Aleksandra Bojović


ESEJISTIČNOST KAO POETIKA

Sonja Šljivić
Iskazi
Građanski forum Novi Pazar, 2014.

 

 

U logici, matematici i filozofiji iskaz se, iako je osnovni pojam koji se ne definiše, određuje kao izjava koja je ili tačna ili netačna. Pitanje, hipoteza ili bilo koja vrsta dvosmislene ili izjave bez smisla ne može biti iskaz. Sonja Šljivić upravo množinu lekseme iskaz uzima za naslov svoje treće zbirke pesama. Time, s jedne strane, ovim operativnim terminom i uslovno nepoetskom leksemom opravdava esejističke odlike svojih stihova, a s druge strane, pesnički glas lišava sumnje, pitanja i hipoteze. Taj glas ništa ne problematizuje, on jednostavno saopštava. Prilikom pristupa ovoj poeziji ne treba zaboraviti još jedno značenje lekseme iskaz, koje je proisteklo iz prethodnog. Naime, reč je o iskazu u pravnom postupku. Pored toga što mora biti nedvosmislen, precizan i jasan, iskaz u sudskom postupku odlikuje ispovedni ton. Taj atribut pronalazi svoje opravdanje i u stihovima zbirke Iskazi kao nužna odlika intimne lirike, što ova zbirka i jeste. Prva pesma knjige – „Sudnica“ – uvodi čitaoca u ambijent koji njegove asocijacije usmerava ka tumačenju narednih pesama kao ispovednih iskaza lirskog subjekta.

U prethodnim zbirkama samo naslućivana esejističnost, kao bitna odlika poezije Sonje Šljivić, u Iskazima dobija svoj potpuni i dominantni oblik. Svaka pesma postaje kratak esej u stihu na određenu temu. Međutim, ovim stihovima ne samo da se promišlja, nego se i predstavlja misaoni tok tog promišljanja. Nekada on kreće od konkretne slike, od onoga što se neposredno vidi, čuje ili oseti, a čulni doživljaj se zatim apstrahuje u opštiji, univerzalniji zaključak. Dobar primer za to je pesma „Pisma“, koja počinje slikom pisama u potpalublju kreveta, zatim sledi nekoliko ličnih doživljaja pisama od strane lirskog subjekta (pisma su: kratka privatna jevanđelja, slepi putnici, ljubavnici emigranti, spisak progonjenih ulica i lomača za prokazanu nežnost njenih korespondenata) da bi se došlo do zaključka o čoveku kao urni za sećanje. U drugim situacijama misaoni tok je redukovan, neočigledan, a od indukcije je ostala samo naslućena veza između pojedinačnih iskaza-premisa-stihova i iskaza-zaključka-stiha. Poentiranje-zaključivanje, karakteristično za poeziju Sonje Šljivić, nekada je samo interpretacija sopstvenog iskaza. U takvim stihovima, celovita i konačna misao, koja bi u nekim drugim kontekstima funkcionisala kao zaključak, nalazi se na samom početku pesme, a autorka analizom sopstvenog iskaza, odnosno njegovom interpretacijom dolazi do konkretnije misli, koja je već bila sadržana u početnom iskazu. Na primer u pesmi „Jezik“na samom početku se izriče: Da nema jezika / samoća bi bila tek obična pustoš. Ovim dvostihom je sasvim jasno iskazano da je jezik produktivno polje samoće. Međutim, autorka sopstveni iskaz koristi kao materijal za dalju obradu i produbljivanje odnosa jezika i samoće: Dokle ima vijuga / koje svrdlaju ovim jezikom / samoća se može dubiti / do tačke susreta. Ovo su samo neke od najčešćih strategija koje pesnikinja primenjuje u svojim stihovima, u isto vreme baveći se određenom temom, odnosno promišljajući o njoj, ali i prikazujući nam tok i metodologiju svog promišljanja.

U stihovima Sonje Šljivić nema suvišnih reči: jezik je redukovan, sveden na minimum nužan za razumevanje. Nekada čak ni minimun, u konverzacijskom smislu, nije ispoštovan, ali kontekstom je prizvan u postojanje, pa čitaoci kao u prećutnom dogovoru sa autorom, usvajaju njegovu logiku i bez većih problema dolaze do naizgled prećutanih značenja. U već pomenutoj pesmi „Jezik“ u poslednjem distihu – samoća se može dubiti / do tačke susreta – ne kaže se do susreta sa čim se samoća može dubiti, ali na osnovu konteksta i već tematizovanog odnosa jezika i samoće, čitalac može zaključiti da je izostavljeni, ali u izrečenom sadržani deo: do susreta sa samim sobom. Dakle, jezik je sredstvo introspekcije.

