ILI

17. novembar 2015.

 

Kad god se u poslednjih dvadeset godina govori o poeziji koja se stvara na ovim prostorima, govori se o „srpskoj poeziji“. Isti je slučaj i s one strane državne granice, gde se objavljuju antologije hrvatske, bosanske, odnedavno i crnogorske savremene poezije. Književna dela se promišljaju samo unutar državnih konteksta. Lokalno utiče samo na lokalno i crpi samo iz lokalnog. „Srpska poezija“. „Srpska kritika“. „Kontekst savremene srpske poezije“. Ili „srpska književnost u Hrvatskoj“, „srpski pesnici u Crnoj Gori“... – Zvuči li to još nekom šizofreno, šturo i nepotpuno kao meni? Zaglupljuju li još nekog ovi naslovi komparativnih teza i stručnih skupova kao što zaglupljuju mene? Kao da su svi ovi konteksti međusobno apsolutno nezavisni i sebi dovoljni. Nacionalnom podelom se nedvosmisleno zapostavlja da se sve te književnosti pišu na jednom jeziku.

A činjenica je da su književnosti koje se nazivaju srpska, hrvatska, bosanska i crnogorska – kojim god ih redosledom nabrajali – u stvari jedna književnost.

Nacionalna književnost. Eto nečega još smešnijeg i strašnijeg od fenomena nacionalne države. U okviru Jugoslavije, koja je sve identitete okupljala pod kapom srpskohrvatskog, zajedničkog, bilo je važno istaći lokalne književnosti da bi se istakla raznolikost. Raznolikost koja se ne odvaja od zajedničkog. (Iako se i tada u stručnim krugovima retko zagovarala „jugoslovenska književnost“, iako su se i tada objavljivale antologije u etničkom ključu...) Danas, naprotiv, povod za isticanje lokalnog nije „raznolikost“ kompozitnog, već brza potvrda sopstvenog nacionalnog identiteta, prava na akademiju, prava na univerzitet, prava na samostalne institucije. I krajnji apsurd: pravo na svoj jezik. Ova heterogenost više ne stremi zajedničkom. Svaki njen činilac će oformiti sopstvenu državu u koju će uložiti svoju izuzetnost. Jeste li negde videli da piše hrvatski ili srpski ili bosanski ili crnogorski? Ili je neumesno. Sada ga je zamenilo (separatističko, nimalo inkluzivno) i.

Jezik svih ovih naroda je zajednički. Ali nakon devedesetih godina on je postao sredstvo nacionalnih politika, faktor ksenofobije, politički konstrukt. Danas su ova identitetska razgraničavanja samo politička i tržišna. Stanje je dovedeno i preko apsurda u uspostavljanju takozvanih književnih vrednosti. One su sve manje književne, sve više nacionalne. Književne nagrade poput NIN-a ili u poeziji Goranove, ili nagrade Branko Miljković, koje su, kad su osnovane, bile namenjene ne samo za knjige pisane na zajedničkom jeziku već i za prevode makedonskih i slovenačkih autora, sada su sprovele etničko čišćenje. NIN-a će, dakle, dobiti Srbin, ponekad i iz Republike Srpske, a Gorana Hrvat, možda i iz Hercegovine, i tu nema rasprave. Ta eugenika se podrazumeva. Poseže li se za proverom krštenice i porekla piščevih roditelja? Jezičko jedinstvo se u svim sredinama prećutkuje iz jednog jedinog razloga: da ne bi podsetilo na „jugoslovenski unitarizam“.

Tako dolazi do fenomena kantonske kanonizacije. Neko ko bi u širem kontekstu važio za mediokritet, unutar novog mikro-konteksta postaje preko noći klasik. Zar ne bi bilo življe i relevantnije kad bi se, najpre, te nekad opšte književne nagrade otvorile ka svim autorima koji pišu na zajedničkom idiomu? Zar onda književnost ne bi zaista, a ne figurativno, kružila, uticala, i konačno zaživela? Zar ne bi laknulo čitaocima kad bi se knjižno tržište ujedinilo i kad bi se na prodaju knjiga ukinule carine i poštarine? Upravo ono što se svima čini razumnim neće da dozvole institucije i čuvari lokalnog: univerziteti, akademije i instituti. Jer će njihove lekcije i separatistički nastavni programi otići u vetar. A njihovi puleni među drugorazredne pisce gde i zaslužuju da se nađu. Svi se boje konkurencije i komunikacije. A mora se od nečeg živeti. To je lekcija koju pamte iz komunizma.

Kome je ta kantonizacija u interesu? Unutar nje vladaju nepotističke i opskurno patrijarhalne sile, među kojima postoji nepisani pakt o međusobnoj nezainteresovanosti. Pošteđeni upoređivanja, svi su odjednom originalni i jedinstveni, samorodni. Svaki kanton ima svog najboljeg pisca. Da bi se očuvala celishodnost kantona, zažmuri se i ne čita ono što se piše tamo. Jer ako znam šta ima tamo, gubim identitet.

Takvo se stanje održava u poslednjih dvadeset godina s retkim izuzecima. Danas, baš zato što je nepoželjnije nego ikad, baš zato što će se mnoge lokalne face, mnogi državotvorni provincijalci, namrgoditi i podsetiti na nacionalni identitet, treba ukazati na identitet jedne književnosti koja nastaje na bivšim jugoslovenskim prostorima, na neodrživost kantonizacije koja je u stvari samo tržišna, na to ili koje spaja.

Međutim, takvu subverziju neće sprovesti institucije, već nezavisne platforme na kojima se bez nacionalnih predznaka objavljuju tekstovi na zajedničkom jeziku i kojih je, u poslednje vreme, sve više. Od nacionalnih institucija takav skok u sopstvena usta ne treba očekivati. Njih eventualno treba iskoristiti da subverziju plate.

Ako ih pustimo da rade po svom, naš jezik će, kao što je rekao Josip Sever, postati nemušt, jezik sibirskih mačketina, pošto nam se sve reči međusobno iskolju.

 

Bojan Savić Ostojić