Andre Breton


TRI TEKSTA ZA DADU

preveo
Bojan Savić Ostojić

 

 

I

ZA DADU

1920.

 

Kako drugačije predstaviti radost duha nego kao dašak vazduha? I kako bi se taj dašak mogao osetiti lagodno u granicama kojima ga omeđuju gotovo sve knjige, gotovo svi događaji? Mogu da se kladim da je svako od nas bar jednom u životu došao u iskušenje da poništi spoljašnji svet. Tada uočava da ništa nije ni toliko ozbiljno ni definitivno. To ga ne sprečava da se potom vrati zakonu koji važi za sve. Oni koji su taj divni trenutak lucidnosti platili doživotnom patnjom i dalje zaslužuju da ih zovemo pesnicima: Lotreamon, Rembo, ali istinu govoreći, književna detinjarija se s njima završila.

Kada će se proizvoljnosti pružiti mesto koje mu pripada u formiranju dela ili ideja? Ono što nas dotiče, uopšte uzev, nije toliko uzrokovano svešću koliko mislimo. Srećna formula i senzacionalno otkriće objavljuju se na nedostojan način. Gotovo ništa ne dostiže svoj cilj ako ga, izuzetno, nešto (drugo) pretekne. A istorija tih napipavanja, psihološka književnost, ne može nas ničemu naučiti. Uprkos svojim pretenzijama, roman nikad ništa nije dokazao. Najslavniji primeri ne zaslužuju da nam se podastru pred oči. Preporučuje se najveća ravnodušnost. Nesposobni da istovremeno zahvatimo čitavo prostranstvo neke slike ili nesreće, odakle nam smelost da prisvojimo dozvolu da sudimo?

Ako omladina napada konvencije, ne treba zbog toga zaključiti da je smešna: ko zna da li je najbolje slušati savete razuma? Moja je namera da u svakoj prilici slavim nevinost, ali primećujem da se ona podnosi samo u pasivnoj formi. Ta protivrečnost bi bila dovoljna da me učini podozrivim. Ko se čuva subverzije, znači da strogo postupa prema svemu što nije apsolutno rezignirano. U tome ne vidim nikakvu odvažnost. Pobune se same kuju. Nema potrebe da se tim starim svečanim rečima goni oluja.

Takve obzire smatram suvišnim. Ako nešto izjavljujem, to činim iz zadovoljstva što mogu da se kompromitujem. Trebalo bi zabraniti pozivanje na govor koji unosi podozrivost. Najubeđeniji i najautoritarniji nije onaj koji važi za takvog. Ja i dalje oklevam da govorim o onome u šta se najbolje razumem.

NEDELJA¹

Avion plete telegrafske kablove
a izvor peva istu pesmu
Na sastanku kočijaša aperitiv je narandžast
ali mehaničari lokomotiva imaju bele oči
Dama je izgubila svoj osmeh u šumama

 

Oko toga da su današnji pesnici sentimentalni mislim da ne bi smelo da bude spora. Iz jednoglasnih kletvi kojima se predaju s vremena na vreme izbija jedan glas koji, da bi ih očarao, izjavljuje da im nedostaje hrabrosti. Jedan mladić koji je sa dvadeset tri godine prošarao po svemiru najlepšim pogledom koji sam ikad video tajanstveno se oprostio od nas. Lako je kritičarima da tvrde da se dosađivao: Žak Vaše nije ništa zaveštao! I dalje ga vidim kako se smeška izgovarajući reči: poslednja volja. Mi nismo pesimisti. Onaj koga su naslikali izvaljenog u šezlongu, toliko u stilu fin de siècle, da se ne bi nagrdila homogenost psiholoških zbirki, bio je najneumorniji i najsuptilniji od svih nas. Ponekad ga sretnem; u tramvaju putnik vodi roditelje iz provincije „bulevar Sen-Mišel: školska četvrt“; staklo mi namigne u znak razumevanja.

Prebacuje nam se što se bez prestanka ne ispovedamo. Bogatstvo Žaka Vašea je u tome što ništa nije stvorio. On je uvek šutirao umetničko delo, to đule koje zadržava dušu i posle smrti. U trenutku kada je Tristan Cara iz Ciriha objavio odlučujući proglas, manifest Dade 1918, Žak Vaše je, i ne znajući za to, potvrđivao njegove glavne stavke: „Filozofija je u pitanju: s koje strane da počnemo da gledamo na život, boga, ideju ili bilo šta drugo. Sve što vidimo je lažno. Ne mislim da je relativni rezultat važniji od izbora kolača ili višanja posle večere.“² Kada se ukaže neka nova duhovna činjenica, jedva čekamo da prisustvujemo njenoj reprodukciji u oblasti morala. „Priređujte gestove“, uzvikuju. Ali Andre Žid će se složiti, „na skali Večnosti svaka akcija je uzaludna“, i mi taj napor koji se traži od nas smatramo detinjastom žrtvom. Ja nisam samo deo vremena. Crveni prsluk umesto duboke misli o određenoj epohi, nažalost, tako nas svi razumeju.

