se širio kao kirgiska stepa
kad u njoj Manas sabere sedamdeset plemena.
Zapravo četrdeset. I munja nekad preteruje,
pogotovo kad hita nešto još živo da osvetli.
Kad treba da svetli mrtvom to se već podrazumeva.

Ona se spušta, krivuda da nešto sočno izabere,
da osvetli to na tren pre nego što počne da ljubi
nečije praskave zene, nečiji naježen vrat
ili se spusti da zgreje venac pubičnih dlačica
u onom trenu dok kroz njih poslednja zastruji tama.
Pa onda dole do stopala, da razdvoji ih od zemlje.

Neki misle da tada još nije živ taj bljesak,
taj njen svetlosni jaram, sav suđenički sapet
u nešto nečujno sjajno za čim se vuče prasak,
nekakav zvučni prolom ili potmula jeka.
Malo ko o tom zna, barem iz prve ruke,
a i to znanje te ruke nije baš cerebralno.

Jer, mozak već je spržen, pre onih dlačica,
tako da nije ni bilo nikakvog zadovoljstva,
niti očaja, patnje, brige za identitet:
taj identitet već se pretopio u čvarak.
Možda lep, možda i mirisan, ali ko to da zna,
u ovom svetu znanja gde čitamo uz munje.

Uz njih svetlimo i mi, nekakva naša nada
da munja možda nas spoji uz neko zanosno biće,
da zavareni uz njega cvrčimo zauvek,
kako danas i juče, tako i zauvek, sutra.
O, da: zato je taj grob i izdignut u vazduh,
da ne bi s nama po zemlji vukla se sudbina.

 

 

Vladimir Kopicl (1949, Đeneral Janković) završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Novom Sadu.
Objavio je sledeće knjige poezije:
Aer (1978, Brankova nagrada), Parafraze puta (1980), Gladni lavovi (1985), Vapaji & konstrukcije (1986), Pitanje poze (1992), Klisurine (2002, nagrada Stevan Pešić i nagrada DKV), Smernice (2006), Promašaji (2008), 27 pesama: tenkovi & lune (2011) i H & Q (2013).
Autor je nekoliko knjiga izabranih i novih pesama: Prikaze (1995), Pesme smrti i razonode (2002), Sovin izbor (2008, Disova nagrada), Tufne (2013, nagrada Desanka Maksimović).
Knjige eseja: Mehanički patak, digitalna patka (2003) i Prizori iz nevidljivog (2006).
Priredio je i preveo sa engleskog nekoliko zbornika i antologija.
Živi u Novom Sadu.