Krajnji stupanj redukcije jezika je njegovo pretvaranje u formulu, odnosno frazu sa tačno utvrđenim značenjem koje je poznato i pošiljaocu i primaocu, odnosno u ovom slučaju i autoru i čitaocu. Poetski veoma cenjena upotreba fraze predstavlja njenu takozvanu demetaforizaciju. Naime, reč je o svesnoj bukvalnoj upotrebi fraze, odnosno frazeologizma ili idioma kako se nazivaju sve one tropične konstrukcije sa pripisanim značenjem u konvencionalnoj upotrebi. Značenja frazeologizama, i pored tropičnosti, poznata su najširem krugu korisnika određenog jezika i ona se ne dovode u pitanje. Promenom konteksta frazeologizma, kao što sa njima postupa autorka ove zbirke, pretpostavlja se i njihova drugačija upotrebna vrednost. Na primer, u pesmi „Razglednica“lirski subjekt „hrani golubove mrvicama sumnje”, a u pesmi „Signal“:„nas lomi loš glas tišine”. Jasno je da se autorka u ovim stihovima poigrava ustaljenim konstrukcijama „mrvica sumnje” i „loš glas”. Takav pristup jeziku je revitalizujući, jer se stereotipne formule razbijaju podsećanjem na zaboravljena značenja.

Najveći broj pesama tematski čini skladnu celinu sa nekoliko dominantnih motiva: osamljenost (ne usamljenost), stvaralaštvo, odnos duhovnog i telesnog. Dakle, u pitanju su tradicionalne, gotovo romantičarske preokupacije pesništva. Ipak, autorka ih i vremenski i prostorno, koliko je to moguće u lirici, smešta u savremeni ambijent i daruje im iskustvo čoveka današnjice. Naš životni prostor su betonske kutije („Svedok“), koje su podivljala materija koja se otrgla ljudskoj kontroli (Vari nas metabolizam zgrada, „Signal“). To je svet bez ljubavi, koja je pretvorena u mit, u horove slavuja na navijanje („Himna ljubavi“). Imenujući pesmu kao Himna ljubavi, autorka zauzima očigledan ironični stav. Himna, kao književna vrsta kojom se predmet govora slavi, upotrebljena je u funkciji parodiranja, jer travestija ljubavi ne može izazvati ništa drugo do poražavajuće gađenje i ismevanje. Iako svet takav kakav je funkcioniše – Sve je odsutno / a ništa ne nedostaje („Svadba“), nemoguće je ne zapitati se: tražimo li se nakon tela? (ista pesma). Opsednutost odnosom duhovnog i telesnog dobija u ovim stihovima različite oblike. Na primer, u navedenim stihovima iz pesme „Svadba“ostaje zapitanost da li se bliskost može ostvariti izvan telesnosti. U drugim slučajevima, intimni svet duhovnog destruktivna je sila u odnosu na telesnost: Neka tela su topao vosak / sa zapaljenom mišlju u sebi („Sudnica“). Ipak, ma koliko svet prikazan u ovim stihovima ostavljao utisak pesimizma i beznadežnosti, svet neke nove mitologije (Beton smo i u beton ćemo se vratiti, „Signal“), ostaju dve utehe: iracionalna nada za sigurnošću i bliskošću sa drugim bićem (Čekamo da nas neko urami rukama, „Rojevi“) i racionalna uteha sigurnog mesta u stvaralaštvu i književnosti uopšte (Kad čitam nisam od ovog sveta, „Vrh olovke“). Koncentrisana energija ovog sveta, koji je u stanju spontanog rasula i opšteprihvaćene pasivnosti, nalazi se na vrhu olovke pisca: U ugašenom danu / vrh olovke je užarena tačka sveta („Vrh olovke“). I kao konzument i kao stvaralac, lirski subjekt ovih stihova jedino književnosti pripisuje pozitivne odlike postojanja.

Izuzev pesme Rascia, koja više stilom nego tematikom odstupa od ostatka pesama knjige Iskazi i kojoj je teško pronaći smisleno mesto u interpretaciji i tumačenju, čitava zbirka pokazuje brižljiv rad na tekstu i misli. „Iskaznost”, oličena u stabilnoj i zreloj misli, koja se ne dvoumi i ne spekuliše, odlika je ove poezije, koja je esejističnost ugradila u svoju poetiku i dala joj osnovni karakter.

.