Aleksa Golijanin


DEVIČANSKI MIKROB


predgovor knjizi
Tristan Cara: Sedam manifesta Dade
Anarhistička biblioteka, Beograd

 

Oko 1916–17, izgledalo je da će rat trajati večno – kraj mu se nije nazirao – utoliko pre što je, za mene i moje prijatelje iz daleka poprimao iskrivljene razmere, usled tačke gledanja s koje je trebalo da imamo vrlo širok vidik. Otuda gađenje i pobuna. Bili smo odlučno protiv rata, ali ipak nismo upali u zamke utopijskog pacifizma. Znali smo da se rat ne može prekinuti ako mu se ne iščupaju koreni. Nestrpljenje da se živi bilo je veliko, gađenje se odnosilo na sve oblike takozvane „moderne civilizacije“, na same njene temelje, na logiku, jezik, a pobuna je poprimala oblike u kojima su groteskno i apsurdno odnosili ogromnu prevagu nad estetskim vrednostima.1

I

Ovaj izbor obuhvata sve najvažnije dadaističke manifeste Tristana Care (Tristan Tzara, Samuel  Rosenstock, Mojnešti, rumunska Moldavija, 1896 – Pariz, 1963), kao i neke njegove osvrte na dadu. Ideja je bila da se ti tekstovi konačno objedine, pošto su se kod nas do sada pojavljivali samo u fragmentima (koliko je meni poznato) i, uglavnom, u vrlo nepouzdanim prevodima – iako su mi neki od njih opet bili od pomoći. Pošto se ovi manifesti, dobrim delom, sastoje od automatskih ili nasumičnih fraza, treba razumeti muke na kojima su se našli drugi prevodioci. Ni ovi prevodi nisu savršeni. Pitanje je i šta bi to u ovom slučaju trebalo da znači. Svest prevodioca neminovno pokušava da onome što prevodi udahne neki smisao, čak i kada ovog namerno nema. Fraze se nižu na osnovu zvuka i nedokučivih asocijativnih putanja ovog ili onog jezika – misao doslovno „nastaje u ustima“, kako je to jednom rekao Cara – da bi onda počele da se smenjuju s trenucima čiste lucidnost i kristalno jasnim formulacijama, koje bi se teško mogle očekivati od neke suviše trezvene i sračunate misli. S tekstovima dadaista i nadrealista je često tako. U svakom slučaju, mislim da se ovi prevodi mogu smatrati uspelijim od ranijih (samo to, ništa više, što možda nije dovoljno, osim u onim izričitijim delovima, koji su ovde ipak precizniji), a glavna novost je da je sada tu sve: „Sedam manifesta dade“ (1916–1921), kako glasi naslov te celine koju je 1924. priredio sam Cara, i koja je od tada, s raznim dodacima, koji variraju od izdavača do izdavača, neprekidno u opticaju.

Cara je najzaslužniji za širenje mikroba dade iz njegovog ciriškog žarišta i pretvaranje u pošast svetskih ili makar evropskih razmera (ovo drugo sigurno nije preterivanje). Danas je nemoguće dočarati kakav su uticaj na generaciju 1914. imali njegov Manifest dade 1918, ali i mnogi drugi tekstovi, rasuti po raznim dadaističkim publikacijama, od kojih je neke kasnije povezao u Manifest dade o slaboj ljubavi i gorkoj ljubavi (1920–21). To ne znači da je Carina dada (najčešće opisivana kao „nihilistička“, iako je to samo jedan od njenih atributa) bila više dada od dade jednog Huga Bala ili Arpa, već samo da je dada u njemu pronašla temperament raspoložen da je ponese dalje u svet. Tu je bio i Rihard Hilzenbek (Richard Huelsenbeck), koji je nauk dade preneo iz Ciriha u Berlin, što je odmah imalo i širi odjek. I druge dade su širile dadu, svaka na svoj način i u svom dometu. Ali, Cara ju je preneo u Pariz, koji je tada bio centar sveta. Tačnije, Pariz je došao po Caru – prvo Fransis Pikabija, zatim Andre Breton, koji su ga tamo uporno zvali – pošto su njegovi tekstovi iz časopisa Dada (naročito br. 3, iz 1918) već razbili relativnu izolovanost ciriške grupe. Srećom, to što se dešavalo u Parizu, u vrlo kratkom, ali burnom periodu, 1920–1922, nije ostalo samo stvar prolaznog publiciteta. Posledice su bile ogromne i prevazilaze sve ostale pojedinačne događaje u oblasti ideja i oblika izražavanja, u XX veku, makar u sferi umetnosti. Ali, umetnost je bila samo kapija kroz koju je dada ušla u naš svet. Cilj je bio drugačiji život, drugačije biće, a ne nove umetničke forme, same po sebi, u istom, starom zabranu, zvanom „umetnost“, s njegovom podelom rada i uloga. To je ostalo samo delimično razjašnjeno i ostvareno – sami dadaisti su se vremenom vratili u manje-više konvencionalne okvire, ako ne duhom, onda u nekim spoljašnjim manifestacijama (uobičajena izdavačka aktivnost, retrospektive, intervjui, poneko predavanje) – ali ta priča još nije gotova. Istoričari o tome još ne mogu da kažu konačnu reč.

