pernila berglund


rasteš / oboriti


prevela sa švedskog
svetlana lučić

 

 

RASTEŠ

 

Jutro, zemlja najbliže drvetu. Ovde
počinjemo. Linije, kako to može biti uzduž. Biram
tebe i da mislim isto. Ne kao obećanje, samo
očiglednost. Kora drveta, rukom te dodirujem, tvoju
kožu. Bliža sam ti ovde.

 

Tražiš ono jednostavno u meni, ono što ne zauzima prostor. Svetlost sunca
što jutrom te budi, ništa osim toga ti ne možeš znati.

 

Nemaš predstavu odakle ti to. Putevi su oni
koji putuju. Nema zapleta, tek guranje
unapred. Ovo mesto oko tebe samo što se nije otkačilo.

 

Ako je moguće protumačiti moju stvarnost, nemoj da govoriš o meni.
Ne želim da predviđam, želim da budem pojava. Dokle god mogu da se
pružim i ponovo vratim.

 

Nisi sam u otkrivanju. Tamo gde se drveće
otvorilo, močvare, buseni, žutilo vazduha. Svetlo
govori tako mnogo. Mi ovde nismo važni, dođe mu to poput
olakšanja. Čekati dok više ne moram.

 

Žudim za onim što dolazi, za  zemljom koja se zagreva,
otapa. Govorim o njemu, ako se distanciram
zbog njega, vremena. Tražim kuda su ledovi otišli;
razlog za čekanje.

 

Odustaću od mišljenja. Ne vidim ga kao što jeste, to
značenje. Ne govoriš meni, ovo je kako
osećam. Mutim reku, zatvaram branu i
isušujem. Dolina, iskopani kanal, stenovite ploče,
lososi u nizu. Ostavljam je u tišini, bez konstantne
buke, bez nabujale vode, bez pokreta.

 

Pravo napred, deo puta kroz šumu, proći stabla.
Proći, ne skrenuti. Ići pravo na sever ili naprosto ići.

 

Skupljam zeleno iza tebe, snagu paprati
među narandžasto-žutim. Vlažna zemlja, zasićenost
u gomilama lišća. Pratim ugaženu stazu kroz sve što je
precvetalo, izbledelo, merim lišće, biljke

 

Ulazimo dublje, tama, hod, brada od lišaja, borovi.
Reka blista sve dovde. Ne mogu da se dozovem
nazad. Ti koji se okrećeš prema kući.

 

Odmor, tamo gde mi najbliže dosežeš. A opet ne više od
prostora.  Unutrašnjost, korak s puta, nigdina u kojoj sam bila.
Rasteš u meni, sve si mi bliže.

 

OBORITI

 

Put liči na put, velika voda s leva a planinske kaskade
visoko na desnoj strani. Putevi onoliko međusobno liče koliko se ja
razlikujem.

 

Istorija ide uporedo s nama, mi smo išli pored tebe. Da si nas video mimo onoga što smo govorili, skraćivanje vremena, baš kao što sam mogla da budem
neko drugi. To je sad opipljivo. Ožaliću sebi mesto.

 

Ovde smo kao kod kuće ili je ovaj doživljaj sama granica stvarnog.
Moram stalno da zauzimam mesto s kojeg govorim. Kad bismo se bunili,
Jasnoća bi mogla da važi. Ovde bismo bili sigurni.

 

Komunicirati da bismo se izbegavali. Pozajmljujem cipele iz skladišta, govorim
na uzbrdici, oboriti šumu kao u osudi. Odlazim od tvoje mogućnosti, okrećem
mahovinu i grane koje skupljamo sa zemlje, prokrčeno šipražje. Gustina
nam je bila na putu, svaki put kad smo u poseti, stepenište sada ponovo narasta. Obraćaju mi se ispod oborenih.

 

Ako smo dovoljni u jeziku, da je stvar uvek u govoru.
Postojimo u glasu ili onome  što može postati snaga. Kako mogu da znam
kada se podudaram  sa samom sobom. Leđa od kore drveta takođe su
prednja strana.

 

Govoriš o krčenju, od Obaranja pa na dole, moliš da ti se pomogne
u ponovnom rastu. Pisanje ostavlja ožiljak na zemlji, više se nećemo prepoznati.
Prvi list u knjizi koji se odvojio i sve vreme ispada.

 

Na mestu oborenih stabala, dovezli smo se tamo da bismo videli
Kada je vreme za jesen, kada svi odlaze u šumu
Obaraju životinje i padaju na mesto
Upotreba svih tvojih izraza
Mesto kao izgovor za nedostatak

 

 

 

 

Pernila Berglund (Pernilla Berglund, 1982, Umeo), završila je studije kreativnog pisanja i komparativne književnosti.
Objavila knjige pesama Tilltar (Rasteš, 2013) i Fälla (Оboriti, 2014). Urednica u književnom časopisu Provins.
Gošća Krokodilove rezidencije za pisce u Beogradu 2014. godine.