miodrag danilović


neu!

 

              

NEU!

za D. N.

Svetkujem bele dane u društvu Klausa Dingera.
Pečem krompire koje docnije jedem sam, hladne.
Napolju veje sneg. O tome sam već pisao u jednoj
Pesmi, pre nekoliko godina kada sam Ljubomira
Video prvi put posle mnogo godina. U toj pesmi
Upadao sam u sneg i gledao nevinu belinu kako
Iščezava rekom. Bio sam ekstatičan, na pragu
Belog usijanja, još uvek neu, još uvek nevešt
I bez zanata. Ljubomir je opet tu. Doći će
Sutra, da sviramo zajedno, dva ostarela dečaka.
Porasli smo u istoj ulici, a sada živimo razdvojeni
Okeanom. Ili je to samo paravan? Ako je okean moćni
Val zvuka, ta svirka zapravo nikada nije ni
Prestajala. Uvek smo bili u dosluhu starijem
I mudrijem no što obojica možemo pojmiti,
I taj je nenadani susret to samo razotkrio.

Ja sam bacao grudve u reku. Više nisam tako neu.
Ali Dinger tome izmiče. Čitao sam nešto o njegovoj
Tragičnoj potrazi za pravim zvukom
I tvrdoglavoj upornosti uprkos neuspesima.
As I stand here in early ’85, recording this song,
In my 16-track studio on the Dutch coast
I’m working hard on the development of music
Which will paralyze the military power brokers
And create paradise on Earth.
Pisac teksta o Dingeru smatra da je budalasto ovako
Započeti ploču. Dodaje, takođe, da je ova pesma 
Klevetnički govor upućen učesnicima trke u
Nuklearnom naoružavanju. Praštam mu.
On ne uviđa da je to jesen hladnog rata,
Trenutak epifanije koji odjekuje kroz vreme.
To je Dinger, taj blještavi dan na holandskoj
Obali, u šesnaestokanalnom studiju.
To je taj zvuk Ljubomire, zauvek Neu!

 

AKO I SAMO AKO

Ako zaorem brazdu kroz kilometre
Nepročitane i pročitane lektire i spalim
Indeks kojeg sam se grčevito držao jer
Je to bila jedina kotva u mojoj mahnitoj
Čežnji?

Ako na keca istresem sve naizust naučene
Besmislice, ni da bih te zabavio, ni da bih te
Podučio, već da bih se otresao neiskazivog
Nemira za iskazivanjem?

Ako siđem u podrum, rasporim mešine,
Odvrnem slavine, slomijem bravu i pustim
Da se staro i novo vino pomešaju i usirćete
U groznu smešu punu ogavnog taloga?

Ako od te prekrasne kuće u čijoj čamotinji
Čitavu mladost presnatrih kao podstanar
Napravim golemu lomaču?

Hoće li to biti strašan prizor za tvoje oči?

I TI


I ti ćeš nam doći.
I tvoj korak ispružen
Nadomak ruba posle
Kojeg dah i bilo
Daruju telo za
Svaki novi dan.
I nosićeš u
Stisnutim pesnicama
Prkos koji sam negde
Već video.
I čaraćeš očima punim
Strepnje, koja sija
Kao žar na usijanom
Ugljevlju.
I sve ono što se
Pomešalo da svi
Uzmognu reći
Kruška, višnja, dunja
Komešaće se na
Površini kao
Nagađanje i
Slatka obmana.
I jedan svet moraće
Da napravi mesta,
Kutije, kutove i katove
I moraće da se presloži
Kao puzzle
Da primi sve tvoje
Kockice, šljokice i fasete.
I vrteće se brže,
Taj izlupani globus,
Taj do, log i šar
U kome složno plaču
I smeju se svi ti predivni namćori
Čiji ćeš ti biti harambaša.
I blistaće nepojamno,
Po svim svojim rubovima
Zemlja dok po njoj
Budeš koračala,
Slatka moja
Nevoljo.

IME SLIKE

Pre mnogo godina
Andrej je naslikao
Tu sliku. Na slici
Uprizorio priliku
Muškarca obrijane glave,
U plavoj majici,
Zagledanog netremice
U ništa između svojih
Sklopljenih dlanova.
Zapisujem ništa, a
Moglo bi biti mnogo
Šta: insekt, zrak u spilji,
Jedan neoprezni svet
Prizvan u postojanje
Pukim slučajem, pogledom.
Sada počivaš razgolićen,
Tu među mojim čvrsto
Sklopljenim dlanovima
I nećeš mi umaći.
Ali to je, pokazuje se,
Nemoć, nagađanje.
Mladić na slici netremice
Zuri u neuhvatljivo, vazda
Uzmičuće, i ta te igra
Na koncu čini svesnim
Samog gledanja: tvoje
Ogoljene znatiželje.
Slika se zove Pogled.

SVINUTE IVICE

 

Zemlja je danas
Ravna ploča.
Poskakuje na visini
Poput stropa moje sobe
Ponad zidova koji
Se tresu dok teški kamioni
Tutnje ulicom.
I juče je bilo tako,
A sutra, ko zna? Možda
Će neko ukloniti te
Atlase napuklih leđa,
I hropćući pod teretom
Nekog novog jednoumlja
Ploča će poprimiti oblik
Zagonetan, fascinantan,
Pristao za lice nove paradigme.
Do tada, kamioni puni
Vojnika tutnjaće s kraja
Na kraj zemlje da isprave
Njene svinute ivice.

 

 

 

 

Miodrag Danilović (1981) autor je knjige Sivi zbeg (Knjižuljak, 2013). Objavljuje poeziju, prozu i eseje u periodici i na internetu (blog Čitaš me).

Od istog autora

Indigo munje i ružičasti oblaci