Neprozirnost naših reči je neprekidna. Nagađanje tačnog smisla neka ostane u dečjim rukama. Ko čita knjigu da bi se nečemu naučio, iskazuje izvesnu prostodušnost. S obzirom na to malo što nam dela, ona koja važe za najbolja, saopšte o autoru i o čitaocu, trebalo bi brzo da se odučimo od tog iskustva. Ono što nas razočarava nije izraz nego teza. Žao mi je što moram da prođem kroz ove neosvetljene rečenice, da primam ove bespredmetne ispovesti, da u svakom trenutku, usled greške nekog brbljivca, doživim iskustvo već poznatog. Pesnici koji su to spoznali beznadežno izbegavaju razumljivo: oni znaju da njihovo delo ne može ništa da izgubi. Od svih žena se najviše zavoli ona koja je pošandrcala.

Zora pala kao mlaz. Ćoškovi prostorije su daleki i čvrsti. Bela ravan. Darmar bez mešanja, u senci. Napolju, u prolazu sa prljavom decom i praznim džakovima, koji dovoljno o tome govore, Pariz kroz Pariz otkrivam. Novac, put, putovanje s crvenim očima, sa svetlom lobanjom. Dan postoji da bih naučio da živim, vreme. Ćudi-greške. Velika rabota će postati go i oboleli med, već zlo pretvoren u sirup, utopljene glave, premor.
Misli na srećicu, stari cvete žalosti, bez mirisa, držim te oberučke. Moja glava ima oblik misli³.

Pogrešno je što se Dada poistovećuje sa subjektivnošću. Nikom od onih koji danas prihvataju tu etiketu nije stalo do hermetizma. „Ništa nije nerazumljivo“, rekao je Lotreamon. Slažući se s mišljenjem Pola Valerija: „Čini mi se da je ljudski um načinjen tako da ne može sam sa sobom da bude neusklađen“, dodajem da to znači da ne može biti nerazumljiv ni drugima. Ipak to me ne navodi da poverujem u izuzetan susret dvoje ljudi, niti u susret jednog pojedinca s onim što je prestao da bude, već samo u niz prihvatljivih nesporazuma, izvan malobrojnih opštih mesta.

Bilo je reči o sistematskom istraživanju nesvesnog. To što se pesnici u pisanju prepuštaju nagibu svog duha nije izum današnjice. Reč inspiracija, koja je ko zna zašto zasterela, nekada se pravilno shvatala. Gotovo sve dovitljive slike, na primer, smatram plodom spontanog stvaranja. Gijom Apoliner je s pravom mislio da su klišei poput „koralnih usana“, čija slava može da bude dovoljan kriterijum da se proglase vrednim, plod te aktivnosti koju je nazvao nadrealističkom. I reči su, sasvim sigurno, istog porekla. Od tog principa da nijednom ne treba poći od neke preliminarne ideje, došlo se do uslova naučnog usavršavanja, takozvanog „napretka“. Ideja ljudske noge, izgubljene u točku, pukim se slučajem našla u klipu lokomotive. Takođe, u poeziji ponovo počinje da se pojavljuje biblijski ton. Bio bih u iskušenju da tu pojavu objasnim jednom drugom pojavom: to je izostavljanje ličnog izbora iz novih književnih postupaka.

Ono što u javnom mnenju rizikuje da najviše naškodi Dadi jeste tumačenje kakvo nude dva-tri nadriučenjaka. Do danas se u njemu pre svega želi prepoznati primena jednog sistema koji uživa veliku pomodnost u psihijatriji, naime, Frojdove „psiho-analize“, primena koju je uostalom autor predvideo. Jedan izuzetno konfuzni i posebno zlonamerni um, g. A.-R. Lenorman je čak, izgleda, pretpostavio da bismo bili podvrgnuti psiho-analitičkom tretmanu kad bismo mogli da mu se prepustimo. Ne treba da naglašavam da je poređenje kubističkih ili dadaističkih dela sa naklapanjima ludaka potpuno površno, ali još nije prihvaćeno da nas navodno „odsustvo logike“ oslobađa pristajanja na jedinstven izbor, da „jasan“ jezik ima taj problem što je eliptičan, najzad, da će samo dela o kojima je reč moći da predstave sredstva svojih autora, a samim tim da pruže kritici razlog postojanja koji joj je oduvek falio.

