Kristijan Olah

OD BOLA AMETIST

Radmila Lazić
Crna knjiga
Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, edicija Povelja, Kraljevo, 2014.

 

 

Teško da bi se u srpskoj poeziji, i to možda ne samo u savremenoj – s obzirom na tematiku, a delom i na leksiku – po količini mraka pronašla slična knjiga Crnoj knjizi naše renomirane pesnikinje. I pomračeno sunce sa prednjih korica kao da sugeriše taj mrak.

Crnu knjigu otvara epikurejski epitaf koji se u antičko doba često uklesivao na nadgrobne spomenike: „Non fui, fui, non sum, non desidero“ („Nisam bio, bio sam, nisam, ne želim“), koji ne sugeriše samo pomirenost sa smrću, sa njenom ništavnošću, već i sa svešću da će moja svest i moje želje u smrti iščeznuti. Smrt poništava, poručuje epikurejski epitaf, u njoj ništa neće ostati. Iz tog razloga epikurejski čovek odbacuje pomisao na smrt. Poetski subjekat Crne knjige, naprotiv, živi sa tom pomisli, u senci te pomisli, i čeka da se smrt nadvije nad njim, kao majčinska senka nad kolevkom. On ne čeka da umre pa da mu se taj epitaf iskleše nad grobom: sasvim suprotno, rečeni epitaf već je isklesan nad njegovim životom. Posmrtni epikurejski epitaf životna je deviza poetskog subjekta Crne knjige.

Pesnička knjiga Radmile Lazić komponovana je kontrapunktski, nalik muzičkom delu, i to u četiri ciklusa, pri čemu su naslovi prvog i trećeg prostorno okarakterisani – „Iz samice“ i „Na ruševinama“ – dok su drugi i četvrti zvučno, odnosno muzički – „Drevni govor“ i „Rekvijem“. Iz sugestivnih naslova ciklusa naslućuje se mračna i tmurna, nevesela i bolna vizija sveta. I pesimistična – dodali bi oni koji su od života uplašeni. Počev od naslova, najfrekventniji epitet u knjizi je „crn“, osnovno vremensko doba u pesmama najčešće je noć (koja se na kraju knjige i zaziva), dok sveukupna melodija, prisutna ne samo u stihovima, već i ispod njih teži, sasvim logički, utišanoj rekvijemskoj završnici.

Ta tmurna vizija sveta svakako može da se uporedi sa gnostičkom (pri čemu motiv „samice“ ili, izveden iz njega, nezaobilazni gnostički motiv „tamnice“ nesumnjivo imaju udela [Živim u samici. / Delikatnoj tamnici. („Iz samice“)]), ali bez pretenzija na zadiranje u svet onostranog (motiv „ruševina“ kao da sugeriše zgasnuće metafizike, njeno svođenje na imanenciju zaogrljenu ništavilom smrti [v. „Noćas dugo gledah...“, gde nad gradom nebo ostaje prazno; tragovi metafizike se jedino naziru u pesmi „Rekvijem“ iz poslednjeg ciklusa: „Kao umašćena bakalinova kecelja / Bačena preko tezge – / Crnilo se nebo, crnila se zemlja.“]). Međutim, nije reč u Crnoj knjizi o predstavljanju ili nametanju vizije sveta kakav jeste ili kakav se poetskom subjektu čini da jeste, već o doživljaju iz koga se ta vizija izvodi. Stoga je za razumevanje ove poezije prevashodno važan doživljaj – egzistencijalno i duhovno stanje poetskog subjekta koji doživljava svet iz jednog „delikatnog“ ugla.

U prvoj pesmi prvog ciklusa, odnosno uvodnoj pesmi čitave knjige, koja nosi simbolički naslov „Iz tamnice“, poetski subjekat koji je ženskog roda obnarođuje sebe kao nekog ko živi „u samici“, „delikatnoj tamnici“, kao zatočenicu „nužnosti i dužnosti“. Potencijalna gnostička vizija sveta time je redukovana na viziju zatočeničkog bivanja u imanenciji, u svetu bez (navodne) slobode. Međutim, ako je nužnost osobena objektivna datost, ontološka odlika sveta, „sudbina“ postojanja naspram postojanja-u-slobodi, dužnost, koja je veštački, društveni nusprodukt, predstavlja hipergeneralizaciju vlastite frustriranosti u ontološki poredak poetskog sveta. Dužnost je neautentična nužnost. Tako se već u prvoj pesmi „problem“ subjekta ukazuje kao društveni problem, odnosno problem sukoba sa društvenim uređenjem, problem subjektove pobune (ili modernim jezikom rečeno – emancipacije).

