sofija živković


izmucati neko veliko značenje

 

 

DORĆOLSKI REFREN

 

I potpuno je svejedno koji je procenat
Ugljenmonoksida, benzina, cijanida koji stavljaju
U cigarete na uštrb duvana, ne mogu, kažem ti, da
Nađem refren; sve se preliva,
Svetla su prigušena kao boja glasa u radijskoj emisiji,
I moram da ti kažem, zdravo je kada vidiš jutro, kada
Te prožme svetlost iz Gundulićevog venca,
I kada znaš da među nama neprestano tinja ta zlatna,
Ta božanska mera nebitnosti, koja održava ljubav,
A ukida strast. To je to.
Mrak obojen crvenim. Dim obojen mrakom.
Da, moj dekret od jutros jeste to,
Aboliranje strasti, kao ropstva, kao feudalizma, ,
Papir od hartije za ’’goloaz’’,
Pečat umočen u menstrualnu krv;
Ne mora da postoji refren. Refren je za one koji
Vole ponavljanja, za one koje nikad nisu
Umeli da nacrtaju krug, već samo krive,
Isprekidane linije.
Ne mora da ima strasti, hvala ti na tome,
Ne mora, ne mora ništa više, hvala ako to razumeš,
Ja ne mogu,
Ja ne moram,
Ponovo
Da napunim pepeljaru sobom.
i istresem pepeo kroz prozor.

 

DODIR


Šta ima u prstima
Što stvara prisustva
Kao da dirke idu jedna preko druge
Šta imaš u prstima
Što stvaraš neprisustvom
Praznine nataložene kao smeće
Slike se menjaju kao slajdovi
Iza kulisa – kapaka
Slojevi ispod grada
Slojevi ispod kože
Srastanje kao rana
Urastanje
Kao meso i nokat
Divlje meso
Šta imaš u prstima
Što dotiče uvek pravu tačku
Tačku nepoznatu
Neotkrivenu
A težišnu

 

VARIJACIJE NA TEMU


Izmucati neko veliko značenje
Skoro je nemoguće ne pogrešiti
U sricanju
Tog vremena
Dolazila su druga vremena i
Prelakirala prethodna
Ništa se nije menjalo
A nismo se prepoznavali
Više
Volim te više
A ne prepoznajem te
Voliš me više
Još uvek te razočara
Slika
Da ću ponovo da odem
Pa da se vratim:
Biće neka jesen
Ulice će biti pune lišća
Osećaću olakšanje
Čak sreću
Pa da
Ne zove se slučajno Leg IIII Flavia Felix
Ići ću kroz Via cardo ka ulasku u garnizon
Koji je sada veliki park
Ići ću lakše od povetarca
A onda ćemo se sresti
Zaboraviću da sam otišla
Zaboravljaću da te volim
Ili kako se to već kaže
Reči nisu naš džoker u rukavu
To nije igra i zato
Nema pravila


PIANO SONATA


Kako se izvodi to?

Ne, ne mislim na klavirsko izvođenje
Nego na to kako da izvedem
Rečenicu
Kako da izgovorim bilo šta
Kada ćeš toga dana koji je pravi aprilski
Odšetati negde preko Via cardo
Sa nekim NN licima
(Izvini, prestala je etida i zato ne mogu
Dalje da čujem šta misliš, ali evo, ponovo,
Na repeat, da, čujem kako sediš
I čitaš nešto, i veruješ da je to stvarnost,
To što smo u različitim ulicama trenutno,
To što ne slušamo iste etide, to što se možda
Nećemo videti više, ne tako često bar,
Možda, možda nećemo ni retko,
Počinjem gusto da pišem kad god
Naiđu misli spojene jedna s drugom,
Zarezima ih odvajam, slepljene su saćem
I imaju glazuru od gorčine)
Pozvaću te ali
Kako se izvodi to sada?
Šta se kaže na početku razgovora,
Kakav je ton, koji je tempo i dinamika,
A lestvica, dur ili mol, violinski ključ
Mi je nacrtan naopako kada pišem
Za tebe te partiture
Za mene je to sada kao klavirsko izvođenje
Etide broj 5
Nemoguće je
Nestvarno je
Ja ne umem da sviram
Umrljale su nam se boje lica
I mešaju nam se boje očiju
Ne bih da na kraju kažem kako
Je ta etida bila afekat
Kako je sve bilo afekat
Nije trenutak
Nije trenutak
Čuje se da nije trenutak
A bezvremeno je
Ispod je čitav grad, znaš?
Samo treba neko da otkopa
Sve to
I otkrije suncu
Razapni se
Raširi ruke
Lezi na travu u Studentskom parku
Pre nego što postane podzemna garaža
Sačekaj me
I idemo negde na kafu u pet


MIRIS MEMLE I RUŽA
(vraćanje)

 

Hej ali imam ja karte, ne brini,
Za šta
Za dole
Dole je opasno
Nije, videćeš
Povedeš me za ruku sa iskrzanim ulaznicama u džepu,
Godinama ih nisi koristila a kad se jednom dobiju,
Ne prestaje im rok trajanja, preklapaš me
Rukama, usnama, mislima
Hej ali imam ja karte
Odjekuje i dalje, dole, jer
Šta mi gore govorimo teško je i vremena treba dok
Odjek prestane, hod ti je mek, moj je nesiguran,
Je l’ ovo neko alternativno pozorište?
Na neki način
Piše na njima čak, naša imena i status u nebeskom arhivu,
Naš broj, liči na oznaku za beskonačnost, tako ja to tumačim,
Tako i ti to vidiš, a sa strane si nonšalantno zapisala nešto,
Na primer, namirnice za pijacu ili bakalnicu,
Nonšalantno, kao da nije reč o zauvek,
Napisala bih pesmu ovde, ali ne nalazim reči koje bi rekle
Sve to, a ti mi kažeš da ne brinem, da samo udišem
Miris memle i ruža, i pokušam da zapišem na drugoj strani
Ulaznice, koja je bela, sasvim bela, kao papir za školski sastav,
Možemo li izaći odavde?
Kad god, važno je samo da vidiš kako to sve izgleda.
Nismo mrtve drage, ali i da jesmo...ovo zaista
Liči na sve što sam ja maštala, pogodila si, kao uvek,
Ovo je možda moj unutrašnji dom, onaj iz kog su me izgnali,
Kao neke druge iz raja. Moj Eden miriše na memlu
Iz tog haustora, znaš. Poprskan ružinom vodom i
Mešavinom začina koje stavljaš u jelo.
Lomim se dok koračam tom ulicom,
Iz koje se ulazi u moj dom.
Jesi li izgubila ulaznice?
Ili si ih poslala poštom ka meni, ali su se izgubile usput?
Bojim se, bojim se da neće važiti ako ih izvučeš iz džepa,
Onog dubokog u farmerkama, obeljenim onim, onim ispod
Kojih ne nosiš čarape ni zimi, onim koje ti nisam otkopčala
Nikada, a htela si da to uradim baš ja, ekskluzivno,
Da bih dok padaju na pod, u njima našla zgužvane, pocrnele, pobledele
ulaznice. Onda si ih prosto izvukla i pošle smo.
Ne brini, ja  dobro znam put

 

 

Sofija Živković (1985) objavila je knjigu Sobe (jezičke vežbe), Prva knjiga Matice Srpske, 2005 (kao Danica Dobrovski). Objavljuje poeziju, priče i kritiku u periodici. Piše za dnevnik Danas. Uređuje književni magazin No Rules (norulesmagazine.com).