Andre Breton i Tristan Cara


IZ PREPISKE


izabrao i preveo
Bojan Savić Ostojić

 

Tzara Kahn Breton

Tristan Cara, Simon Kan i Andre Breton (1920)

 

BRETON CARI

 

G. Tristan Cara
Hotel Seehof
Schifflände
Zurich, Suisse

sreda, 22. januar 1919.

Dragi gospodine,

spremao sam se da vam pišem ali me je omela žalost. Umro je moj prijatelj Žak Vaše, čovek koga sam voleo najviše na svetu. U poslednje vreme sam se radovao misleći koliko biste se jedan drugom dopali; on bi vas proglasio za duhovnog brata i svi zajedno bismo mogli da napravimo velike stvari. Imao je dvadeset tri godine, trebalo je da se vrati iz rata.
Vaš manifest me je prosto raspametio: nisam znao od koga da očekujem hrabrost koju pokazujete. Sve svoje nade ulažem u vas. (Vi me ne poznajete. Imam dvadeset dve godine. Mislim da su Rembo, Lotreamon i Žari genijalni; beskrajno sam voleo Gijoma Apolinera, duboko sam naklonjen Pjeru Reverdiju. Moji omiljeni slikari su Engr i Deren; veoma sam osetljiv na Kirikovu umetnost.) Nisam toliko naivan koliko možda zvučim.
Ima i drugih koji vas, sem mene, prate s poverenjem; o vama sam dugo pričao sa Brakom, Derenom, (Huanom) Grijem, Reverdijem, Supoom, Aragonom.
Recite mi gde bih mogao da nabavim vaših Vingt-cinq poèmes (Dvadeset pet pesama). Zašto se ne mogu naći u Parizu? Zbližavanje Mornara i Kalendara je poučno i služi vam na čast1.
Hoćemo li vas videti uskoro u Parizu?
Šaljem vam jednu pesmu, vrlo slabo pišem. Na proleće objavljujem jednu zbirčicu: Mont de Piété (Brdo pobožnosti).
Umesto moje žive simpatije, primite, dragi gospodine, izraze mog najdubljeg uvažavanja.

Andre Breton.

Hôtel des Grands Hommes
9, Place du Panthéon
Paris.

 

BRETON CARI

18. februar 1919.

Dragi prijatelju,

To što vam retko pišem ne znači da vas ne volim. Kad god naiđem na neki vaš tekst, osetim neobičnu radost. Juče sam pročitao razglednicu koju ste poslali Filipu Supou, danas pesmu i novelu iz 391. Radujem se vesti da ćete se uskoro obreti u Parizu; hoćete li provesti neko vreme u gradu? Obećajte mi, molim vas, da ćete mene posetiti među prvima. U iskušenju sam da vam pišem onako kako ne pišem nikom. Rekli su mi da ste mladi, ja imam dvadeset tri godine (Luj Aragon i Supo po dvadeset dve). U Parizu vas u svakoj prilici podržavam i mnoge buduće stvari bile bi nemoguće bez vas. Ali samo razgovor će pomoći da se razumemo i zajedno organizujemo delovanje.
Supo vas je sigurno obavestio da osnivamo časopis čiji će se prvi broj uskoro pojaviti2. Šaljem vam letak da se upoznate sa spiskom saradnika. Ne osuđujte nas na brzu ruku zbog naslova i nekoliko imena. Na primer, vi ne možete ni zamisliti koliko nas Andre Žid podržava. Uverio sam se da njega izuzetno zanimaju moderna nastojanja u književnosti i slikarstvu, a tek kad biste ga čuli kako govori o crncima! Izuzev dva ili tri imena, mislim da svi naši saradnici donekle odražavaju taj novi duh za koji se borimo. Iako možda tako izgleda, nismo napravili nijedan ustupak; mislim da nismo teško obmanuti (pošto bi obmana bila zajednička). Na kraju krajeva, nijedno skraćenje nije bilo nepromišljeno (Derme, Pikabija, Biro, Kokto, itd.). Molim vas da svoje okruženje ne obavestite o ovom pismu.
Posebno vas molim da mi za aprilski broj pošaljete jednu pesmu ili veću belešku. Još bolje ukoliko mi više njih možete poslati unapred.
Osećam da sam s vama prisan onoliko koliko čovek s čovekom možete biti.

Andre Breton.

P. S. – Zašto „Radige anti-Aragon“3? Radige je stidljivi mladić od sedamnaest godina.

 

CARA BRETONU

Za g. Andre Bretona
[1. ili] 5. mart 1919.

Dragi moj Bretone,

Vrlo sam dirnut poverenjem koje iskazujete prema meni, nisam stigao duže da vam pišem najpre zbog prezauzetosti (velika moderna izložba koju je obišlo 12.000 ljudi, konferencije koje sam sam organizovao) i zbog živčane bolesti koja me već duže vreme muči. Sad mi je bolje. Prekjuče sam doživeo užasan šok: na železničkoj stanici, damu koja je sišla sa voza i s kojom sam razgovarao, nekoliko sekundi kasnije je voz doslovno raskidao na paramparčad, pred mojim očima. Jasno vam je da bi takva avantura izlečila čak i Mon Blan od gamadi – a relativnost koja se potvrđuje i koja me hrani postaje u ovom slučaju najbolji serum. – Supo me je obavestio da osnivate časopis – čak sam mu poslao dve pesme – ali još se nisam upoznao ni sa stremljenjem ni s naslovom časopisa. To što mi kažete za Andrea Žida raduje me ali ne čudi. Čini mi se da u svojoj reviji hoćete da naglasite prelazak sa stare na novu književnost, što je (veoma) neophodno, ali meni se čini da je to posao kritičara i istoričara, – Ako budete to ostvarili bez pretencioznosti, biću srećan da me ubrojite među svoje prijatelje. – To je moje najiskrenije mišljenje, a ja sam siguran da su vas druga stanovišta, koja možda i ne poznajem, dovela do jasnih i čvrstih odluka. Očekujem, dakle, nestrpljivo n° 1.
Još ne znam kada ću doći u Pariz, ali budite sigurni da ću vas posetiti: moj boravak u Parizu zavisiće od mojih materijalnih uslova – pošto vas to zanima, imam 27 godina i vrlo dobar vid, što je pitanje navike i zanata – gađenje o kom sam negde pisao je stvarno, a iza sebe sam ostavio najveći užas: nekoliko godina izgubljenih u filozofiji. Vrlo pažljivo pristupam pesničkim delima (kao što vidite u Dadi) jer nemam merila. Za mene je potpuno dovoljna neposrednost onoga što je izraženo. Sad, jedan pesnik vrvi od mašte, drugom nedostaje, pomalo je suv, uzaludno je gubiti se u mogućnostima, volim ih sve ako su lični, čak i ako ih ne razumem. Godinama nastojim da izbrišem sav šarm iz svega što činim, a merila su mi mržnja prema gracioznim redovima i spoljašnjoj eleganciji. Dragi moj Bretone, možda će vas šokirati ovo zbrzano protivrečkanje i diktatorski ton prema samom sebi. Je li vam već padala na pamet diktatura duha? Jasnoća preciznosti koju bi unela u obrazovanje pojedinaca? Ako me pitate zašto sam napisao „Radige anti-Aragon“, ne bih umeo da vam odgovorim, ni uz najbolju volju, čak i kad bih našao neko objašnjenje (neki ustupak), ono bi bilo pogrešno. Ova „Hronika“ je samo američka šala za list mog prijatelja Pikabije.
Sa zadovoljstvom vas čitam; jedna vaša pesma objavljena u listu Nord-Sud mi se mnogo svidela. Zaista me obraduje što vas zanima čime se ovde bavim. Dada 4 je u štampi. Spremam peti broj i biću veoma zadovoljan ako biste mi poslali nešto (prozu – stihove – beleške). Recite i prijateljima da bi me radovalo da mi pošalju svoje stvari za Dadu 5.
Prijateljski vam stežem ruku.