II

Ovi manifesti su neposredna demonstracija onoga što je dada zaista bila i zbog čega je važna danas: potpuni prekid u jeziku i svesti ove kulture, u njenoj komunikaciji. Nisu bile narušene samo neke norme izražavanja. Sve je bilo dovedeno u pitanje, onako kako se rušilo: do temelja. Sve institucije, vrednosti, svetinje, dostignuća. Ako neko misli kako je taj protest bio samo simboličan i kako su to ipak bili samo umetnici, neka onda primeti da su to bila i ljudska bića, koja su reagovala na debakl cele jedne kulture, od koje više nisu očekivala ništa ili makar ništa dobro. Značaj tog NIŠTA nikada ne može biti jasan onima koji i dalje očekuju nešto. To nije bilo „ništa“ nekog nihilizma, kao životne ili političke filozofije, već nagonsko odbacivanje nečega što se suviše dobro dokazalo kao pogubno i neprihvatljivo. U tome su bili vrlo precizni. Napali su jezik, razum, svest, kulturu; ono što formira naše poverenje i očekivanja, sposobnost da društveno zlo racionalizujemo u podršku, učešće, entuzijazam. To je pravi temelj svih naših institucija. Kada to poverenje nepovratno nestane, kada ljudi svoja očekivanja okrenu od bila čega, osim od samih sebe i onih do sebe, kada na sve to kažu dada ili nmvava fafa – kraj svake racionalne komunikacije sa svim otuđenim instancama – sve nestaje i to bez ikakve bele magije. S takvim prekidom u ponašanju, izražavanju, poverenju i očekivanjima, ova kultura prosto ne može biti tako efikasna, u svom „miru“, ratu, organizaciji, destrukciji, lobotomiji – ili u proizvodnji svoje „opozicije“, koja ostaje u racionalnoj komunikaciji s njom, što ukazuje na prisustvo pozitivnih očekivanja i zajedničku baštinu vrednosti i koncepata. Nema više kome da se obrati, nema ko da sluša njena naređenja ili gluposti; nešto može da postigne još samo čistom prinudom ili po inerciji, zato što je uništila druge oslonce života (to je naša polazna tačka); ali, onog najvažnijeg – vere i očekivanja – više nema.

Znamo da svega toga još ima, da je naše NIŠTA, uprkos svim jakim razlozima da bude totalno, skoro nikakvo (ceo taj razvoj promenio nas je mnogo više nego Carinu generaciju) – ali, samo to bi bila neka nova situacija.

Na ličnom planu, tamo gde sva ova razmatranja jedino imaju ili nemaju smisla, bez čekanja na druge ili da lanci sami spadnu, sve to donosi novo osećanje slobode, koje „realno“ ne menja ništa u „široj slici“, kako se to kaže (i u kojoj ionako ne živimo), ali nas pomera s mrtve tačke, skreće sa zacrtane putanje. Slučaj opet dolazi po svoje. „Neki pogrešan korak, neki loše izgovoren slog, otkrivaju misao čoveka.“ (Aragon, Seljak iz Pariza, 1926) Koliko energije ostaje neprotraćeno kada samo prestanemo da razmišljamo o „glasanju za nekog Tipa“ (Cara)! Ukratko, otvara se neka druga perspektiva; ceo društveni mehanizam, sa svim svojim prinudama i distrakcijama, služi tome da se ona ne otvori; ali, ovako, borba se nastavlja. Ne zamerajmo onima koji još nešto pokušavaju ili su pokušavali, što nas nisu oslobodili umesto nas.

