Vesna Barzut


ZID NEDOZIDAN

Enes Halilović
Zidovi
Albatros plus, Beograd, 2014.

 

 

Jedna od najčešće spominjanih knjiga u prošloj godini i početkom ove svakako je knjiga Zidovi Enesa Halilovića. Čini se da je Halilović uspeo u onome što se retko dešava – da ujedini književnike i književne kritičare u pohvalama koje sa svih strana i neumereno pristižu. Iako će, možda, neko reći da je apsurdno govoriti o objektivnom u poeziji i uopšte književnosti, logična pretpostavka je da bi saglasnost većine trebalo da govori u prilog vrednosti nekog dela. No, ponekad je saglasnost samo lepše lice konformizma, kada se snishodljivo smešimo i klimamo glavom jer se svako boji da istupi i kaže: „Car je go!“ Podsećanja radi, čak 22 književnika i književna kritičara, od ukupno 49 koliko je učestvovalo u izboru za nagradu „Meša Selimović“, odabralo je upravo ovu knjigu kao jednu od pet najboljih. Ipak, ostaje nejasno šta je to tačno doprinelo ovako ubedljivoj pobedi. Da li su kritičari bili zaslepljeni pesnikovom reputacijom, pesničkom formom, samim sadržajem, ili je to sve zajedno doprinelo? Kada se uporedi sa ranijim delima ovog pesnika (npr. zbirke Listovi na vodi ili Pesme iz bolesti i zdravlja) pesnička knjiga Zidovi je verovatno jedna od njegovih najslabijih knjiga, ali je uprkos tome krunisana prestižnom nagradom. Iako Zidovi pretenduju da budu zaokret ili bar promena u stilu Halilovića, on ne odmiče daleko od forme na koju smo već navikli, samo što sad upotreba nekih „modernijih“ tehnika deluju pomalo izveštačeno i usiljeno. Dakle, Halilović ne samo da ne nudi ništa novo, nego neuspešno reciklira raniji način pisanja. Očekivano je i sasvim razumljivo da nijedan umetnik ne stvara uvek i samo remek-dela, ali čemu onda lovorike kada mu se naum izjalovi? Nažalost, ova nagrada nije izuzetak nego samo delić realnosti u kojoj su kriterijumi nagrađivanja često nejasni, zbog čega svrha samih nagrada biva potpuno obesmišljena. Ipak, čini se da i onda kada se nagrađuje najbolja knjiga, neki ne uspevaju da ostave po strani eventualne simpatije ili poštovanje ranijeg rada.

Kao logično pitanje nameće se šta je to što pesničku knjigu Zidovi čini lošom. Odgovor je vrlo jednostavan. Upravo to što se čini da je morala biti pesnička knjiga po svaku cenu, a ne sirota, staromodna zbirka pesama. Izgleda da je pesnik unapred, vrlo detaljno isplanirao strukturu svoje knjige i da pojedine pesme služe samo tome da popune praznine i očuvaju zamišljenu celinu. Pri tome, kvalitet pojedinačne pesme nije najbitniji već je sam utvrđeni plan imao primat nad pesmom. Drugim rečima, čini se da je sama forma pesničke knjige bila važnija od pojedinačne pesme i od njene vrednosti kao takve. Odnosno, nedovoljna posvećenost detaljima i svakoj pesmi izdvaja se kao osnovni problem ove knjige. Da je pesnik odabrao samo neke pesme iz ove knjige i dodao neke druge koje nisu tematski povezane, ovo je mogla biti solidna zbirka, ako ne i odlična. Kao da je Halilović previše toga hteo istovremeno reći, ali je negde došlo do greške u komunikaciji sa čitaocem. Da li je problem sama forma ili je pesnik precenio svoje (trenutne) mogućnosti? Oba odgovora se čine verovatnim. U pojedinim momentima, knjiga podseća na radnu svesku u koju pesnik zapisuje sve svoje ideje – od kojih kasnije planira da izdvoji najbolje ali čini se da to na kraju ne čini... Možda sam podnaslov knjige „Knjiga diskretne matematike“ pokušava da nagovesti da knjiga nije za svakoga ili služi kao zgodno opravdanje ako dođe do problema u komunikaciji. Ipak, onome ko pažljivo čita (čak i ako ne poseduje zavidno znanje matematike) vrlo brzo postaje jasno da u ovoj knjizi i nema matematike osim numerisanja koje možda i ima neki smisao za pesnika ali taj smisao za čitaoca ostaje neuhvatljiv. Knjiga je zamišljena tako da ima negativni i pozitivni pol (od pesme -22 preko nulte pesme do +22) ali nije sasvim jasno (osim što zanimljivo izgleda) da ovakvo numerisanje ima neko više značenje.