Cara.

Prijateljski pozdravi vašim prijateljima.

 

BRETON CARI

Nedelja, 2. mart [1919.]

Vaše pesme su divne. Hvala vam najpre u moje ime. Od svih živih pesnika, vi ste onaj koji me najviše uzbuđuje. Budite sigurni u moje apsolutno poverenje. Jesmo li prijatelji?
Nord-Sud je prestao da izlazi. Tražiću od Reverdija ono što ste mu slali. Ono što budem izabrao (uz teške muke) ići će u broj Littérature koji će izaći 1. aprila.
Pišite šta ima novo kod vas. A ako biste da mi učinite veliko zadovoljstvo, poslaćete mi sliku. Molio sam vas da mi kažete je li rasprodato izdanje vaših Dvadeset pet pesama, voleo bih da dođem do primerka. Naravno, recite cenu.
Ne znam da li nameravate da odgovorite na moje poslednje pismo i zbog toga se uzdržavam da vam ovom prilikom pišem duže.
Od sveg srca.

Andre Breton

 

BRETON CARI

Petak 4. april 1919.

Dragi prijatelju,

Ipak nisam zadovoljan prikazom Dadinog manifesta koji se pojavio u Littérature. Poslednja rečenica me je ozlovoljila protiv autorke, a to je mlada devojka, pa ću joj tu rubriku oduzeti. Jednu kategoriju ljudi ne mogu da smislim: to su oni koje, po ugledu na Žarija, zovem „paževima“: Kokto, Biro, Derme.
Sa beskrajnim zadovoljstvom sam primio vaše pismo i dve karte. Iako u sebi nemam toliko gađenja kao vi, budući da sam mlađi – kao i vi, ja takođe težim da se otarasim umetničkih predrasuda, jedinih koje su mi još ostale. Jedna vaša rečenica me je pogodila, ona u kojoj govorite o svom trudu da postignete umetnost („odnosno antiumetnost“). Zar vam se takve ispovesti ne čine škakljivim; to da li će vas prodati? I ja mislim da je ubistvo umetnosti nešto što ne treba odlagati, ali to ne možemo izvesti usred bela dana.
Objavljivanje „Kuće Flake“ u Littérature (broj vam je poslat) ovde je naišlo na veoma dobar prijem. Želeo bih da malo eksplicitnije govorite o milosti: u vašoj pesmi ima nekoliko gracioznih detalja. Obožavam Maison Flake. Zanima me šta mislite o Poésies Isidora Dikasa (pročitajte ih do kraja). Ja sam se malo bavio filozofijom: jedan razred u srednjoj i nekoliko lektira, ali sam upućen u psihijatriju (studiram medicinu, premda sve manje i manje). Kreplin i Frojd su kod mene izazvali snažne emocije.
Luj Aragon je proveo nekoliko dana u Parizu. Dve večeri smo posvetili čitanju vaših dvadeset pet pesama. Luj Aragon je moj najbliži prijatelj, sigurniji sam u njegov uspeh nego u svoj. Za petnaest dana ćemo vam poslati nešto za Dadu 6, istovremeno kad i Filipa Supoa.
Littérature će uskoro objaviti neobjavljene stvari od Malarmea, Švoba, jednu divnu Remboovu pesmu koja je nedavno pronađena: Ruke Žane-Marije, kao i izvesni broj dela kojima je suđeno da ostanu neshvaćene, poput Rukopisa nađenog u mozgu Pola Valerija.
Hoćete li nam poslati belešku o dešavanjima u Cirihu, kao i pesme? Imam nešto škakljivo da vam priznam. Ukrali su mi novčanik pre dvadesetak dana u Electric Palace. U njemu su bile vaše pesme iz Cirkusa čiji gubitak ne mogu da prežalim. Da li bar imate kopiju?
S nestrpljenjem čekam vašu knjigu i – možda – fotografiju? – Kakvo je vaše detaljno mišljenje o sadržaju naša prva dva broja?
Pišem vam sigurno previše opušteno: nemojte misliti da sam naivniji ili poverljiviji nego što jesam.
Beskrajno računam na vaše prijateljstvo, eto.

Andre Breton.