U čemu je težište te pobune, tog sukoba, uočava se u pesmi iz trećeg ciklusa, naslovljenoj „Ni od čega sazdana“: „Sestro, / Razbucaše te kao perjani jastuk. / Ni vreća u koju udaraju bokseri / Ne bi bolje prošla, zar ne vidiš. // Tretiraju te tako bližnji i tuđi, / Osioni, preki, jurodivi. / Drže da si perad, / ‘Kokoška’ i ‘guska’. / U ruke guraju ti šerpu i krpu.“ Iz tih stihova naslućuje se da među „bližnjima“ i „tuđima“, to jest u figuri Drugog („osionog“, „prekog“, „jurodivog“ muškarca) nema nimalo dobrote i samilosti, poštovanja prema poetskom subjektu – ženskosti i ženstvenosti u njemu. Figura (muškog) Drugog koja okružuje (ženskog) subjekta predstavljena je kao bezlična i implicitno rodna figura koja jedino što ume da čini jeste da obezličava subjekta, svodeći ga na puku rodnu pripadnost, na stvar koja ima smisao samo u simbiozi sa „šerpom“ i „krpom“. Poetski subjekat, u stvari, jednostavno ne voli bavljenje kućnim poslovima, i u tome leži uzrok svih frustracija, pa i mračne vizije sveta koja iz tih frustracija proishodi. To što je Drugi predstavljen takođe bezlično (u trećem licu množine) od manjeg je značaja za razumevanje ove poezije: važno je da su obezličenost poetskog subjekta i nemoć da se subjekat uzvine u ličnost uzrokovani ništećim prisustvom i zahtevom (muškog) Drugog. „Ni od čega sazdana“ tako aludira na žensku samosvest neraskidivo smeštenu u područje kolonizujuće muške (be)svesti. (U sličnom kontekstu valja čitati pesme „Biti“ i „Bliske daljine“.) Drugim rečima, nužno zavisnu od muškarca. Identifikovanu sa njegovim tuđinstvom, sa muškarcem ili tuđinom koji je, kao agresor, pounutrašnjen: „Što učini / Da mi tuđinstvo bude milije / Od ove kuće, ovih vrata, / Tuđin miliji od brata.“ („Iz kaveza“) Kad je tako kako jeste, poetskom subjektu ne preostaje ništa drugo do latentno bekstvo u nepostojanje: ali čak ni časno à la Sokrat, već u malograđanskom ključu ironično parodirano: „Pijem kukutin sok / Iz dana u dan, / Na cevčicu.“ („Iz samice“)

Poetski subjekat, metaforički višeznačno trujući samog sebe, a u nemogućnosti da uspostavi dijalog sa Drugim, narcistički negira vlastitu odgovornost, odnosno svoj greh kao takav („Dok odrubljena bude ležala mi glava, / Ti digni moje telo kao snop žita. // Neka ti se po rukama raspu / Moja zlatna zrna.“ [„Pogubljenje“]; za sve je okrivljen Drugi: „Presvisla od tuđine / I tuđinstva / U ljudskim grudima.“ [„Drvena lutka“]), prebivajući tako u osobenom limbu, u predvorju smrti koje oduzima životu smisao, ali još uvek nije ni pakao. Prostor tog limba – „samice“ i „ruševina“ – jeste prostor bez nade. Kao što i u Danteovom limbu prebivaju očajne duše koje su izgubile svaku nadu ali ne i želju da vide Boga, tako se i u pesmi „Ispovest“ ističe kako „Nadu odvezoše pogrebnim kolima“. Osim paralele sa Danteom, kad je o prvoj strofi „Ispovesti“ reč („Nisam spasla puža, crva, čoveka, / Ali nisam ni zgazila. / Nisam uvek govorila istinu, / Ali nisam ni lagala. / Nisam dovoljno volela druge, / Ali nisam ni sebe volela uvek. / Radost poznajem iz viđenja, / Ali tuga mi je mila sestrica.“), gde se na blag način, naspram revnosti u istini, afirmiše osobena životna lakomislenost, očevidna je i ona sa Jovanovim Otkrivenjem, gde se pominju duše grešnika koje nisu ni dobre ni loše: „Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“ (Otkr. 3, 16). Poetski subjekat u istoj pesmi ukazuje na egzistencijalni bezdan koji se pred njim (ili njom) otvorio: „Ostadoh sama pred Bogom. / Da bauljam i slinim, / Da pipam u mraku, / Mucajući.“ Posredi je duboki poetski uvid da usamljenost kao takva, kao prebivanje izvan Reči, po sili svog zakona rađa mucanje, ne-reč. Kako se odatle povratiti  u Logos?