Kao što smo već navikli, Halilović se diskretno bavi aktuelnim problemima, praveći paralelu sa ranijim događajima. Čitajući njegovu knjigu stiče se utisak da je vreme samo veštačka kategorija i da zapravo ništa ne prolazi, već se samo nastavlja davno započet ciklus koji retko razumemo. Prethodna iskustva (nas ili predaka) presudno oblikuju sadašnjost ali i budućnost. U pesmi „Paralela“ pesnik „objašnjava“ svoju zainteresovanost za zidove govoreći svome sinu porodičnu istoriju u kojoj je svaka generacija, na neki način, bila neraskidivo povezana sa njima, kao graditelj odnosno onaj koji pokorava zidove ili kao sužanj tih zidova. Pesnik piše o zidovima jer, kako kaže: „zidovi su pisali po meni“. Knjiga Zidovi, kao neka vrsta vremeplova, vodi nas kroz razne periode koji su se odigravali u našoj fizičkoj realnosti ali i onoj intimnoj, samo nama znanoj. Iako možda to nije primaran cilj, Halilović takođe koristi priliku za kritikovanje izopačenosti društva u kome živimo („Tražio sam dozvolu – da probijem jedan od četiri zida,/ da načinim prozor./ Rekoše da stavim sliku vođe–ona je prozor u svijet.“, pesma „Prozor na zidu“, ili „a filozofi prodaju jaja na pijaci“, pesma „Nostalgija“).

