Bojan Savić Ostojić


GLAGOLI OD KOJIH NEMA KORISTI

Saša Jelenković
Pedeset
Arhipelag Beograd, 2014.

 

 

Da obeleži pedeseti rođendan, Saša Jelenković krajem prošle godine objavljuje zbirku od pedeset pesama koja nosi naslov Pedeset.

Na sreću, tu, na obodima zbirke, svaki koncept se zaustavlja, ostaje dekorativan, ne produžava se ni u kakvu igru ogledala. Na sreću opet, ovo nije nikakva prigodna knjiga. Iako je sačinjena o pedesetoj obljetnici pesnikovoj, unutra nema ničeg jubilejski otužnog. Za divno čudo, Pedeset uopšte ne liči na Jelenkovića i potpuno je osveženje, maltene incident u njegovom dosadašnjem opusu. Posle jedne barokne i logoreične poeme (Gola molitva), posle jedne višedelne zbirke-reke (Elpenori 1, 2, 3), Jelenković objavljuje knjigu-odmor, zbirku sačinjenu od stihova s margina ovih ambicioznih knjiga pesama. Pedeset je odmor od izlišnog i izlizanog – pri tom, odmor neuporedivo produktivniji od napora uloženog u većinu prethodnih knjiga. U njoj je jezik jednostavan i neposredan, a svaka poetičnost potpuno odsutna ili ublažena. Toje svedena, spora i jezgrovita knjiga. I najvažnije: skoncentrisana na zasebnu pesmu. Kolekcija singlova.

Na suptilniji način, Pedeset jeste zaokružena, time što je realizovana kao suma, kojom dominira ton obeshrabrenosti i rezignacije, uz dozu cinizma. Ova tiha ili stišana knjiga čudi svojom skromnošću i skrušenošću, ponegde i škrtošću. Ništa od svega toga dosad nije krasilo Jelenkovića kao pesnika, skromnost ponajmanje. Poneko bi bio sklon da ovu promenu pripiše nekom presudnom, iskustvenom otkrovenju koje otrežnjujući oslobađa – na šta isuviše tendenciozno upućuje naslov. Neko drugi, svestan čestog pesnikovog menjanja, pripisao bi ovaj zaokret promeni povlašćene lektire. Ubrojaću se među ove druge. Ako je Jelenković u prvim knjigama bio naklonjeniji šepurenju i povišenoj retoričnosti koja podseća na Šalamuna, ako se potom poveo za melanholijom karakterističnom za Aleša Debeljaka – smatram da je za Pedeset presudno prisustvo Danijela Dragojevića – njegova neretoričnost, sabranost, tihovanje.

Glas koji govori u pesmama dopire iz voljne usamljenosti. On je koncentrisan i „pun“. Utisci koje izriče su apsolutni i bezvremeni. Taj glas, što je suštinsko i za njegovu obojenost i svedenost, ovde se obraća samo sebi. Nema sagovornika, publike kojoj bi se upućivali simboli, pred kojom bi se, kao u Neprijatnoj geometriji, proveravalo „da li su metafore potkovane“. Nema potrebe za ključevima i alegorijama, za mitovima i mitomanijama. U takvoj usamljenosti društvo su samo predmeti, i to oni koji su u neposrednoj blizini u enterijeru: na primer čarape ili rukavice. Jelenković je u ovoj knjizi potpuno promenio inventar i žitelje svoje poezije. Pravo stanovanja su dobile životinje, izgubile su ga sve mitske konotacije. Uopšte, sve je izgubilo simboličnost i steklo povišenu konkretnost, tautološku tromost. U knjizi Pedeset, ribe su samo ribe, sove samo sove, gušteri samo gušteri. Nisu nikakvi totemi mutnih, apstraktnih sila.

Sličnosti s Dragojevićem, pogotovo onim iz poslednje knjige, Negdje, ima i na stilskom planu. Jelenković ovde često pribegava inventaru koji dezorijentiše: „Mogao sam da se probudim i saznam./ Mogao sam da zaspim i zaboravim./ Mogao sam da zaspim i saznam./ Mogao sam da se probudim i zaboravim. („Kej“). Prisutno je i neobično poimeničavanje zamenica. U pesmi „I tako ja“ Jelenković kaže: „sedim i čekam da dođe to nešto što ne dolazi. Da prođe to ono što ne prolazi“. Ili još smelije poimeničavanje rečenica: „dok se premeštaš iz svog pamtim u moje boli me smeh“. Ove dragojevićevske stileme donose ekonomičnost. Ali ima i eklatantnijih primera mimikrije. Pesmu „Sova“ kao da je napisao sam Dragojević:

 

SOVA

Upoznao sam sovu.
Koja mi je rekla miruj.
Koja mi je pokazala i pravac
i broj, i hod i pogled, i psa
i gospodara. Gleda sova,
levo vidi obilje, desno čežnju,
izmišlja priču, sklonila bi se
iz vidljivog i bučnog
u neku čauru, među sitne šrafove,
gde nema osipanja,
a o strahu i da ne govorimo. 