Budući da je Drugi sveden i obezličen na sopstvenu „rodnost“ ili vlastiti, ništeći „poredak“ koji stvara, te je subjektu onemogućena istinska komunikacija sa njim, u nedostatku komunikacije sa drugom ličnošću („Biti stranac, / Biti strankinja. // [...] Gledati [...] ljude. / Zagledati im se u oči. / Možda sresti sebe.“ [Biti stranac...]), bez čega nema ni rasta u sopstvenu ličnost, ali ni kvalitetne komunikacije sa sobom, spoznanja samog sebe, jedino što subjektu preostaje jeste ekstatički izlazak iz lažnog i nespoznatog sebe (iz „mucanja“) u reč, u jezik, u poeziju. Poezija se tako ukazuje kao jedino polje autentičnosti subjekta koji nije sposoban da – uronjen u sopstvenu (može se dodati: metafizičku) ali i slavljenu usamljenost i lakomislenu bezdomnost – sam po sebi bude autentičan („Rođeni, / O, kada bih miljama bila / Odsutna iz vaših života. // Kada bi potrajala / Moja odvojenost od svega!“ [„O, dići jedra...“]; „Sa vrećom na leđima / Ili bez nje. // [...] / Ne ostavljajući / za sobom nikoga. / Nikome ići. [„O, ići, ići...“]; „Nikoga u kući nema, / Samo mrak i ja. / Ljubavni par.“ [„Osama“]). Takva poezija autentično je svedočanstvo subjektove neautentičnosti, ali i osoben prodor u istinu. U pesmi „Crna knjiga“ (koja je pozajmila naslov celoj knjizi) kaže se: „O, kada bih mogla / Vedrom da zahvatim stihove, / Boje ametista.“ Nežna („svetloplavo-ljubičasta“) boja ametista, koja odudara na fonu sveopšteg crnila, simbol je utopijskog projekta poetskog subjekta: stihovi boje ametista jesu stihovi „skromnosti, duševnog mira i pobožnosti“, kao i „izlečenja“ i „ispaštanja“.¹ Tako poetski subjekat, upotrebom rečene metafore, iako uz dozu neverice i sumnje, podastire jedini mogući put ka sopstvenom preobražaju: izlazak iz sebe u više ili bolje stanje egzistencije, gde je moguće sve ono što ovde, u ovom svetu – samici, na ovim ruševinama – nije moguće. U književnim delima u kojima je zastupljena gnostička vizija sveta neretko se javlja zahtev za ponovnim stvaranjem sveta ili ponovnim rođenjem; tako i subjekat Crne knjige vapi: „Da se ponovo rodim, / Joj!“ („Teskoba“) Kao što se stihovi boje ametista zahvataju vedrom, tako se, u prvoj pesmi drugog ciklusa („Već živela...“) „velikom kutlačom“ zahvata „bol sa dna“: „To trpko, / To slatko-gorko / Uskrsnuće bogova“. Život, dakle, „crnu knjigu piše“ („Crna knjiga“), ali (mazohističko-narcistički) bol tog crnila uskrsava u stihove. Jer, iznad sveg crnila i haosa samo poezija ume zasjati. Jedini smisao koji je modernom subjektu preostao: zasjati harmoničnom bojom ametista.