Halilović, na trenutke, veoma inteligentno koristi simbol zidova, vešto se poigrava sa značenjem, zbunjuje nas pa onda dovodi do iznenadnih uvida, igra se ironijom, dovede nas pred zid i onda nas prepusti nama samima, da ga preskočimo ili da se o njega razbijemo. Dobar primer za to je pesma „Zbir” koja, iako poseduje zanimljive izolovane elemente, kao celina ostaje nedovršena, nedorečena. Podseća na razbrajalicu i čini se kao da ova igra reči služi samom autoru da se zabavi („Zid/ Zid neizidan/ Zid sazidan/ Zid dozidan/ Zid razidan/ Zid nevidljiv. Zid predvidljiv”) i dosegne neki dublji smisao, ukoliko ga uopšte ima. Čitalac je samo nemi posmatrač koji može da bude tu, a i ne mora. Osim stvaranja osećaja nelagode i dosade, gotovo mantrično ponavljanje reči i rečeničnih struktura ne postiže gotovo nikakav efekat ni na emocionalnom a ni na kognitivnom planu. Slična tehnika korišćena je i u pesmama „Zapis na Sumerskom zidu”  i „Sigurna književna kuća”. U ovim pesmama pesnik kao da pravi spisak zanimljivih asocijacija koje mu dolaze u svest u trenutku dokolice, a koje nisu nužno smisleno povezane („U nekoj sobi rogovi poskoka i šarkine šare/ U nekoj sobi paukova mreža/ U nekoj sobi riječi neznanog jezika/ U nekoj sobi osušene vene…” iz pesme  „Sigurna književna kuća“). Iako bi neki rekli da izostanak smisla nije nužno ozbiljna zamerka poeziji, čini se da je kod Halilovića upotreba asocijacija prilično neinventivna. Nije svaki nesvesni, asocijativni sadržaj bitan, niti on čini potencijalno umetničko delo a njegovog tvorca umetnikom. Uostalom, ako bi to bio kriterijum, onda bismo svi mi bili umetnici i sve naše moždane aktivnosti, ma koliko redundantne, bile bi vrhunsko umetničko delo. Ono što čini određenu osobu pesnikom (iako je možda opravdanije govoriti o tome šta čini pesmu pesmom) jeste zapravo njegova sposobnost da to na određeni način, ne nužno jasan i linearan, poveže u celinu koja kao krajnji proizvod ima neku svrhu, cilj, koji može biti sasvim neodređena emocionalna i visceralna reakcija, ako ne i kognitivni uvid. I upravo to je ono što nedostaje poeziji Halilovića. Nabrajanje kome se kraj ne nazire neprijatno uljuljkuje čitaoca, pa čak i onda kada nosi zanimljiv obrt, on biva gotovo neprimećen (npr:„Umre zubar, ostavi sinu karijes”, pesma „Zapis na sumerskom zidu“). Tehnici inventara on pridodaje uvođenje naglog preokreta na kraju pesme (što se čini kao bitna odlika njegovog stila) ali taj preokret često ne opravdava postojanje prethodno navođenih redova. Na primer: „44 sobe, ali nema zidova među njima." i "Na zidu stihovi:/ O, ljudi, zalivajte žene i njive./ I pravite me od blata./ I vi ste pravljeni od blata.“Iako se taj krajnji cilj ovim nazire, i dalje je upadljiv nesklad koji nastaje nespretno upotrebljavanim načinom građenja pesme. Kognitivni uvid, na koji Halilović najviše polaže u svojim pesmama, u slučaju korišćenja tehnike inventara, nije dovoljan da opravda ostatak pesme. Veći problem od toga što asocijacije nisu povezane je to što se stiče utisak da sama pesma kao celina nije dovoljno uvezana. Čitalac ima utisak da je njena struktura narušena.

U pesmi „Dedukcija”, umesto kognitivne pobuđenosti, pokušaj dedukcije izaziva zamor čitaoca i frustraciju jer viša istina izostaje, što je pomalo apsurdno ako se već i sama pesma zove Dedukcija Početak pesme, odnosno stalno nadovezivanje pitanja na odgovor (Zid/ Šta je zid?/ Zid je kora./ Šta je kora?/ Kora je boja/ Šta je boja?/ Boja je kože“) podseća na zapitkivanje  dece i misaoni tok onog čije neznanje višestruko prevazilazi znanje, pa svako pojašnjenje samo otvara nove nejasnoće. Ipak, čak ni ovo ne izaziva simpatije već nas ostavlja u uverenju da smo prisustvovali neubedljivom misaonom eksperimentu koji nas nije nigde odveo. Namerno ili slučajno, pitanja „neukog“ mnogo su smislenija od odgovora koji često zvuče kao nasumične asocijacije i nešto što je rečeno tek da se popune praznine. S druge strane, možda je cilj pesme da obesmisli sam logički postupak dedukcije, na šta bi ukazivao sam kraj pesme: „Dedukcijo,/ varalice,/ ti bi Sve svela na zid./ Ali zid nije Sve.“