 

BRETON CARI

Nedelja, 20. april 1919.
Uskrs

Dragi moj Tristane Cara,

Prijatelji i ja vam šaljemo nešto za Dadu 5. Recite nam odvojeno šta mislite o tome.
Voleo bih da mi ponovo pošaljete Cirkus ili bilo šta što vam se čini prikladnim za Littérature. Osećajte se kao kod kuće. Mnogo mi se sviđaju Arpovi crteži u vašoj knjizi. Hvala.
U poslednje vreme slabo pišem, pošto spremam projekat koji će nekoliko svetova obrnuti naopačke. Nemojte misliti da je to detinjasta ili suluda ideja. Priprema državnog udara može da potraje nekoliko godina.
Gorim od želje da vas upoznam sa svim tim ali ipak vas ne poznajem dovoljno. To što u vas ludo verujem zahvalite tome što me podsećate na prijatelja, najboljeg prijatelja, Žaka Vašea, koji je umro pre nekoliko meseci. Možda u tu sličnost ne treba previše da se uzdam.
Supo mi kaže da Poslednji čas treba da se pojavi bez potpisa, štampan veoma masnim slogom. Što se tiče moje hronike, rasporedite je na širinu jednog novinskog stupca između dve vertikalne i dve horizontalne linije, kao u ovom slučaju:

FANTOM STARIH ZIDINA

Predsednik Saveta

Sećate li se grofa Alfonsa Dodea? Trupa emigranata dolazi na Far West, tamo se smešta i seče drveće iz šume da bi izgradila kuće. Osnovali su grad, sa raznovrsnim radnjama, ulicama i trgovima. Ali sledećeg proleća, prerano testerisane daske, sečene, zabijene u zemlju, ponovo stiču svoj biljni život. Zidovi pupe, balkoni se granaju, prozori su olistali, krovovi se penju na nebo pod naletom srži. Grad ponovo postaje šuma.

 

Kuća...

Čuvar...

Odavno...
itd.

S nestrpljenjem čekam pismo koje najavljujete. Vaš prijatelj, Andre Breton.
Hoćete li prihvatiti posvetu „Jedne kuće“ („Une maison“)? Bilo bi mi drago.

 

BRETON CARI

Četvrtak, 12. jun 1919.

Vrlo dragi prijatelju,

Ne ljutite se što vam odgovaram bez žurbe. Vaše pismo je jedina dobra stvar koju sam primio u poslednje vreme. Moje moralno stanje nije baš najbolje. Koliko se naša raspoloženja podudaraju! Vaš sentimentalni stav mi najviše odgovara. Avaj! Relativnost je i moje pravilo.
Kakvi ste vi sad, ja ću takav sigurno postati za nekoliko meseci.
Dugo posmatram ovu fotografiju. Čak i po crtama mi se čini da sam vas oduvek znao. Hvala.
Svaki broj Dade me toliko napuni informacija o vama da sam siguran da je taj list jedini koji danas valja.
Beskrajno mi se dopadaju vaša Proclamation (Proglas) i ovaj Bilan (Bilans), iako ne bih umeo detaljnije da vam govorim o tome. Prelom lista: paginacija, crteži, tipografija – to me oduševljava.
Ipak se razlikujemo u interesovanju koje nas vezuje za ovu akciju (umetnost ili antiumetnost). Moj prijatelj Žak Vaše je govorio: „Umetnost nije glupost. Gotovo ništa nije glupost. Umetnost treba da bude nešto smešno i pomalo dosadno; to je sve.“ Koliko god je to bilo u njegovoj moći, nije stvarao. A vi ste, naprotiv, veoma aktivni.
Još jednom, poput vas, i ja imam strast za uništavanjem, ali zar se toga ne bi trebalo čuvati? Pre ili kasnije će vas zbog nje diskvalifikovati.
Ali ne. Jedan prijatelj mi je nedavno rekao: Carine pesme su tako lepe da ćemo ih na kraju usvojiti: iako to ne želi, on doprinosi umetnosti. Kad dođe do te počasti, uzalud će se smejuljiti, sve će morati papreno da plati. To me je zabrinulo.
Vidite s kolikim poverenjem vam se obraćam. Borba je previše neravnopravna, vidim nekoliko načina da se podlegne: 1° smrt (Lotreamon, Žak Vaše); 2° nesvesna razmaženost: desi se da sebe shvatimo ozbiljno (Bares, Žid, Pikaso); 3° svesna razmaženost: uspeh u trgovini (Rembo) i narkomaniji (Žari, itd.). A kako ćete se vi toga osloboditi, dragi prijatelju? Odgovorite mi, molim vas, vidite li neki drugi prozor? (Pitam i za sebe.)
Saznao sam iz jednog članka u Œuvre kako je proteklo osmo veče Dade. To je lepo, ali zar će tako kratko trajati? Čini mi se da je pariska publika spremna da sve podnese.
Zbog vas sam zavoleo Pikabiju koga bih voleo da upoznam i koji će mi više govoriti o vama. Nisam vam ništa rekao o takozvanom „skandalu“ koji je izbio oko Dermea, zato što sam bio poslednji koji se zbog toga uzbudio. U toku konferencije o Maksu Žakobu, Derme je uporedio novu književnost sa književnošću ludih. Skupo je platio tu glupu grešku. Vi znate da prezirem g. Dermea, ali to me ne sprečava da osudim duh i ton pisama koja su vam drugi napisali povodom tog incidenta.
Vaše „pesme“ mi se toliko dopadaju da će ih Littérature objaviti sve u julu, počev od ciklusa Cirkus. Najdraži mi je Antifilozof.
Još mi niste rekli u kakvim ste odnosima bili sa dr Jungom o kom povremeno pričate. Meni se sviđa Jungov duh. Je li Meder još u Cirihu? A Zerner, on se takođe bavi psihijatrijom?
Zamolio sam Pola Elijara da vam pošalje Maldororova pevanja, jer je imao dupli primerak. Knjiga se gotovo ne može naći, a Bloh bi za nju tražio više od dvadeset franaka. Vrlo mi je drag vaš stav o Poésies. Posle Pevanja, drugi deo će, verujem, zadobiti drugačiji smisao.
Taj odjek Čarlija Čaplina me je veoma prijatno iznenadio, ali to, naravno, nije istina?
Nisam dosad dobio vaših 25 pesama. Ipak...
Pišem vam i mučim se. Šta god da se desi, budite sigurni da ste gotovo jedina osoba u koju imam poverenja i od koje pristajem da zavisim. Ponavljam da to nikad nikom nisam rekao.
Čekam jesen.

Andre Breton

BRETON CARI

Ponedeljak, 29. jul 1919.