III

Danas bi taj prekid morao da bude potpun, ali i izražen drugačije. U ono vreme, takozvana „javna sfera“ – otuđeni zajednički prostor društva bez zajednice, zatvorski krug – još je bila osetljiva na gest, demonstraciju, skandal, na ono što je kasnije postalo „performans“. Dadaisti se nisu oslanjali samo na javne demonstracije – daleko od toga, pogledajmo samo Arpa, iako su i ostali nastavljali sa svojim ličnim eksperimentima, koji su isključivali buku i dreku skandala – ali to je bio važan aspekt njihovog delovanja. U vreme pre televizije, interneta i „konceptualne umetnosti“, to je bio neposredan oblik obraćanja, mogućnost da se proširi krug zaverenika, pored toga što bi se neke druge njuške izbacile iz kože. Danas bi to bila samo afirmacija otuđenja i pseudokomunikacije, puka predstava, koja ne bi značila ništa, za čula i svest toliko zasićene svakakvim javnim ekscesima, u politici, umetnosti, zabavi, pornografiji. (Osim ako niste Marina Abramović ili neko slično čeljade, koje se sakati u izolovanom i ekskluzivnom prostoru nekog salona za umetničku zabavu). Ali, u toj ravni ionako nikada nismo ni imali šta da tražimo. Obnova naših bića može započeti samo u tajnosti (nejavnosti) i neposrednosti naših života i odnosa. Kroz ono što radimo za sebe, jedni za druge i zajedno, bez ikakve reference na bilo šta izvan i iznad nas samih. Samo tako možemo da sačuvamo jezgro, supstancu, smisao našeg iskustva. Svi osećamo da izdajemo nešto suviše dragoceno kada to iznesemo na pazar, u „javnu sferu“, u uslove koje nismo sami odredili, kada vodimo anonimnu i sumarnu „komunikaciju“, u kojoj se neko iskustvo ionako ne može preneti (tačnije, dočarati, da ne idem dalje; iskustvo je suštinski neprenosivo i neizrecivo). Ali, sve to se može sačuvati, bez regresije u elitizam ili hermetizam. „Jedini pravi poduhvat je oslobođenje svakodnevnog života, ne u nekoj istorijskoj perspektivi, već ovde i sada. To podrazumeva odbacivanje svih otuđenih oblika komunikacije.“ (G. Debor, „O prolasku nekoliko osoba...“, 1959) Tu smo samo mi i niko osim nas. I to onda može početi da se širi, u raznim oblicima, od kojih nijedan više nije bezazlen – samim što nije toliko sračunat, dakle, predvidljiv – ali samo u tom duhu, iz uvek iste ravni. Fešte su sastavni i obavezni deo tog iskustva. Kao i neke druge operacije. (Ovi Žurnali verovatno nisu, još ne znam šta da radim s njima.) Za one koji se i dalje pitaju koja je praktična posledica svih ovih razmatranja, ovo je alfa i omega.

IV

Ali, zašto bi se sve to i dalje zvalo dada?

Sve to se ne zove dada. To nema ime. Ali, ima nečeg i u magiji same reči.

Carin opis dade kao „devičanskog mikroba“ nije nikakva metafora. To je dobra definicija. Naime, dadu je nemoguće definisati na isti način na koji definišemo neki jasno ograničen fenomen, recimo, kutiju za cipele ili liberalni koncept „ljudskih prava“ (vrlo ograničen fenomen!); možemo samo da pokušamo da dočaramo njeno dejstvo. Tu česticu koja počinje da oslobađa nešto u nama, čim se malo otvorimo za nju. I Huga Bala je trebalo shvatiti doslovno kada je, u svom pionirskom Manifestu dade iz 1916, rekao kako samo treba izgovoriti tu reč i onda je ponoviti nekoliko puta. Dada. Dada dada. Dada dada dada dada. Nemoguće je ostati pri čistoj svesti, dakle, u oklopu istih, starih klišea i izgovora, kada vas to jednom uhvati. Neka bezrazložna radost vas odmah nosi dalje. Ali, to je, kao i svako iskustvo, teško dočarati. Ostaje da se proba.

Zato je dada i mogla da se razvije u toliko ličnih dada, a da nikada ne postane neka „filozofija“, „sistem“, doktrina. S nekom drugom reči to ne bi išlo, što takođe može da se proveri. U ono vreme, dada se pojavila u svetu „izama“, često tako visokoparnih, usiljenih, odbojnih. I grupa iz Cabaret Voltaire je tražila neki novi „izam“, kojim bi označila svoju orijentaciju, ali onda se Balov prst, u nasumičnom prelistavanju Malog Larusa, zaustavio na „dada“. Delovalo je trenutno i nastavilo da se širi kao zaraza. U dadaističkim časopisima i zbirkama naići ćete na pravi „interpretativni delirijum“, na ceo ciklus tekstova koji se okreću oko same reči, tako što polaze od nje i onda joj daju najrazličitija značenja. Kada misao zapne: DADA, dve tačke ili crtica – nasumična paljba – i sve se nastavlja. Niko nije ni pokušao da potraži drugu reč, na celom potezu na kojem je delovala, od Atlantika do Urala, i malo južnije, do Zagreba, Vinkovaca i Beograda. To se ne može do kraja objasniti.

