bojan marković


senzualni idol

 

DEVOJKE KOJE PRIČAJU SA DELFINIMA
I VODE LJUBAV SA DELFINIMA


Neki ljudi pričaju po gradu silimo delfine,
mi znamo zbilju.
Zaljubljenim delfinima, dobi huligana žaruljasti katamarani pevaju suro:
No fun. No fun, baby.
Kada ljubim delfina, vidim (ljudski) honorar,
skenirala sam, potpisala i vratila svemirskom sekretarijatu,  praćnula sam se,
opet sam ispala skrob,
bazeni su hladno servirane smrti,
spusti me u more
kao tiganj.
Ko ima bazene mora ubiti ili biti ubijen u visokom društvu.
Ko ima biblioteke prestaje da oštri karanfilčiće mužne
i trči kao morski pas kovitlacu koplja.
Zlatne manžentne igraju sa delfinima −  poza je britka,
duvaj mi vazdušni đon tike, duvaj ga, duvaj!
Kada radim ja sam agilni paun i ne smem
imati pukotine,

a pukotina se delfinom popunjavala kao brdo na nišan, kao raspala majka na tattoo,
ko se još seća magnovenja kojem mokri nož uranja čipkast koren planine

vezan za ikru meke reke,
i to me tako loži u jagorčevinu da krenem.
Na zlatnoj tacni rasporen mi drogiran delfin
(delfina sam ljubila triput) dok tkivo mu se
drobi kao meso nara.

Retko dolazim do delfinskog boga,
ali kada dođem tada ribicu stružem
i drugi mi je stružu,
i vidim kao potopljen dnom
vene maleni gaćolino dron,
ili tada pijana sam drhtava mini letva, te
volim da sam tanga, tanga zastava
raskvašenog dana,
crna tanga u ustima
ražnja delfina imena Agonija.

O, o, o, Agonijo, puuusti tange iz usta,

one su bile (smrdele) u debelom

(kineskom) dupetu

i nigde tu nije bilo želatina.


MALO TAKOVO


Cevanica je pukla,
pa mi otiče burma, dve burme,
otiče mi sanja, otiču kajsije kolena
što sijaju jasnije od bola uvučenog
katetera i pokislih vrtića.

Samo nekolicina kapitala ulazi u strije,
ulazi u celulita njive, kao kada patka
kroz ogledala brije,

kapitala vlasulja navuče travestitu
na svoje teme, negde i negdje
da travestita na vlasulji u kafani

Malo Takovo muva se sa kamionima
i opičeno se oralu smeje.

Mama kapitala ima diletantske moći
u gradu koji knjava, mešini smeha, lesa i korala.

Beskućni rad je najuporniji, on seća…

nežnost novih krtica mora
biti prozirni crv, ulepljena pčela; 
nežnosti, koja vri u ovoj mešavini
leša i bokala, mora biti, kao što san
radi negde,

u dubokoj alvi zemljinog odrona
psinin karijes bazdi,

malo nas je koji smemo u noćni karijes,
u nedostatak zuba, u plesan dušeka
ovog što leži pored politike i proklinje
kurbu Svetlanu koja u grobu svetli iznutra,

zar u krilu kuma, kuvanom  gumom, zar zari
plitko onim što me zari,  eto zato
crnim najlonom usta punim.

Voda bridi mesečevu glavu na keca,
opaljeno perje podzemnog kosovskog indijanca,
miriše kroz čarapu kroz zemlju,
ustaše ustaše naše ustaše, iz vode, iz globe,
repić uzdravlja, pljus, pljus, utopljena kurvo,
ja ti hoću reći oslepi me na dan,
kako voda delje, kako rupica pod
repićem stenje.  Noćas si nas pohodila mrtva,
žrec i zgoljna materija pod
čijom skramom radno mudo
siše – siše slani morski hlap.

Svetlostima je usna hladna, beskućnima se podiže,
a ona što usnama progutati nije znala
to sluzima je sjalo od sunca.

 

ŠKOLA MIZANSCENA

 

Crni najlon katarakte noći se navlači
na vid kako se kapak sporo kreće, oblaže i zapinje,
jer kruto sutra je vutro. Hodaj džunglom, hodaj džunglom  
‒ mnogo prolaznika u sebi ponavlja sa lavaboom na glavi,
dok topim u sopstvenoj duplji sneg, navlaku škripe,
mehuri brbore da smisao je u brijaćoj peni vrata ako ga režeš.
Uvaljuje ti bradati pseći izmet u naručje azilantska kuga.
Moram da šikljam spodobu lagano, baršunasto, tijo,
ako mislim da sperem ranjivost jetke kože u danu
posečene brade. Zaleđeno u hokaj ari na rubovima
ishoda jedno pleme bradato kao nokat urasta.

Direktore, direktore ŠKOLE, da li ću vam reći
kako vaš smisao za dramsko Vam nadilazi kotiledone
(kojih ste održitelj u javnoj žardinjeri) što su svi videli
na školskoj priredbi kada ste se rediteljski provukli
(svakako, u svrhu mizanscena) kroz omamne noge
naše istrajne učenice, dole vam je sigurno mirisala
njena premlada divna pičkica, a priznajte iz hrapavog
grla bar meni koji sam čista jedinica školskog odbora.

 

ONANISANJE JE STVAR OBNOVE


Milfare, milfare, hoćete da ste radosne
sokom od cvekle, a devojčice bele neka se bele,
kako ste mi samo sebične, ali
ne mislite vi, to misle vrele friteze vaše.
Pevajte horski: Onanisanje je stvar obnove.

Mrtvi mart od vlakna i kože kotrljaju zajednice pčela.
Kada im sine samozapaliće se od  gline, dlake i svraba njihova jaja.

Očeva zdrava rundava šapka kida gaćice korenja.
Ooo, ali zadnje je ćaletu to, ali zadnje mu je to.

Prevrtljivog muža balzamuju voskom i kotrljaju niz polja krastavaca,
i gori medvedovo telo u obrijanoj šumici dok snaži protok meda.

Noć je vlažna rastrzana gljiva ženskosti,
Još uvek škripi u ustima pesnica ukusa pomokrenih lišaja.
Kada rukom prođe u maženoj nežnosti preko mahovina,
mahovina promeni boju i osipa se u ljupčanoj omami.

Jer ljubav je magla i mrtva je marta.
Kada će pornografija sveta prikazati
splasnuli tonus onanisanog cveta,
ili bilo cveta, bilo brega,
brega, ili olandranog oleandra.

Mrtvi marte, askurđele, tvoj wajles
ima karijes u nedostupnim planinama!

Prozori preljubnih vikendica su sovini trbusi.
Škripe im škure. Sa prozora visi
istrgnuti labudiji vrat žene koju
za kosu dovlači i vezuje za krečnjačke
osnove mreža korenja, žene koju
jebe na fragmente strug borove čeljusti.

U planinama.

Dok čekaju deca nešto, svoje tate u inbox.
Ne čekajte, deco, vratiti se neću, jer tamo
čeka topli rom u suspregnutoj mojoj ženi,
pošto miropomazanje hoće moja ženka.

.

 

 

Bojan Marković (1985, Titovo Užice) objavio je knjigu Riba koja je progutala svet.
Uređuje književni program u Domu kulture Studentskog grada.


od istog autora

Ukoliko me rasporede u pakao
raff, klanice
Kenguru panšalamunske religije

Kosovel crno obrubljen