U gimnaziji beskrajnih misli
Najlepšeg sveta
Himenopterične arhitekture
Pisaću knjige lude nežnosti
Kada bi ti još bila
U tom romanu sačinjenom
Na vrhu stepeništa⁴

Sve je to, uostalom, toliko relativno da na deset ljudi koji nam zameraju odsustvo logike dođe jedan koji nam prebacuje da s logikom preterujemo. Hvatajući beleške s Carinim izjavama: „U toku kampanja protiv svakog dogmatizma i svojim ironičnim odnosom prema osnivanju književnih škola, Dada je postao „Pokret Dada“, G. Ž.-A. Rosni, primećuje: „Dakle, poreklo dadaizma nije osnivanje neke nove škole već odbacivanje svake škole. U takvom stanovištu nema ničeg besmislenog, naprotiv: ono je čak logično, prelogično.“

Još niko nije uočio Dadinu želju da izbegne određenje (književne) škole. Do mile volje se insistira na rečima grupe, lideru, disciplini. Čak se tvrdi da, pretvarajući se da egzaltira individualnost, Dada predstavlja opasnost za samu sebe, a niko ne zastaje dovoljno da primeti da nas upravo razlike spajaju. Naš zajednički izuzetak od umetničkog propisa ili etike donosi nam samo prolazno zadovoljstvo. Dobro znamo da će izvan njega sebi dati na volju neugušiva lična fantazija koja će biti još više „dada“ od aktuelnog pokreta. Zahvaljujući tome, g. Ž.-E. Blanš je pravilno shvatio kad je napisao: „Dada će opstati samo ako se ugasi.“

Hoćemo li nasumice izvući ime žrtve
Agresija omča

Onaj ko je govorio umire
Ubica se diže i kaže
          Samoubistvo
          Kraj sveta
Uvijanje zastava školjki.⁵

Za početak, dadaisti su jasno rekli da ne žele ništa. Da znaju. Nema, dakle, razloga za brigu, instinkt očuvanja i dalje uglavnom preovlađuje. Kako nas je neko naivno upitao posle čitanja manifesta: „Više nema slikara, nema književnosti, nema religija, nema rojalista, nema anarhista, nema socijalista, nema policije, itd.“, da li ćemo „poštedeti“ čoveka, nasmešili smo se, budući da uopšte nismo bili rešeni da izvodimo i Boga pred sud. Zar nismo poslednji koji bi smetnuli s uma da razumevanje ima svoje granice? Ono što mi se toliko dopada u ovim rečima Žorža Ribmona-Desenja jeste to što u suštini u njima čitam čin krajnje poniznosti: „Šta je lepo? Šta je ružno? Šta je veliko, snažno, slabo? Šta je Karpantije, Renan, Foš? Otkud znam? Šta je ja? Otkud znam. Otkud znam, otkud znam, otkud znam.“

 

(Pour Dada, NRF br. 83, avgust 1920)

 

 

II

POSLE DADE

(1922)

 

Prijatelji Filip Supo i Pol Elijar neće se usprotiviti mojoj tvrdnji da je „Dada“ za nas uvek bila gruba slika jednog stanja duha čijem stvaranju uopšte nije doprinela. Ako bi se i oni, poput mene, rešili da odbace etiketu Dade i shvate u kakvu su zloupotrebu uvučeni, možda će taj prvobitni princip biti sačuvan. U međuvremenu neka mi oproste što ću, da bih izbegao svaki nesporazum, otkriti čitaocima časopisa Comoedia da g. Cara nije imao nikakvog udela u smišljanju reči „Dada“, o čemu svedoče pisma Šada i Hilzenbeka, njegovih prijatelja u Cirihu za vreme rata, koje sam spreman da objavim, i da nesumnjivo ima vrlo malo udela u sastavljanju Manifesta Dade 1918, zahvaljujući kojem je kod nas naišao na prijem i poverenje.