Poezija je iluzorno prevladavanje subjektove nedostojnosti, skretanje pogleda sa manjka njegovog (njenog) srca ili duše (jer hramlje „sa isceđenim srcem u rukama“ [„Opet pevam“], jer je sve tesno i prazno [„Teskoba“, „Praznina“; u „Nenaseljenoj“ se veli: „Ničega u meni nema. / Pusta sam kao kakva ledina.“]; u „Kako je tamo?“ zaziva se, kao da je živo biće, „odsutnost“: „Napravi mi mesto. / Ja sam tebi međ’ rebrima / Odavno napravila gnezdo.“). Poezija je jedina stvarnost koja nadilazi nestvarnost bivstvovanja („Ipak, proletoh životom kao munja nebom.“ [„Bejah porinuta...“], dok se u „Predugo ovde boravim...“, naizgled suprotno i paradoksalno, tvrdi: „Predugo ovde boravim, / Predugo pijem crni soc sa dna.“). Naposletku, poezija je poetskom subjektu poslednji zrak svetlosti; ona je subjektu oprljenog jezika (v. „Predugo ovde boravim...“) i u strahu „da mi katran ne kaplje sa jezika“ („Na ruševinama“) jedina preostala: „Pevam, / Otapam smolu sa jezika“ („Samohrana“). Poezija je supstitucija neostvarenog života (u tom kontekstu od posebnog je značaja uzbudljiva „Unutrašnja majka“: „A ona mi peva iz utrobe / Pesme koje još ne zapisah.“), kao što bokovi istrulelog čamca u zimovniku, okrenutog naopačke (iz pesme „Biti“, koju valja uporediti sa drugom pesmom ciklusa „Drevni govor“, „Bejah porinuta...“) „[...] pamte – / Zamahe vesala, / Uranjanje krme u živu vodu; / Plovidbu prema Drugoj obali, / Drugom jutru.“ Usamljeni i samozagledani subjekat, koga su „motkama ljudi“ ubili, jedino poetskim izlaskom iz sebe može osvojiti utopijski prostor i vreme sa one strane autentičnosti postojanja, utopijsku nevinost prostora i vremena kakva se pamti iz detinjstva – „Bliske daljine, / [...] / Koje mrmljaju uspomene / Lepše od snova“ („Bliske daljine“). Naročito je ovde značajna deveta pesma ciklusa „Drevni govor“ („Da grickanje miša...“) u kojoj se takođe iskazuje čežnja za drugim vremenom i mestom, ali na nivou prirodnih zvukova („neotuđenih“ gradskom vrevom), kao što su „grickanje miša“, „Pucketanje vatre, / Pištanje / Mokrih cepanica // Negde u daljini / graktanje svrake. / Nečije šljapkanje oko kuće. / Drevni govor!“ Time se egoističko (samo)izgnanstvo poetskog subjekta proširuje i na civilizacijski kontekst, koji, opet, pripada muškom principu, spram prirode koja, kao takva, simbolizuje žensko načelo. Subjekat doživljava svet kao negostoljubiv, te se teži „nepoznatom svetu“, boljoj i drugačijoj egzistenciji, poetsko-stvaralačkim uzletom: „O, nepoznati svete, / Da mi je stići do tvoga neba / Da vidim ono što ne doseže pogled. / Neizrecivom da se priklonim. // [...] Da uzletim iz sebe / Da se napustim!“ („O, nepoznati svete...“) Ili, kako se veli na drugom mestu: „Da mi se pesma otvori kao raka.“ („Iz kaveza“)

Neke od najboljih pesama Crne knjige smeštene su u trećem i četvrtom ciklusu, poput „Pustoline“ u kojoj se razotkriva unutrašnji svet poetskog subjekta i gde je predstavljeno unutrašnje duševno hodočašće – bez „staza“ i „bogaza“, u „ostavu“ i „podrum“ – no koje se završava demoničnim prizorom mačke koja se oblizuje na pregršti uglja (čime kao da se priziva poezija Novice Tadića, prisutna i u pesmama „Svanuće“, „Muke“, „Ptičja posla“ i „Pogubljenje“): „Mora da mi je pojela / Džigericu, / Belu.“ Snažna je i poslednja pesma trećeg ciklusa, „Juče“, u kojoj se dramatično sažima čitavo egzistencijalno iskustvo: „Mene ostavi na kapiji / Kao prosjakinju / Praznih ruku / I otvorenih usta – / Sa pitanjima na koja / Ne nađoh odgovore.“ Jer, odgovori se ne pronalaze, već u iskustvenoj zajednici sa Istinom bivaju darivani.