Vrlo dragi prijatelju,

Bez preterivanja, potrebno je da se vratim duboko u prošlost da bih pronašao zadovoljstvo nalik onom koje ste mi priredili. Vi niste ni svesni koliko me je uzbudilo tih nekoliko redova što ste ih napisali za mene na vašoj knjizi. Mislim na vas onako kako sam nekada mislio samo na... Žaka Vašea, već sam vam rekao (to znači da se pre nego što učinim nešto gotovo uvek uskladim prema vama.)
Poslao sam vam Mont de Piété samo da bih zadovoljio svoj ponos. Ta zbirka ne mora da vam se dopadne. Ali, da biste sudili o meni, sačekajte, molim vas, da se u septembru pojave Magnetska polja, stotinak strana proze i stihova koje sam napisao u saradnji s Filipom Supoom, ili samo objavljivanje pisama Ž. V., zbog mog uvoda. Tražili smo od Morisa Baresa da napiše predgovor za pisma: vidite da ni u šta ne sumnjamo. Gotovo je obećao! „Raspad savremenog čoveka“ me (povremeno) uzbuđuje kao vas. Ništa mi toliko ne prija nego to što ste rekli za Littérature da je pokušaj rastuće demoralizacije. Poslednji broj je iznervirao dobre duše. I ovaj aktuelni uznemiruje. Nećete biti nezadovoljni što sam Aa antifilozofa predstavio kao „Palet“4; tako će još više iznenaditi. – Obožavam taj komad.
Šta je s Dadom? Nekoliko priatelja se žali što u Parizu ne može da nađe brojeve ni vaše knjige. Nasuprot onom što je navedeno na četvrtom i petom broju Dade, Figijer ne raspolaže vašim izdanjima (i tim bolje!). Da li biste pristali da za ekskluzivnog distributera u Francuskoj odredite „Le Sans Pareil“, adresa: ulica Cherche-Midi 102? Oni bi ih slali knjižarama, itd. Budite ljubazni i odgovorite šta mislite o tome. (Sans-Pareil objavljuje biblioteku Littérature).
Jedva čekam da čujem vaše utiske o Maldororu. Zasad, to je za mene apsolutno najvažnija knjiga.
Luj Aragon se definitivno vratio u Pariz. Sa Filipom Supoom i njim ne prođe dan a da ne razgovaramo o vama. „Tristanu Cari bi se ovo dopalo...“ Ne zaboravljam da ste rekli da ćete doći najesen.
Viđam se s malo ljudi. Uskogrudost Reverdijevih ideja na kraju je zagadila moju naklonost prema njemu, zbog čega mi je najviše žao. Budite sigurni da se mnogi ovde takmiče ko će sarađivati sa Nouvelle Revue Française. Književni život mnogih naših prijatelja je krajnje odvratan.
Žid, Farg i Larbo uvek veoma lepo govore o vama. Rečeno mi je da je gotovo čitavih mesec dana Žid izlazio sa Dadom 3 pod miškom. Nadam se da će vas to zabaviti.
Znam koliko vam predstavlja problem da pišete pisma, tako da nemojte ako se dosađujete.
Ja vam pišem opušteno, ne brinući o skrupulama...
Budite sigurni u moju duboku naklonost.

Andre Breton.

 

CARA BRETONU

Cirih, 21. sept. [1919]