To deluje čak i danas, kada „sve prolazi“, tako što više nikome ne znači ništa. Na to ne utiču ni kese DADA koje sam video u današnjem Cabaret Voltaire ili neke druge komercijalne aplikacije. Ne utiče ni to što o dadi „znamo sve“. Dovoljno je par klikova da bismo se obavestili o njenoj istoriji, namerama, protagonistima, linijama uticaja. Studenti i profesori umetnosti o njoj znaju još više; istrenirani su da je vide kao nešto što se nalazi između druge dve stvari, negde tamo iza, u vremenu, odavno prohujalom; ili prepoznaju njen uticaj tamo gde to nema nikakav značaj, u umetnosti koja se vratila u galerije i na tržište, kao puka distrakcija i deo „kulturne ponude“. Drugim rečima, ne znaju ništa o živoj stvari. Dada nije muzejski fenomen već agens, čestica, duh. Izgovorite je i tu je. Sve se opet može dovesti u pitanje. (Možda je to ponovo pronađeni duh mitskog Varalice, s kojim sve postaje moguće, koji može da poprimi sve oblike – demijurga, junaka, kukavice, budale – i naruši sve tabue, da bi priča, a s njom i naša misao, uopšte mogla da se razmahne; sreće se u svim folklorima, ali ne i u strogoj organizaciji moderniteta, u kulturi svedenoj na radni logor, kao što je naša, u kojoj može samo da pravi pometnju.) Naravno, treba ići dalje. Tu su i druge ideje, pitanja, mogućnosti, hitna potreba da se i u današnjim uslovima preispitaju svi kritični aspekti ljudskog stanja, našeg stanja, da se izađe iz ovog apsurda. Ali, dada nas ionako vodi ka tome. Ni njoj se sve ovo okolo i to u šta smo se pretvorili nimalo ne sviđa.

V

Kao jedan od glavnih protagonista dade, Tristan Cara je svakako zaslužio da prava priča o njemu počne tek sada, posle ovih uvodnih crtica. Ali, to, do daljeg, ostavljam za samostalno istraživanje. S koje god strane da pođete, naletećete na njega. Izveštaji variraju, slika o njegovom karakteru nije uvek blistava – da li je zaista, sa ovakvih pozicija, bilo moguće zadovoljiti sve ukuse, svačija očekivanja? – ali sve to treba prihvatiti s rezervom. S druge strane, tu je i ono što nedvosmisleno ukazuje na retku ličnu doslednost i veliku hrabrost, koju je taj „mali Japanac sa monoklom“ (Aragon) znao da pokaže u nekim vrlo kritičnim trenucima. Treba imati u vidu i da ovaj izbor donosi samo nešto što bi se moglo nazvati obaveznim minimumom. Cara nije bio samo pisac manifesta; bio je i jedan od najvećih pesnika XX veka. Ali, u veku koji je sve manje mario za poeziju to je ostalo manje poznato. Tu su i njegovi kasniji eseji i velika ljubav prema afričkoj umetnosti, za koju je čak postao stručnjak (bez licence). Njegov život je i priča o drugim značajnim ličnostima iz tog perioda evropske avangarde, koja u njegovom slučaju – ubeđenog, ali i vrlo svojeglavog komuniste – uključuje i priču o političkim borbama i dilemama cele te generacije. Možda će njegova biografija, koja se tek nedavno pojavila na engleskom jeziku (Marius Hentea, TaTa Dada: The Real Life and Celestial Adventures of Tristan Tzara, septembar 2014), obimnija od svih dosadašnjih, koju sam ovde mogao da koristim samo u odlomcima, pojasniti neke kontroverze i konačno doneti neku detaljniju i pouzdaniju sliku. Onda ću sve ovo napisati opet.

 

januar 2015.

 

1Tristan Cara, Razgovori sa Žoržom Ribmon-Desenjem, 1958; preuzeto iz: Anri Bear i Mišel Karasu, Dada, istorija jedne subverzije, IKZS Sremski Karlovci, 1997, prevela Jelena Stakić, str. 11.

 

 

Aleksa Golijanin (1963), prevodilac i urednik edicije anarhija/ blok 45 . Sa dadom se druži od srednje škole i za nju često kaže da ga je upropastila tačno na vreme. Posle bi možda bilo kasno. Ona ga je vodila dalje, otkrila mu nadrealizam (ili je možda bilo obrnuto?), letriste-situacioniste, antropologiju i još mnogo toga. Prevodi originalne dadaističke tekstove i distribuira ih okolo, preko svoje stranice i besplatnih bukleta anarhije/ blok 45.