Možda bi neko posle ovih opaski pomislio da Pedeset uopšte nije nikakvo „novo ruho“, i da su pesme koje je čine samo varijacije na Dragojevićeve teme. Ali nije reč o pastiširanju. Dragojević je kod Jelenkovića prisutan kao super-lego, nadzornik pisanja. I nije samo bitno prisustvo njegovog glasa kao takvog. Ono je učinilo Jelenkovićevu poeziju preciznijom i suzdržanijom. 

Suzdržanost je prisutna i u jeziku. Jelenković više nema želju da iznenadi, potrebu da rizikuje u leksici, ne poseže za retoričkim trikovima. U pesnikovoj desetoj knjizi jezik je konačno „odstranjen“, da parafraziram želju izraženu u prvoj. Ipak, upada u oči da Jelenkovićeva borba sa sopstvenom slabošću na jezik ne ide glatko. Najteže mu ide da se oslobodi domišljanja, napuštanja konkretnog. U uspelom inventaru „Imam“, Jelenković ne može da izdrži da rezignirani, donekle i ludički niz „Imam krojački metar, imam nesanicu, imam češalj i krunu od sapunice. Imam krevet i ulicu na koju gledam s prozora“  ne prekine jednim „imam i prazan prostor između obilja i čežnje“. Njemu je uvek, pa i kad to puka predmetnost zabranjuje, do metafizike, do mlaćenja praznim prostorima „između nigde i nikud“. Uvek mu je stalo do nekog suvišnog „ili“, do sopstvenog Ja. Ne može a da ne tumači konkretnost koja mu samim svojim prisustvom nije dovoljna: ne može od egoizma. Tako u poslednjem stihu pokvari minijaturu „Šuma“:

Na ivici šume dečak se igra
kartonskom kutijom. To je ivica
šume, dečak je to.

Na obronku koji gleda na šumu,
anđeo se priprema da diše.
Dečak, anđeo, prisustvo istine.

U korenu tog neuspeha je i to što je Jelenković, posle prve knjige, potpuno operisan od svakog humora, a humor je ono što bi moglo suvereno da održi ovo „spuštanje lopte“ i veće prisustvo predmeta. Međutim, Jelenković u tom suočavanju ne može predugo da izdrži zato što i ovde humor doživljava kao nedozvoljeno podleganje.

Dosad se iskazao kao knjiški pesnik, pesnik erudicije, racija, viška... Neko bi rekao i „pesnik ekstaze“. Često je menjao tonalitete, što svedoči i o nepotčinjenosti jednoj poetici, ali i o nesigurnosti u sopstveni prosede. (Za razliku, na primer, od pesničkog vršnjaka Nenada Jovanovića, koji suvereno održava jednu konstantnu prepoznatljivu liniju u svom pisanju.) U Pedeset se Jelenković drži disciplinovano u rezignaciji. Posti, poštuje propise stoika (a zapravo nezadovoljenog hedoniste) i ponavlja: Tako je, kako je ili Kad ne ide, ne ide. Ove rezignirane tautologije otvaraju i zatvaraju knjigu, ne slučajno. Skrušen je: skrušenost mu je dala nov ventil za sublimaciju.

Iako u ovom prikazu ne bi trebalo da me zanima šta će sledeće Jelenković da napiše, čini mi se da će u nekoj narednoj (ili simultanoj) knjizi doći do recidiva, da će se ponovo prikloniti nekom novom kraljevskom objašnjenju, nekakvoj spakovanoj erupciji kakva je, možda, njegovom temperamentu i pozi primerenija. Čini mi se da će se brzo umoriti, ako već nije, od ovog odmora, da mu je on samo kratkoročno prikupljanje snage za comeback.

Ali dotad knjiga Pedeset zaslužuje da bude pozdravljena kao presedan, kao jedna od knjiga neobično prijatnih za čitanje, iako je pesnička... premda sam siguran da bi autoru, da još postoji Jugoslavija, neki hrvatski kritičar svakako skrenuo pažnju da su i drugi čitali Danijela.