Kako se radujem, dragi prijatelju, što ste mi poslali svoju fotografiju! Vaša i Supoova proza je među najboljim stvarima koje sam pročitao. Nestrpljivo čekam vašu knjigu. Nadam se da uskoro izlazi.
Dragi Bretone, hvala vam na poverenju koje mi zajedno s prijateljima ukazujete. Beleška N. R. F. je idiotska. Ovih dana nisam bio u prilici da vam pišem. Iz navike i lenjosti ne odgovaram na takve proizvode, ali ovog puta, u igri je vaš časopis, a ja ne bih voleo da zbog mene imate probleme. Vi možda znate da ja nemam književnih ambicija. Ja sam, zasad, potpuno nesposoban da nešto preduzmem.  Vi možete, dakle, u moje ime, da učinite šta god hoćete. (Ako vam nije teško.) Molim vas da popravite ili uobličite ovih nekoliko redova koje prilažem i da ih pošaljete u N. R. F. ili objavite u Littérature, – dajem vam odrešene ruke i siguran sam da ćete vi ili Supo napraviti nešto dobro od svega toga.
Danas se više ne piše rasom nego krvlju (kakva banalnost). Ono što je za neku drugu književnost bila karakteristika, danas je temperament. Gotovo je svejedno da li neko piše pesmu na sijamskom ili pleše na lokomotivi. Za stare je prirodno da ne primećuju da se novi tip čoveka stvara posvuda. – Sa sitnim varijacijama u rasi, intenzitet je, mislim, svuda isti, – i ako bi se mogao pronaći zajednički karakter onima koji danas stvaraju književnost, to bi bila antipsihologija.
Imalo bi tu još koješta da se doda. Šta bi rekao g. Žid kad bi u nekim lošim novinama pročitao da se u Berlinu osniva židijanistička škola. Uostalom, možete preneti g. Židu da je R. M. Rilke, o kom piše kao o najvećem nemačkom pesniku, zato što je iz čiste formalnosti stekao čehoslovačko državljanstvo, običan sentimentalan pesnik, pomalo i glup.
Ima još pesnika koji nisu imali sreću da se rode na teritoriji Čehoslovačke, koji su inteligentniji i simpatičniji. U Francuskoj je previše poznata opozicija velikog broja nemačkih literata u Švajcarskoj, njihova nada u poraz germanskog duha, lagana priprema revolucije, itd. Oni su uostalom veoma glupi, kao i svako ko ima stav.
Za vreme rata i ja sam imao vrlo jasan stav (!), kako bih došao do prijatelja tamo gde ih nalazim. A da pri tom nisam obavezan da donosim raporte ličnostima koji izdaju sertifikate dobrog ponašanja spram javnog mnenja.
Dragi Bretone, mislim da i vi tražite ljude. Pisanje je samo utočište od svih „stavova“. Ja ne pišem zato što se time bavim. Ja bih postao veliki avanturista nežnih gestova da sam imao fizičke snage i nervne otpornosti da ostvarim jedan jedini podvig: izbegavanje dosade. Piše se takođe zato što nema dovoljno novih ljudi, iz navike, objavljuje da bi se potražili ljudi i da bi se nečim bavilo. Čak i to je veoma glupo.
Postoji samo jedno rešenje: jednostavno se pomiriti sa sudbinom. Ne raditi ništa. Ali za to je potrebna ogromna energija. A svi imamo gotovo higijensku potrebu da komplikujemo.
Pišite mi, dragi Bretone. Često mislim na vas. Hteo sam da vam pišem – pre nego što je stigla beleška NRF – da će jedan nemački izdavač u januaru objaviti almanah u uredništvu mojih prijatelja koji su bili u Cirihu za vreme rata, i jednog Amerikanca koji se sad nalazi u Nemačkoj, g. Hartfilda. Mislim da će to biti nešto zabavno, a pošto i ja sarađujem (drugi saradnici su Nemci, Švajcarci, Italijani, Španci, Holanđani, itd.), voleo bih da mi dozvolite da preštampam nešto vaše, i od Supoa, Aragona itd., mislim na nešto od onoga već objavljenog u knjigama i časopisima. Dakle, to neće biti direktna saradnja, već preštampavanje onog što je već izašlo. To vam prenosim iako znam da za to više nema razloga. Mislio sam da bi ono što je dozvoljeno „velikim“ izdavačima mogli sebi dozvoliti i oni koji nemaju velike trbuhe. Video sam ovih dana pismo o izdanjima NRF i Olendorf u kojima je bilo reči o pravima prevođenja raznih knjiga na nemački, u kom obaveštavaju da žele ponovo da uspostave trgovačke odnose s Nemačkom.
Iako nastojim da ne izgubim priliku da se kompromitujem, uzimam slobodu da vam saopštim (izvesna pedantnost me je uvek odbijala od novinarskih elaborata) da sam ja pre tri godine predložio da časopis dobije ime Dada. To se desilo u Cirihu s nekoliko prijatelja koji su takođe smatrali da nemaju nikakve veze sa futurizmom i kubizmom. U toku kampanja protiv svakog dogmatizma, iz ironije prema stvaranju književnih škola, Dada je postala „Pokret Dada“. Pod etiketom te oblakovite kompozicije, organizovali smo nekoliko slikarskih izložbi, ja sam objavio nekoliko knjiga i razljutio cirišku publiku koja je prisustvovala umetničkim večerima u organizaciji tog iluzornog Pokreta.
U manifestu (Dada 3) odbio sam svaku odgovornost za školu koju su lansirali novinari, a koja je dobila naziv Dadaizam. Smešno je što su manijaci ili ljudi koji su učestvovali u nekadašnjem rastavljanju bivšeg germanskog organizma raširili školu koju nikad nisam želeo da stvorim.
Začudilo me je ipak što u vašem listu nisam našao, u istom poretku ideja, upozorenje čitaocima da ne veruju u slikare impresioniste; jer, što je zanimljivo, u Nemačkoj takođe postoji jedna grupa slikara koji imaju neodoljivu potrebu da pripadaju nečemu i da gledaocima serviraju propagandu svojih bednih ideja.
Pročitao sam opet Lotreamona. Još ću vam pisati. (Slab sam sa zdravljem u poslednje vreme.) G. [Rene] Ilsum mi je pisao. Hvala. Primio Littérature 7, i dalje je vrlo dobra! U ovom pismu ćete naći kratku prozu. Napisaću nekoliko beležaka. Pišite mi, dragi Bretone.
Vaš prijatelj.

hand-953389_960_720  Cara.

Molim vas da sredite onu salatu koju sam spremio za NRF. Napišite mi, molim vas, šta ćete s njom. Cara.
Na trećoj strani postajemo ozbiljni!
Jedna pesma crnaca Maori, koja mi se sviđa zbog zvučnosti; i izvesna herojska nota, uvek smešna, koja mi se ponekad sviđa, odnosno postati Dada, ili toliko suptilan da više ništa ne primećuje.

tglzelz
ou
Boum
tararà


BRETON CARI

Utorak, 7. oktobar 1919.

 

Jedno je sigurno, moj dragi Tristane Cara: samo vaša pisma mogu da me dovedu do krajnjeg ishoda mojih razmišljanja a moje planove dovedu do sazrevanja, ako reč „planovi“ nije prejaka. Upravo sam se beskrajno raznežio priznanjem vaše slabosti pred dosadom. – Kao što vi kažete: postao bih veliki avanturista finih gestova da... – to bih i ja postao, pomišljam svakog trenutka misleći na vas, samo da... Mogućnost koja me čas privlači, čas odbija.
Svi moji napori sada su koncentrisani samo na jedan problem: kako savladati dosadu. Danju i noću samo na to mislim. Je li to nemoguć zadatak za nekog ko mu se potpuno oda? Razumete, stalo mi je da vidim šta se nalazi izvan te dosade, moja istrajnost još nije obeshrabrena: u ponečemu napredujem!
Zbog toga se veoma emotivno nasmejem kad god počinjete rečenicu tipa: „Pišem zato što...“ Razlozi su promenljivi; osećam i da vas nijedan ne zadovoljava. Rado bih pokrenuo ozbiljno pitanje vašeg dara i ukusa koji će pomoći – eto, dopustio sam sebi da to kažem – da budete prihvaćeni. Šta biste dobili tim polovičnim otporom? Malo ranije, malo kasnije... Verujte da ni na koji način ne napadam vaš stav, dragi prijatelju; samo hoću s vama da podelim nekoliko sumnji. Ništa ne može toliko da postidi kao osmeh na usnama leša. Šta može taj kratkotrajni privid protiv užasne potvrde ozbiljnosti koja se sastoji u dve-tri knjige koje smo ostavili za sobom? Ponekad pomislim i ovo: kad Tristan Cara ne bi pisao, on bi takođe dobro znao zašto ne piše.
Upravo to mi je dalo ideju da otvorim anketu u sledećem broju Littérature: „Zašto pišete?“ Da li bi vas to zabavilo?
Još jedan mali prigovor koji malo više učvršćuje moj stav u odnosu na vaš: Odsustvo sistema, kako kažete, i dalje je sistem, ali najsimpatičniji; što se mene tiče, u njemu nema ni viška simpatije ni antipatije.
Jedini moj književni plan je da u dogledno vreme napišem nekakvu teorijsku knjigu o zavođenju (u svim carstvima).
Voleo bih s vama da održavam manje književnu prepisku, da se upoznam s vašim stavom prema ljubavi, na primer, itd.
Da li biste mi rekli u čemu mislite da je vaše zdravlje krhko? 
Poslao sam Žaku Rivijeru, uredniku NRF, vaše pismo bez ispravki. Tako mi se najviše dopadalo! Mi smo, s naše strane, pripremili nešto (veoma nedovoljno) za Littérature.
Dragi prijatelju, verujte da nismo želeli da za nas odgovarate na tu šalu. Po pitanju književne ambicije nisam bogatiji od vas.
Hvala na prozi koju ste mi poslali: Atrocités d’Arthur, od koje još ne mogu da se odvojim, u Bretanji, da bih učinio zadovoljstvo Supou koji je traži od mene. Pojaviće se u Littérature 1. novembra. Izuzetno me je zainteresovalo ovo što ste mi rekli o crnačkoj pesmi; možda bih mogao da uzmem slobodu da je objavim u Littérature sa vašim komentarom.
Vi ćete mi, naravno, još pisati? – Zar nije trebalo da dođete u Pariz? – I ja ću biti tamo od 20. oktobra.
Veoma prijateljski, Vaš
Andre Breton.