U poslednjem ciklusu („Rekvijem“), čestim ponavljanjem određenih reči ili grupe reči ostvarena je eufonija, reči kao što su „očaj“ („Živim u Očaj državi / U gradu Očaju / Među očajnim ljudima / Ja očajna... [„Očajni psalam“]), „nigde“ („Putujem za Nigde. / U zemlju Nigde. / U grad Nigde. / Želim u Nigde.“ [„Nigde“]), „niko“ („Budi mi Niko. / Budi to što si – Niko. / Bezimen Niko...“ [„Niko“]), „mora da je neko umro“ („Mora da je umro neko sad. // [...] Otvori se zemljo / Da primiš umorno nebo. / Neko je umro sad.“ [„Neko je umro“]), „ništa“ („Ništa nije ostalo od njega i nje. / Ništa od tebe i mene. / Ništa od mi, od ti, od ja.“ [„Ništa nije ostalo“]). Dok u pretposlednjem ciklusu još može da se nasluti nezadovoljstvo poretkom sveta, melanholičnim osipanjem vremena koje ne pruža nijedan utešni odgovor, u poslednjem ciklusu pomirenost sa smrću je potpuna. Čitav taj ciklus umetnički je produbljen izraz epikurejske filozofije, sa antologijskim dometima u pesmama „Neko je umro“ i „Ništa nije ostalo“.

U pesmi „Neko je umro“ događaj smrti prikazan je u kosmičkim razmerama, ali bez ikakvih religioznih primesa. Čitava pesma predstavlja razvoj od slutnje sa početka, oličenoj u reči „mora“ („Mora da je neko umro. / Miriše na smrt. / Tamno je svukud. / Crno i gusto kao kafe talog. / Mora da se nešto strašno desilo. / Razlegao se muk.“) do uverenja na kraju pesme da je više puta refrenski ponovljeno „mora da je neko umro“ postalo beznadežno jeste: „Ova noć / Što bila je crni dan, / Prevrnuta utroba ugljenokopa / Jeste sad, / Čemerna kao jed i jad. // Otvori se zemljo / Da primiš umorno nebo. // Neko je umro sad.“ U pesmi „Neko je umro“ nema poetskog subjekta, već bezličnog glasa koji ne govori o konkretnom događaju (nečije) smrti, već o promeni u prirodnom poretku izazvanoj naslućenom smrću. Posredi je čudesan rekvijem prirode, „panteistička“ pogrebna povorka na travestirani Veliki Petak u kome gasne poslednji zračak metafizike, i u kome se „umorno nebo“ sahranjuje u zemlji. Sve je u najavi i u slutnji; nema uskrsnuća ni preobražaja tvorevine. Pojavljuje se, slično kao u „Seobi Srbije“ Ljubomira Simovića, i „mutna“ Kolubara, koja „Kao crna oranica / Povraća gorku žuč“, a tu se njišu i „[...] četinari Divčibara / Kao suđaje u antičkom horu, / Oratorijum samo što nije otpočeo / Stari brest u crnom fraku / Diže dirigentsku palicu.“ Vizija sveta koja se u ovoj pesmi uspostavlja nije samo vizija „prisutne“ smrti u tvorevini, već vizija jednog zlog, nečovečnog poretka. Nije slučajno poređenje noći sa nepravdom: „Crna kao mastilo je noć, / Od nepravde je crnja.“ Odlike rečenog poretka jesu nepravda i izgnanstvo, što ovu pesmu najviše približava gnostičkom poimanju stvarnosti. „Smrklo se / Kao Marini usred Jelabuge. / Zora se priprema za smaknuće.“ Ovi stihovi aludiraju na Marinu Cvetajevu i mesto gde je u izbeglištvu provela svoje poslednje dane. Nastupanje smrti naslućuje se zahvaljujući mrkloj noći, jezivoj i tamnijoj od nepravde i (samo)izgnastva, da bi se pri kraju pesme konkretizovalo: „Raspukla se crnica / Kao pogrebna jama / Neko zauvek odlazi / Sa svoga praga. // Pognute glave ga prate / Ostala kuća pusta / Otvorena kao umirućeg usta.“ Naposletku, kao konačna istina, javljaju se samo odsustvo, praznina i ništavilo. Odgovora nema.

