MEHANIZAM POVLAĐIVANJA

24. mart 2016.

 

 

Pre sto godina u ciriškom Cabaret Voltaire održana je prva u nizu ekscentričnih priredbi u organizaciji Huga Bala, Hansa Arpa, Tristana Care & Co., koje će ubrzo poneti bizarni nadimak DADA. Usred rata su se ovi mladi dezerteri sastajali da uzvikuju GADJI BERI BIMBA ili L’AMIRAL CHERCHE UNE MAISON A LOUER na nekoliko jezika, uglas, TAKO DA bude nerazumljivo. Neko vreme su bili senzacija ciriške publike da bi se ubrzo rasturili. Međutim, tek tada počinje pokret, ono što mi nazivamo dadaizam. Razilaze se po Evropi: Bal se odriče grupe, Cara pokreće časopis Dada, posle izvesnog oklevanja odlazi u Pariz, osnivaju se ogranci Dade u Berlinu, Kelnu, Hanoveru (Zagrebu, Vinkovcima...). Kao što se obično dešava s famama, tek kada su postali istorija, dadaisti su stekli svetsku slavu, pobornike, ali i protivnike – koji su i sami bili dadaisti.

Simptomatičan je – i nesvesno dalekovid, ali samo pod tim uslovima je moguće da bude dalekovid –njihov rez sa jezikom. Ne samo rez s jezikom kao odrazom takozvanog „razuma“ (i svih zverstava u ime razuma, rekao bi Sioran), već sa njegovom funkcijom. Hugo Bal u Manifestu Dade iz 1916. kaže: „Gospodo, reč je javna stvar od prvorazrednog značaja“. Dada je funkciju reči uzurpirao tako što ju je uzeo, oteo, ali ne da bi je koristio u svrhe komunikacije. Njom se koristio da bi se s nesmanjenom žestinom obznanjivao, reklamirao, uporno poručujući da nema i da nikad neće imati šta da poruči. Prvi je – i možda jedini autentično – Dada zaposeo ono ideološko polje u umetnosti i književnosti koje su oduvek zauzimale elite, vladajuće instance, tada zauzete ratnim huškanjem. Zaposeo ga je odozdo – opasao otpozadi. I za vreme tog kratkotrajnog jahanja, ni dadaisti nisu bili svesni da su ustanovili takozvanu mustru za revoluciju. Da svako svrgavanje mora da počne izvrgavanjem jezika, onoga što je u opštenju, u vazduhu, toliko zloupotrebljeno da je satrulelo; da svaka revolucija treba da počne ruglom, konstatacijom: đubre sam. Carinim: Gledajte me! Ja sam idiot, ugursuz, đubre! Ja sam poput svih vas!

Stigli su mnogi među dadaistima sve to teorijski da osveste jer su u hodu postali svoji ovlašćeni istoričari. A takozvana elita ubrzo je naučila njihov jezik, pripitomila ga i počela na Dadu da se poziva kao na STRATEGIJU. Sva ta halabuka koja se digla oko Dišana, Pikabije, Bretona, Ribmon-Desenja, Aragona, Zernera, Hausmana – brzo se, prebrzo, od strane klase koja je ponovo uzela dizgine, svela na ono čemu se u startu usprotivila – na spektakl.

 

A kako se mi danas odnosimo prema jeziku i spektaklu koji nam vladajuća ideologija servira? Danas smo evoluirali u preuposlene gmazove koji s aktentašnama punim pečatiranih kopija jure brinući da slučajno ne propuste rok za predaju konkursa; gmazove koji pišu ulagivačke, praznoglave PR-recenzije smejući se u sebi unapred onima koji će to čitati, predstavljajući sebe kao proizvod, srećni ako neko (taj tupavi lovator) zagrize, ako se lepo prodamo... Osećamo se, iz nepoznatog razloga, potrebnim. A kada (ZNA SE ČIJA) vrhuška podeli instrukcije i iznese nam kako ona vidi umetnost – kao nešto što mora da bude spektakl, što mora da privuče mase, što najzad mora da služi nacionalnim, državnim interesima – šta tad radimo? O kako smo tada poslušni. To je slaba reč: polomićemo se da imponujemo, da proverimo da li puzimo po liniji. „Može! Može! Može! (Samo nas PODRŽITE!!)“

Važno je (za naš „integritet“) da u svakom trenutku gajimo navodni otklon prema sopstvenom („usvojenom“) stavu, ističući da je javan, a ne privatan: „Ja sam (režimu) samo zahvalan. Mogu da kažem da na njegove direktive pristajem zvanično, iz interesa, da bih opstao – a da u stvari...“ A šta u stvari? Ništa. Nema ničega iza u stvari. Nema privatnog. To je sve. Tešimo se da je naše „ubeđenje“ večito pretvaranje pred posmatračima. Navodno, samo čekamo da nas ostave same pa da im pokažemo njihovog boga. Pravdamo se da to nije poslušnost, nego povlađivanje, koje performiramo dok ovi ne sjašu. (Ali što nas velikodušno jašu, tako vešto da nam se ne izmiče!)

U STVARI, mi krijemo od sebe da nemamo opredeljenja. Naše opredeljenje je oportunizam. Ali oportunisti našeg kova nikada neće doći na vlast.

MI SMO KAO SVI VI!

 

Bojan Savić Ostojić