Što se tiče minhenskog almanaha, moji prijatelji i ja vam sa zadovoljstvom dajemo ovlašćenje.
Obećali ste nam nekoliko beležaka.

 

BRETON CARI

[Telegram]
9. januar 1920.
Paris                25691    14           8              18:15
Osam uveče tužan telegrafišite ako stižete – Breton

 

Dada Paris 1920

Dadaisti u Parizu, 1921.
Prvi red: Tristan Cara, Selin Arno, Fransis Pikabija, Andre Breton
Sredina: Pol Derme, Filip Supo, Žorž Ribmon-Desenj
Gore: Luj Aragon, Teodor Frankel, Pol Elijar, Kleman Pansaers, Emanuel Faj

 

BRETON CARI

Sreda, 14. januar 1920.
Dragi Tristane Cara,

Sad mogu da vam pišem, više me u tome ne sprečava nikakva nada. Zamislite, od 6. do 8. januara sam pet puta išao na stanicu Lion da vas čekam, Fransis Pikabija se rasplakao kad sam mu priznao. Samo njega viđam u Parizu, u oba značenja te reči. S njim nema nesporazuma. Pored vas, on je verovatno jedini čovek s kojim razgovaram bez zadnjih misli. Prosečno dvaput nedeljno večeri provodim kod njega, on je van svake sumnje najbolji izdanak mog vremena. Vi ste se predomislili, ne dolazite, uopšte i ne govorite o toj ideji, očajan sam.
Upoznao sam g. Janka. Prijatno je govorio jer vas je spominjao. Pikabija, Supo i ja smo dobili veoma podroban opis svega što se dešavalo 1916. u Kabareu Volter. Koliko raskošnih detalja! Mislim da se nismo odavno tako smejali od srca. Ne znam šta tačno mislite o g. Janku. Nisam toliko slobodan da vam o njemu govorim. Zagrejao se za delo g. Lorensa, što mi se čini pomalo preterano. Izgleda i da ga je previše pogodio izvesni duh ocrnjivanja (uostalom, vrlo prirodan) koji vlada Parizom. Njegovi planovi što se tiče arhitekture su me, na kraju krajeva, veoma iznenadili.
U sledećoj svesci Littérature objavljujemo vašu pesmu Surface maladie i još nekoliko beležaka. Zahvaljujem vam mnogo. Počinjemo da priređujemo jednomesečne matinee: prvi će se održati 23. januara, poslaću vam program. Tražim izvođača za vaše pesme, verovatno ću se na kraju opredeliti da ih sam pročitam. Ovde postoji tolika potreba za vama (ali možda mi zamerate što insistiram) – Upravo sam završio jedan komad u saradnji sa Supoom, S’il vous plaît (Molim vas), dramu u četiri čina. Pokušaćemo da je negde proguramo sledećeg proleća. – Luj Aragon piše „poslednju ruku“ dugog romana Anicet ou le Panorama koji je hteo da vam da u rukopisu na čitanje. Pst. – Više nema ni glasa od Ungaretija, počinjem da sumnjam (ako mogu tako reći). – Malo zanimljivih isečaka. Samo mogu ovo da vam pošaljem jer je iz Revue Hebdomadaire, možda vam se učini „pikantno“. – Više nemamo vaših neobjavljenih pesama.
Nisam vam rekao koliko sam se obradovao i koliko me i dalje obraduje divna karta koju ste mi poslali krajem prošle godine. Nemoguće je nekog razuveriti na nežniji način. Zašto vam ne pišem češće, makar ni o čemu...
Još ne poznajem dobro Ribmon-Desenja. Ah! Već prvog marta, pošto će Littérature promeniti ruho, tražićemo od nekoliko slikara (Pikaso, Brak, Leže, Gri, Kisling, Deren, Mari Loransen, itd.) da nam pošalju nekoliko ukrasnih motiva (vinjeta). Da li bi g. Arp, koga svi volimo, pristao da nam pusti nekoliko svojih crteža (perom) ili drvoreza malih dimenzija? Ako vam nije teško, pitajte ga.
Banalnosti na koje se žalite i retorski obziri koji slede nakon njih, daju ovom pismu pečat beskorisnosti koja je toliko savršena da zaista nema potrebe da vam kažem da smo prijatelji.

Andre Breton.

 

BRETON CARI

Četvrtak, 14. oktobar 1920.