Kao autor ovog manifesta, u svakom slučaju, izjašnjava se Val Zerner, doktor filozofije, koji živi u Ženevi i čiji manifesti na nemačkom, napisani pre 1918, nisu prevedeni na francuski. S druge strane, poznato je da bi nas i zaključci do kojih su došli Fransis Pikabija i Marsel Dišan, još pre rata, zajedno sa zaključcima Žaka Vašea, i sami dotle doveli. Dosad nisam želeo da odam zlonamernost g. Care i dopustio sam da nekažnjeno prisvoji moći onih odsutnih koje je opelješio. Ali danas, kad namerava da ugrabi poslednju priliku da se o njemu još malo progovori tako što će se lažno izjasniti protiv jednog od najbezinteresnijih poduhvata⁶, ne mrzi me da mu začepim usta.

Dada, na svu sreću, više nije na dnevnom redu i na njegovom pogrebu, koji je obeležen maja 1921, nije došlo ni do kakvih čarki. Povorka, uostalom malobrojna, nadovezala se na povorke kubizma i futurizma čiji će kip učenici Akademije lepih umetnosti utopiti u Seni. Iako je, kako se kaže, imao svojih pet minuta slave, Dada je ostavio malo ožalošćenih: na duže staze, njegova svemoć i tiranija učinili su ga nepodnošljivim.

Ipak, tada nisam bez gorčine konstatovao da se izvestan broj onih koji su Dadi doprineli, uglavnom onih koji su mu dali malo, našao na prosjačkom štapu. Drugi su se vrlo brzo pridružili glasnim rečima Fransisa Pikabije, koje su, kao što znamo, inspirisane čistom ljubavlju prema životu i užasom od bilo kakvog iskvarenja. To ne znači da je Pikabija nameravao da sjedinjenost koju smo mi ostvarili okupi oko sebe:

Teško se može zamisliti
Koliko uspeh ljude zaglupi i smiri

a njemu bi od svih bilo najsvojstvenije da od uspeha digne ruke. Ali iako se ovde ne bavim time da neka nova grupa zameni individualnosti (g. Cara ima više dobrih individualnosti!), Luj Aragon, Pjer de Maso, Žak Rigo, Rože Vitrak i ja nismo mogli dugo da ostanemo nedotaknuti tim divnim otkidanjem od svega za šta nam je primer dao Pikabija, i to sa zadovoljstvom ovde potvrđujemo.
Što se mene tiče, naglašavam da u tom stavu nema ničeg novog. Uzdržao sam se od učešća u Dadinim manifestacijama u galeriji Montenj zato što me takav način aktivnosti više ne privlači, zato što sam u njemu video način da bez prolivene krvi uđem u svoju dvadeset šestu, tridesetu godinu, i zato što sam rešio da izbegavam sve što nosi masku takve komotnosti. U jednom tad objavljenom članku za koji ne zna mnogo ljudi, žalio sam se zbog stereotipnog karaktera naših istupa i pisao doslovno: „Naposletku, više nismo ni bezbrižni ni dobro raspoloženi. Mene lično ne privlači potreba da se razonodim. Čini mi se da ujednačavanje niza „dadaističkih“ najbeznačajnijih činova na ozbiljan način kompromituje jedan pokušaj oslobođenja kojem ostajem najverniji. Ideje koje ubrajam u najbolje izlažu se svojoj prebrzoj vulgarizaciji.“

Koliko god naše doba odoleva snažnoj koncentraciji, znači li to da ćemo prihvatiti da se i dalje držimo slabih želja? „Um, kao što je rečeno, nije toliko nezavisan da ga ne može poremetiti i najmanji darmar koji se dešava oko njega.“ Šta mu možemo predvideti ako se on sam trudi da održava taj darmar?

Ni danas nemam nikakvu nameru da sebe određujem kao sudiju. „Mesto i formula“ će mi verovatno uvek izmicati, ali, nikad se to neće dovoljno ponoviti, reč je upravo o njihovom istraživanju, a ne o nečemu drugom. Otud ta velika praznina koju moramo načiniti u sebi. Iako nemam ekstremnih sklonosti ka patetici, spreman sam da se lišim gotovo svega. Ne želim da se okliznem na parketu sentimentalnosti. Nema greške u strogom smislu: moglo bi se, u najgorem slučaju, govoriti o nesrećnoj opkladi; a puštam na volju onima koji me čitaju da pomisle da se ta igra ne isplati. Ja ću, pak, pokušati još jednom da nastavim dalje, ako je moguće, a ne (po uzoru na Fransisa Pikabiju: „Treba biti nomad, prolaziti kroz ideje kao kroz zemlje i gradove“) da to pretvorim u higijenski propis ili obavezu. Pa i kad bi sve ideje bile tako zamišljene da uvek moraju da nas razočaraju, za početak sebi ne bih predložio ništa manje nego da im posvetim čitav svoj život.  