Iako knjiga kao celina nije dosegla onaj nivo kome je pesnik verovatno težio (a pretpostavljamo da je težio originalnosti po svaku cenu), bilo bi nepravedno ne spomenuti da su pojedine pesme odlične. Prava je šteta što nema više pesama poput  „Prozor na zidu”, „Ugalj”, „Nostalgija”, „Bosonogi”, „Igra” i „Paralela“. Pesma „Ugalj” na prvi pogled se ne uklapa u celinu zbirke. Ironično, iako se pojam „zidovi“ tek na kraju pesme spominje (za razliku od većine pesama gde se višestruko ponavlja), to usputno spominjanje ostavlja snažniji utisak. U ovoj pesmi, govoreći o opštem, Halilović kazuje priču o aktuelnom koje se nekako uvek ponavlja. Gledano sa strane, ljudsko postojanje je tragikomično, a nastojanja da damo sebi na važnosti besmislena su, jer su naše trajanje i sposobnost da uvidimo smisao ništavni („Na visoravni je nastalo jezero početkom/ Miocena/ prije dvadeset tri miliona godina. Nijedan ministar nije/ svečano/ otvorio jezero u prisustvu kamera i uglednih zvanica.// I prije svog nastanka, imalo je veliku ideju/ Trajalo je i čekalo”). Ova pesma nas upozorava da olako shvatamo i ne uviđamo pravi značaj stvari i zaboravljamo, ili prosto ne želimo da vidimo da je i pre nas nešto postojalo i da za nama nešto treba da ostane („I nakon svega, ti – nezahvalan – uzimaš ogroman grumen uglja i/ bacaš ga u kotao samo da bi zagrijao zidove/ o kojima pišeš”).

Ukoliko je cilj autora da demonstrira svoje opšte znanje i veštine baratanja rečima – zadatak je uspešno ostvaren.  Ipak, sam čitalac ostaje izigran, očekivanja mu nisu ispunjena jer poezija nije ili ne bi trebalo da bude puki test znanja. Poezija svakako ne treba da isključuje mišljenje (ako je to ikako moguće) niti je problem ukoliko ona obogati znanje čitaocima, ali to ne sme biti isključivi cilj. Niti je nužno dobar pesnik onaj koji poseduje samo zavidno deklarativno znanje. Poezija je mnogo više od toga. Ukoliko ne izaziva čitaoca na više nivoa (dakle sam kognitivni nivo nije dovoljan) onda projekat nije uspeo.

A stiče se utisak da Halilović preferira da čitaoca podstakne na kognitivnom nivou (iako je diskutabilno koliko u toj nameri uspeva), da ga uvede u igru u kojoj se poznata pravila preispituju i uviđa mnogoznačnost stvari za koje tradicionalno mislimo da su jasno, jednoznačno određene. Uprkos tome, momenti u kojima u svest dospeju sentimentalni elementi ipak preuzimaju primat, bar u iskustvu čitaoca. Jedan od najboljih (a i najlepših) primera je početak pesme „Bosonogi”:  „Postoje samo tri njegove fotografije/ Nikada nije imao igračku,/ ali se igrao integralima, nizovima i razlomcima./ Zvao se Srinivaša Ramanudžan.// Nikada nije diplomirao matematiku.” U par stihova sumirana je sva besmislenost i tuga ljudskog života, i već je neraskidiva veza sa Srinivašom Ramanudžanom stvorena.

Na kraju, kada već govorimo o tome šta je sve moglo da utiče da pesnička knjiga Zidovi dobije pomalo rogobatno i nespretno obličje, bilo bi nepravedno ne spomenuti i zasluge Radmile Milinković, zadužene za prelom teksta. Njena nespretna organizacija teksta na momente otežava čitanje, dodatno uvećava frustraciju i izaziva negativne emocije koje se možda, bar delom, projektuju i na sadržaj pročitanog. Iako sve ovo možda izgleda kao nepotrebno zameranje, ipak ne postoji ni jedan dobar razlog za toleranciju neadekvatno određenog posla, posebno ako može (a čini se da to ovde jeste slučaj) da negativno utiče na samo umetničko delo.

Poslednja pesma u knjizi završava se sa: „ti, koji čitaš i pamtiš/ zidove,// ako ti dođe da mrziš, // molim te:/ mrzi/ mene// nemoj/ mrzeti zidove.” Da li to Halilović iskazuje sumnju u uspeh svog poduhvata i unapred se izvinjava za zidove koji će se isprečiti? Ili prosto precenjuje emotivni doživljaj koji bi čitalac trebalo da ima, a na kraju biva za njega uskraćen? Nije tajna da većina eksperimenata završi neuspehom, bitno je samo otkriti uzrok istog i izbeći da se ponovi.