Dragi Tristane Cara,
Veoma sam se obradovao kad sam saznao za vaš povratak, na koji se nisam usuđivao da računam. Smem li se nadati da ću vas videti uskoro? Neprestano sam mislio na vas kao na najboljeg prijatelja.
Počeo sam da vam pišem kada je neko zvonio: bio je to Zerner koga još nisam upoznao. Rekao mi je da se još niste nakanili da dođete, a to je bilo prekjuče, moje pismo je ostalo prekinuto. Jutros mi kažu da ste tu. Da li treba da pomislim da niste hteli da se vidimo? Sigurno je trebalo sam da se raspitam o vama u ulici Emila Ožjea, ali toliko se bojim objašnjavanja s Pikabijom. Sve što vam je možda rekao o meni je, nažalost, tačno, prema njemu sam se poneo previše čudno da se ne naljuti. Ako mislite da će to pomoći, recite mu, dragi prijatelju, da mi je žao od srca. Ali hoće li razumeti? Ne nameravam da se izvinjavam. Moram da vas upoznam sa uzrokom svojih poslednjih grešaka. Ljubavna avantura me je u poslednjih nekoliko dana prekinula usred najčestitijih pokušaja da smirim svoj život, i samim tim nisam mogao da budem aktivan. Dragi Cara, ne shvatite moj razlog kao izgovor.
I pored svega toga, veoma mi je stalo do Vašeg i Pikabijinog mišljenja. Ja nisam dvoličan, pa iako sve govori protiv mene, ništa ne dokazuje da se lako žrtvujem, i vi to znate.
Oprostite što vam pišem nemarno. Tu ste: to je dovoljno. Žurim do vas, da vidim kako ste, već smo se jednom razišli na nedostojan način.
Imam sastanak sa nekoliko prijatelja u utorak uveče, na večeri, da li biste došli kod Serte (i dalje tamo) u utorak oko pola osam? Zamoliću Zernera da dođe. Ali dotad, dragi prijatelji, jeste li potpuno nevidljivi?
Andre Breton.

 

BRETON CARI

Herrn. Tristan Tzara
Römischer Feldherr (Zim 17)
Neue Wien
Carlsbad
Čehoslovačka

Petak, 29. jul 1921.

Nećete mi zameriti što sam vas izgubio na Severnoj stanici jer sam otišao po cigarete? Kakav li utisak sada stičete. Nije strašno dosađivati se: hoćete li se barem vratiti?
Sve u svemu, postoji samo on, nekada kažem Supou koji nije u Engleskoj.
Neće me Men Rej naterati da vas zaboravim. Ni Dišan, koji se retko pojavljuje. Članak gđe Rašild5. Jeste li videli Pilau6? Novi broj, užasan. Sve je upadljivija potreba za mojim časopisom ali ja stagniram jer još nemam naslov.
Večeras svi večeramo kod Sen-Brisa. Ista monotonija.
Ako imate neku ideju, bilo kakvu nadu, podelite je sa mnom.
Kad ste polazili, Simon se vraćala kući: „Znači, više neću čuti Carin smeh?“
Vrlo prijateljski,
Andre Breton.

 

BRETON CARI

Hotel de Bulenvilije
Ulica Bulenvilije
Pariz XVI

Dragi Tristane Cara,
Primio sam vašu kartu u Imstu i uveravam vas da se ne ljutim, upravo suprotno. Možda znate da sam prolazeći kroz Pariz pokušavao da vam nađem neki posao. Krivo mi je što ste tako prošli. Simon vam šalje svoje najprijatnije uspomene, a ja se radujem što ćemo se opet videti.

 

BRETON CARI

G. Tristan Tzara
Hotel du Cheval Blanc
Vezle (Jon)

Pariz, utorak, 20. septembar 1932.

Dragi prijatelju,

Žao mi je zbog ovog nesporazuma. Nije mi bila namera da protivrečim vašem istorijskom izlaganju u četvrtom broju časopisa, molim vas da to prestanete tako da tumačite. Sastavljajući taj tekst sutradan ili dva dana posle vašeg odlaska (jer sam čak mislio da ste ga pročitali), kada sam spomenuo 1919. godinu, mislio sam samo na objavljivanje „Magnetnih polja“ u Littérature (prva tri poglavlja) i jedan odlomak svog članka „Za Dadu“ u NRF (1919. ili 1920?). Time nisam hteo da stavim Dadu u drugi plan i žurim da vas uverim da, u uvodu u broj časopisa This Quarter, str. 14-15, pokušavam da rešim taj nesporazum. Godinu 1919. sam uveo u navedenom odlomku iz „Ulaska u medijume“, u belešci na strani 14. Možda je preterano nadrealističku akciju izvoditi iz tog nevažnog ličnog incidenta, ali to je onda greška koju sam odavno napravio. Ipak, ako smatrate da bi to bilo korisno, ne samo da želim da se usmerno objasnim s vama, već i da u prvoj prilici objavim dve veoma jasne rečenice koje će vas zadovoljiti.
Oprostite, dragi Prijatelju, što tako loše pišem danas, ali vratio sam se jutros iz Pariza, prilično umoran od dugog putovanja vozom. Pored toga, demon sentimentalnih komplikacija veoma se oštro razračunao sa mnom u Ardeši. Hteo sam po svaku cenu da vas vidim, već su mi oči bile usmerene prema Belom konju, ali on mi je saopštio da je sada to sasvim nemoguće, i za početak me je prikovao za mesto. Možda ću vam to objasniti ne ovoliko svedenborgovski kad se sledeći put sretnemo. Videćete da nisam kriv.
Izgleda da su prevodi u This Quarter užasni. Pere mi je na telefonu rekao da je „Ma main dans la Bière“ postala „Moja ruka u kovčegu“, da su „scaphandrier“ preveli kao „vatrogasac“, itd! Već sam video da na 17. strani proglašavam Karijera (umesto Karijea7) za prethodnika nadrealizma! Ozbiljne greške.
Oprostite opet što sam tako neodređen. Ali hteo sam odmah da vam odgovorim.
Do uskoro, nadam se. – Pozdrav vama troma od sveg srca.
Andre Breton.

 

BRETON CARI

Pariz, 21. decembar 1932.

1) Za žaljenje je što sam se, protiv svojih namera, naljutio na telefonu i uputio vam uvrede: pokušaću da objasnim javno zbog kojih reči sam u tom trenutku izgubio hladnokrvnost.
2) Nikada nisam želeo da vas sprečim da sebe objasnite, upravo suprotno.
3) Očekujem da me upoznate sa materijalnim i psihološkim uslovima o kojima govorite da bih zauzeo konačni stav.
4) Želimo da sutra, u sredu, dođete tačno u 6 sati u aveniju Malakov.

Andre Breton.