Jedna od najboljih pesama Crne knjige je i pesma „Ništa nije ostalo“, u kojoj se, predstavljenim hodom ništavila, smirenim tempom dugih stihova dostojanstveno klizi u tugu i rezignaciju. Taj hod ništavila obuhvata pokućstvo (sto, stolice, kolevku), razne zvukove kao što su „maternje melodije kvočaka“, „rzanja konja“, „škripe đerma“, predeo oko kuće (modri vinogradi, stara kruška pred kućom), kameni prag „na kom se sedelo, / iščekivalo, mahalo...“ Čežnja ili želja za drevnim govorom (zvukovima iz detinjstva) iz devete pesme istoimenog ciklusa ovde se u epikurejskom duhu pokazuje kao beznadežna ili besmislena: „Ništa od opojnog mirisa lipa, / Od vriska žira, / Od drevnog govora cepanica.“ U katalog nepostojanja uvedeni su i predmeti koji se mogu dovesti u vezu sa ukućanima, ili dotle odsutnim subjektom pesme, kao što su kaljave cipele, krpene lutke, bicikl na tri točka: čitav repertoar materijalizovanih uspomena u predmetima, osećanjima i činovima, repertoar koji svedoči o postojanju jednog ili više minulih života. „Ništa više nije ostalo / Od onih strahova i strepnji / Pred nepoznatim i zastrašujućim / Iz mraka i bajki. / Ništa od ljutnji, modrica, suza... / Ništa ni od zagrljaja i poljubaca.“ Do samog kraja pesme čini se da je u njoj poetski subjekat odsutan, no on se ipak pojavljuje, prvo kao učesnik u „mi“, pri čemu je to „mi“ prevashodno određeno jezikom, potom u trećem licu jednine, ali ne usamljeno već u društvu sa svojim rodnim parnjakom, pa u relaciji sa „ti“, da bi se na kraju, kroz postupno sprovedenu antigradaciju, situirao i u „ja“, pre no što zauvek iščezne. „Jezik kojim smo govorili / Ne postoji više, / Niti postoji neko ko bi / Razumeo njegove tajne znake. / Ništa nije ostalo od njega i nje. / Ništa od tebe i mene. / Ništa od mi, od ti, od ja.“

Crnu knjigu zatvara pesma „Dođi noći“: „Dođi noći, / Dođi velika ptico. / Sklopi svoja crna krila nada mnom. / Tvoja melem-krila.“ Dok je jučerašnjica u pesmi „Juče“ odlazila ne pružajući odgovor ni na jedno pitanje, noć je ovde alfa i omega „Istine“. Crna knjiga peva o božanstvu noći, o božanstvu smrti, kao preseku vremena i ništavila u kome se, nakratko, naslućuje „Istina“ – gola i jadna. „O, Istino svevideća, / Od mene skrivena. / Neponovljiva istino smrtnoga časa / Koju (nam) niko ne može oduzeti, / Dođi mi što pre, / Da danonoćno ne iščekujem tuđe. // O, gola istino, / O, jadu moj.“

Crna knjiga predstavlja značajan iskorak u dosadašnjem opusu Radmile Lazić. Taj iskorak se, doduše, mogao tek naslutiti iz njenih prethodnih pesničkih knjiga, tako da se još uvek ne može govoriti o tematsko-poetičkom rezu, ali pomak to svakako jeste. Uočava se manje u jeziku – budući da je (ironizovana) upotreba „narodnog“ govora, odnosno prizvuk „maternje melodije“ prisutan i prethodnoj knjizi In vivo – koliko u optici pesničkog subjekta. Pitanje egzistencije ženskosti (kao bitno pitanje u Doroti Parker bluzu, na primer) u Crnoj knjizi biva potisnuto – ali ne u potpunosti – ontološkim pitanjem. Od implicitno prisutne tvrdnje da ovaj svet nije dobar prema meni kao ženi došlo se do tvrdnje da ovaj svet nije dobar kao takav. Time se poezija Radmile Lazić tematski približila poeziji Novice Tadića, kao jednom od najvažnijih pesnika gnostičke vizije sveta u srpskoj poeziji. Stoga se može dodati da je problem duhovnosti nezaobilazan problem poezije Radmile Lazić, ma koliko to neobično i neočekivano zvučalo – one duhovnosti iz koje izvire melanholija. Zato se nadamo da buduća poetska ostvarenja Radmile Lazić neće izneveriti smer koji je Crna knjiga naznačila.