Petra Bjelica


MEANDRI JEZIKA

Marjan Čakarević
Jezik
Kulturni centar Novog Sada, 2014.

 

 

Prvi susret sa Jezikom Marjana Čakarevića zavodi čitaoca ritmom i slikama, uvlači ga i emotivno pokreće, ali u zamkama mreže jezika podriva se koherentan smisao i značenje. Teško je uspostaviti dinamiku značenja teksta jer se ona, u svim pravcima, iznova i iznova menja, dekonstruiše. Ipak, ova poezija uspeva da navede na prepuštanje mreži Marjanovog jezika; stvoren je novi samostalni diskurs koji je generisao specifičnog idealnog čitaoca i u tom prostoru oformio sopstvenu poetiku. Ovaj aspekat ističe se kao najvredniji kvalitet zbirke.

Jezik Marjana Čakarevića naslovom otkriva svoju osnovnu ambiciju: preispitivanje i artikulaciju odnosa jezika i poezije. Čakarević naizgled postovećuje jezik sa mrežom. Međutim, na taj način oslikava i njihove razlike, opredmećuje i opisuje posledice tih razlika. Ukoliko istaknemo problem identiteta (jezika, pesme, pesničkog subjekta) kao glavnu temu ove zbirke, postaje jasno da ovaj pojam ne smemo posmatrati kroz tradicionalnu prizmu već kroz koncepte savremene teorije i kulture. Ukratko, identitet jeste određen razlikom i višesmernošću. Važno je ukazati na nekoliko smernica koje na drugim mestima Čakarević nudi u sopstvenom shvatanju poezije.¹ Reč je o mreži, superpoziciji i individuaciji. To su čvorišne tačke koje olakšavaju kretanje kroz njegove pesničke zamke. Mrežu on prvenstveno tretira kao sinonim za internet i virtuelnu realnost, ali i kao sistem kulturnih i književnih uticaja i susreta, naposletku kao mrežu pesničkog jezika. Nju karakteriše višesmernost i nekontrolisanost kretanja, ali i delovanja i prelamanja u tim ravnima. U okviru te dinamike dolazi do mogućnosti izbora koji jeste korak ka indi-viduaciji: napor samooblikovanja u koji su upisani aspekti indie kulture; duhovna sloboda i subverzivnost marginalnosti. Poezija se kod Čakarevića definiše kao prostor najradikalnije problematizacije jezika, sopstva i sveta. Njen ideal je dosezanje do drugog uspostavljanjem supersimetrije: pronalaskom idealnog drugog, najsavršenijeg sutelesnika.

Sadržaj zbirke u najširem smislu može biti prikazan kao psihotropno lutanje po granicama mreže jezika i pokušaj artikulacije pesničke samosvesti. Iako nema i ne može biti stabilnog, koherentnog pesničkog subjekta, ova poezija je duboko subjektivna. Mrežu shvatamo kao mehanički sistem odnosa, bez obzira na šizofrenu dinamiku koju taj sistem generiše. Da bi poezija koja prati njenu logiku uopšte ponudila sadržaj koji nije apsolutno proizvoljan, taj sadržaj mora biti uslovljen autorskim izborom strukture, semantike i stila koji su subjektivni i lični. U tom procepu, subverzivno izranja konceptualno zrela subjektivna samosvest autora, naizgled zamaskirana mrežom jezika, koja paradoksalno ostvaruje slobodu u odnosu na mrežu i uspeva u procesu pesničke individuacije.

Kompozicija Jezika sačinjena je od šest odvojenih i stilski suptilno različitih segmenata: „Jezik.“, „Dnevnik istraživanja jezika“, „Krug jezika. Tangente.“, „Kontrola gradova.“, „Gradova.“ i „Mesto moći. Noć. Kičma“. Već na prvi pogled izdvaja se kretanje od univerzalnog pojma jezika, ka njegovom istraživanju u formi ličnog dnevničkog zapisa, da bi se težište vratilo na krug jezika i dodir u jednoj tangentnoj, ličnoj tački izbora (individuaciji), te opet okrenulo ka društveno uslovljenom motivu grada i završilo na zatamnjenom mestu moći, kičmi kao težištu i srži, obliku paradoksalne stabilnosti. Ovo konceptualno kretanje opisuje osnovne motive zbirke, obuhvata liniju od individualnog ka kolektivnom i preispituje njihove jezičke formacije.