*

KRISTIJAN ŠAD8ZA FRANSISA PIKABIJU

Napulj, 25-4-21

Gospodine,

Žurim da vam što pre odgovorim. Dobro se sećam da sam većinu svojih pošiljki poslao na vašu adresu. Zbog toga ne bi trebalo da vam bude teško da ih tražite od gospodina Care. Što se tiče mojih dela koja sam poslao direktno gospodinu Cari, sada nemam ni najmanju sumnju da iza svega stoji njegova zloba i da je reč o nekoj vrsti osvete.
Veoma žalim što ću morati da vam kažem nešto što će vas prilično zainteresovati. Pišem vam sve to tim radije što više ne postoji sumnja da bih imao bilo kakav interes u čitavoj stvari. S obzirom na ponašanje g. Care koje opravdava sve poteze, moje su ruke slobodne.
Odmah ću vam zatim reći da sam postao dadaista isključivo posredstvom dr Zernera. Prirodno je da sam odmah potom raskinuo veze koje su me još vezivale za gospodina Caru. Tog gospodina nikada nisam lično upoznao. Ali otkako sam upoznao dr Zernera (otprilike pre sedam godina), uvek sam imao veliko poverenje u njega i on se nikad o poverenje nije ogrešio, pa ni u najsitnijim stvarima. Zbog toga sam mu odmah poverovao u sve što mi je rekao o g. Cari. Ali nisam uopšte hteo sve to da iskoristim bez direktnog i ličnog razloga, a pogotovo da izbegnem nova potvrđivanja u jednom tako ružnom slučaju. Prilikom mog poslednjeg boravka u Minhenu, a posebno u Berlinu, saznao sam od velikog broja ljudi (književnika, slikara, publicista itd.) da su Zernerove tvrdnje ne samo osnovane, već i tačne.
Evo šta sam saznao i što će vam svaki nemački i švajcarski potvrditi ako ga upitate. Reč „Dada“ pronašli su Hilzenbek i Bal. Gomila svedoka će potvrditi da je g. Cara bio prilično daleko od tog otkrića. Dok je ova gospoda boravila u Švajcarskoj, dada je bio samo beznačajna igra bez ikakvog određenog pravca. Pokret Dada je počeo kada je g. Hilzenbek otišao u Nemačku, gde je održao nekoliko predavanja o dadi. Ali novine su govorile samo o toj reči. Posle nekoliko nedelja, pokret dada je posustao. Tek posle manifesta dr Zernera koji se pojavio u nemačkom izdanju dada 4/5, počeo je veliki talas dade u Nemačkoj. Iako je dadin manifest iz 1918. bio poznat u Nemačkoj, svi nemački dadaisti se pozivaju na manifest dr Zernera a ako imate pri ruci kritike tog manifestima u novinama, ne bi vas taj uspeh nimalo začudio. Na sreću, dr Zerner je mnogo ranije, pred velikom publikom, razvio ideje usmeno u Cirihu, pre nego što će ih zapisati. Zbog toga se zna kako je je g. Cara došao do najvažnijih ideja za svoj manifest.
Sada ćete dobro razumeti zašto se g. Cara toliko uplašio čim je dr Zerner došao u Pariz, da li će zucnuti. Dr Zerner ništa nije rekao najpre zato što je, čim je pokušao nešto da kaže, shvatio da mu niko neće verovati ni reč, a i zato što ga je ipak zabavilo da vidi kako g. Cara izigrava sve svoje prijatelje. Ali kada je g. Cara želeo da se ponese kao veliki gospodar prema dr Zerneru da bi rasuo izvesne sumnje koje je imao, a da nisu bile zasnovane (zla savest), dr Zerner je napustio vaš krug, naravno, ne rekavši ni reč.
U Nemačkoj je savršeno poznato da je uloga g. Care u pokretu dada uloga uzurpatora i varalice; da pokret dada potiče od g. Bala i Hilzenbeka, i da dada tendencija potiče iz manifesta dr Zernera. Veoma je zanimljivo i izuzetno to da vi, g. Pikabija, imate delimično iste ideje kao dr Zerner. Susreli ste se sa Zernerovim idejama preko g. Care. Da ste mogli da govorite nemački sa dr Zernerom, stekli biste snažan utisak o njegovoj ličnosti, o kojoj ste dotad mogli samo površno da se raspitate.
Ponavljam vam da se nisam samo ja držao od početka za ličnost dr Zernera, već i sve što se zaista izjašnjava kao dada u Nemačkoj.
Povrh toga želim da vam kažem da dr Zerner ne zna za ovo pismo i molio bih vas da mu o tome ne govorite ništa. Sve sam vam ovo rekao jer ste se prema meni poneli džentlmenski i zato što želim da vas poštedim uloge prevarenog u istoriji koja će jednog dana razrešiti čitavu ovu aferu.
Neću vas prisiljavati da prećutite sadržaj ovog pisma, tim pre što se za njega zna svuda sem u Francuskoj. (Eto zbog čega vam Nemci nisu slali ništa od svojih dela).
Primite, gospodine, izraze mog najdubljeg uvažavanja i još jednu molbu da mi pošaljete moje stvari, bar u vidu odmazde za moju iskrenost prema vama.

Vaš Šad.

 

(Izvornik: Michel Sanouillet, Dada à Paris, J J Pauvert, 1965.)

 

 

1 Dve Carine pesme („Marin“ i „Calendrier“) objavljene u Dadi 3.

2 Littérature, čiji se prvi broj pojavio 1. marta 1919.

3 Breton komentariše Carinu „Chronique“ objavljenu u Pikabijinom listu 391 (br. 8, februar 1919).

4„Palet“ (pločica, kamenčić) bio je naziv jedne rubrike u Littérature u okviru koje je objavljen Carin tekst.

5 Madame Rachilde, pravim imenom Margrit Emeri (1860-1953), književnica poznata po biseksualnosti i po negovanju kulta Oskara Vajlda.

6 Pilhaou, podlistak Pikabijinog lista 391.

7 Breton misli na Žana-Batista Karijea, pripadnika grupe Montanjara za vreme Francuske revolucije, koji je ostao poznat po odgovornosti za masovna davljenja Žirondinaca u Vandeji (najviše u Nantu). Kaznu davljenja je nazivao „vertikalnom deportacijom“.

8 Kristijan Šad (Christian Schad 1894-1982) bio je nemački slikar koji je živeo u Cirihu u vreme osnivanja Cabaret Voltaire. Osnovao je sa Valterom Zernerom reviju Sirius, osmislio svoju verziju fotograma („šadograme“) da bi se 1927. preselio u Beč i vezao se za pokret „novog objektivizma“.

 

PS Za fotografije zahvaljujemo Aleksi Golijaninu!

 

 

 

.