(Après Dada, Comoedia, 2. mart 1922)

 

III

DIGNITE RUKE OD SVEGA

(1922)

 

Poslednja dva meseca živim na trgu Blanš. Zima je jedna od blažih, a sa terase ovog kafea koji je namenjen trgovini narkoticima žene se pojavljuju u kratkim i šarmantnim navratima. Noći postoje još samo u hiperborejskim oblastima legende. Ne sećam se da li sam živeo drugde; oni koji tvrde da su me upoznali sigurno se varaju. Štaviše, oni preciziraju da su mislili da sam umro. S pravom me prekorevate. Naposletku, ko govori? Andre Breton, čovek koji nema puno hrabrosti, koji se do sada donekle zadovoljio jednom smešnom akcijom, i to zato što se jednog dana možda osetio pregrubo nesposobnim da radi ono što želi. Tačno je, svestan sam da sam sebe opljačkao u više prilika; tačno je da sam nakon toga nešto manje od monaha, manje od avanturiste. I pored toga, ne gubim nadu da ću se pribrati i da ću na početku 1922, u ovom lepom, svečanom Monmartru, razmisliti o tome šta još mogu napraviti od sebe.

Danas vlada misao o tome da se svaka stvar strmoglavljuje u svoju suprotnost i o tome da se obe razlažu u jednoj kategoriji, koja se sama može pomiriti s početnom tačkom i tako dalje, sve dok duh ne dopre do apsolutne ideje, pomirenja svih protivrečja i jedinstva svih kategorija. Da je „Dada“ bio takav, sigurno ne bi bilo tako loše, premda mi je od Hegelovog sna na lovorikama draža burna egzistencija prve sitne kurvice. Tome svedoči velika zluradost Dade da sebe predstavi kao začarani krug: „Sutradan će se znati da pre dade, posle dade, bez dade, prema dadi, protiv dade, uprkos dadi, uvek dolazi dada“, ne primećujući da se samim tim lišava svake vrline, svake delotvornosti. Čudi se što za pristalice ima samo četu nesrećnika koji se, povučeni u svoju poeziju, buržoaski uzbude prisetivši se svojih već starih nestašluka. Opasnost je odavno drugde. I koga briga da li će, sledeći svoju stazicu nogu pred nogu, g. Cara jednog dana steći slavu Marinetija ili Bažija! Neko je izjavio da je menjam ljude kao čarape. Dozvolite mi taj luksuz, budite dobri; ne mogu večno da nosim isti par: kad mi više ne stoji, prepustim ga svojim slugama.

Volim i duboko obožavam Fransisa Pikabiju i on svoje dosetke na moj račun može ponovo objaviti: neću se uvrediti. Ljudi su učinili sve da ga zamađijaju što se tiče mojih osećanja, predviđajući da bi naš sporazum mogao da kompomituje bezbednost nekog „uvaljenog“⁷. Za izvesne osobe, dadaizam je, između ostalog, bio samo način „uvaljivanja“. Ono što sam malopre ispustio da kažem jeste da tu ne može biti apsolutne ideje. Podvrgnuti smo nekakvoj mentalnoj mimici koja nam zabranjuje da se bilo čemu posvetimo i tera nas da krvnički razmatramo ono što nam je bilo najdraže. Ako bih dao život za neku ideju, dadaističku, ili ovu koju upravo razvijam, to ne bi dokazalo ništa i za sobom bi ostavilo samo ogromnu intelektualnu bedu. Ideje nisu ni dobre ni loše. One jesu. Mogu mi pružati gađenje ili zadovoljstva, ali još uvek su dostojne da me zavedu u jednom ili drugom smeru. Oprostite mi što mislim da ću umreti ako se vežem, za razliku od bršljana. Mislite da me brine da li znam hoću li ovim rečima nauditi kultu prijateljstva koji, sudeći prema snažnoj izjavi g. Bine-Valmea, priprema kult otadžbine?

Mogu samo da vas uverim da me za sve to baš briga i da vam ponovim:
Dignite ruke od svega.
Dignite ruke od Dade.
Dignite ruke od žene, dignite ruke od ljubavnice.
Dignite ruke od svojih nada i strahova.
Posejte svoju decu u ćošku šume.
Pustite plen iz usta, zagrizite njegov odraz u vodi.
Prepustite nuždi lagodan život, umesto onog što vam daju izaberite buduću situaciju.
Pohrlite putevima.

 

(Lâchez tout, Littérature, april 1922.)

 

 

Izvornik za sva tri teksta
André Breton, Les pas perdus, NRF, 1924.