Već u prvim stihovima ističe se nepravilna upotreba tačaka koje na neočekivanim mestima kidaju tok iskaza, dekonstruišu mehanizme jezika i stvaraju neobične pauze. Praznine je čitalac pozvan da ispuni značenjem; one su čvorišne tačke koje mogu čitanje usmeriti u drugim pravcima. Na taj način, čitalac je integrisan u sam tekst, pozvan je da učestvuje u stvaranju teksta i da ga obogaćuje kontekstima. Dobijamo jednu otvorenu strukturu, koja ne mora da ima jasan početak i kraj, čije su granice prozirne i koji ponavlja kolebanja i gibanja neiscrpne mreže. Ovaj rušilački potez prikazan je kao „jedina / mogućnost poretka. dodira. / drugim rečima. / tačka ljudskosti.“. Kraj ovog dela završava se iskazom „zaboraviti jezik. zapamtiti mrežu.“ što možemo shvatiti kao poziv da se izađe iz jezika, tj. da jezik bude već integrisano oruđe u okvirima mreže.

Druga celina „Dnevnik istraživanja jezika.“ može biti posmatrana kao ispovest zaokružena neodređenim pesničkim subjektom, kao metapoetski komentar, ključ i mapa doživljaja jezika, dnevnik pisanja i zanos traganja za rečima, pesmom. U ovom delu pojavljuje se subjekat, tekstualni identitet pesnika koji sebe određuje: „Ja: / na posnoj zemlji /najvredniji mrav. // u slatkoj, / crvenoj jabuci / najstrpljiviji crv.“ Pesnik sebe definiše kao nekoga ko skuplja, taloži hranljive sastojke na neplodnom tlu, gradi složen sistem mravinjaka, mrežu opstanka u zajedničkom domu. Istovremeno, on je i najstrpljiviji crv koju jabuku jede iznutra, razarajući je, inkorporira u sebe jezik. Istaknuta je potraga za svetlošću supersimetrije, za sutelesnikom. Na kraju ovog odeljka imamo sliku uroborosa “mudrost (kruga?)“, pesničkog subjekta koji guta svoj rep, što ukazuje i na kružni ciklus razaranja i nastanka, u isto vreme.  „Krug jezika. Tangente.“ opisuje to kretanje i momente dodira sa krugom u jednoj tangentnoj tački koja predstavlja novi savez. Ta tačka jeste prostor izgovaranja koji „...podrazumeva nezavisnost. dakle neizvesnost / otvorenost i blagonaklonost. dodir. / potvrđuje minimalan konsenzus. / ništa više od toga. ni manje. mogućnost / sapostojanja. samim tim i / zajednicu.“.

U ovoj mističnoj ekstazi jezičkog susreta javlja se vizija boga; boga akrobate, dečkarca-pučkoškolca, ironičnog i podsmešljivog jezikoslovca. On je ta tačka, krug, pomoću koga, on, Marjan, u komadićima polomljenog ogledala, viđa rađanje novog sveta. Novog sveta koji se u sledećem delu, pod nazivom „Kontrola gradova“, asocijativno podriva početnim stihom „sada: beg više nije moguć, ali.“. Opisujući zonu užitka i potragu za nestalom tačkom, stihovi nas stalno dovode do rečce „ali.“ Istovremeno ukazuju na nadu u drugačiju alternativu, ali i nemogućnost iste. Hronotop grada ovde se jasno izdvaja kao poprište potrage, dok se istovremeno oslikava jezik gibanja grada koji je „kontrola kriznih čvorišta / i korišćenje resursa...“, jezik koji preti i palaca, dok nad njim bdije mamuran i besan anđeo, i priprema uže, „po jedno za svaki vrat.“. Suženje perspektive u segmentu „Gradova.“ fokusira se na opis i imenovanje grada, jednog od najznačajnijih motiva ove zbirke.

U poslednjem segmentu zbirke „Mesto moći. Noć. Kičma“ ispevana je potraga za tačkom moći i suočavanje sa njenim izmicanjem koje se utapa u sliku sna. U neizvesnosti potrage lutka-lutalice sve se pretapa jedno u drugo, granice objekata i jezika su krajnje propustljive i zamagljene, stvarnost se meša sa snolikošću i ova poezija nas suočava sa opštom destabilizacijom.

Poslednji deo zbirke odiše melanholičnom poetičnošću, ali bez obzira na nestabilnosti o kojima peva, poetskom snagom, ritmom, izražajnim slikama i snažnim, prefinjenim emocijama uspeva da stvori uzbudljiv estetski ugođaj. Na kraju, Čakarević čitaocu, suvereno ga vodeći kroz meandre jezika, ostavlja mogućnost individuacije, susreta sa poezijom koji „...podrazumeva nezavisnost. dakle neizvesnost / otvorenost i blagonaklonost. dodir. / potvrđuje minimalan konsenzus. / ništa više od toga. ni manje. mogućnost / sapostojanja. samim tim i / zajednicu.“

Petra Bjelica (1988) Doktorantkinja i saradnica u nastavi na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (2012), gde je odbranila master rad pod nazivom Mogućnosti tumačenja Hamletovog identiteta (2013).