dejvid gaskojn

helderlinovo ludilo


preveo
vladimir stojnić

 

 

I SEDMI SAN JE SAN IZIDE

1

bele zavese beskrajnog umora
što dominiraju prastarom baštinom kolonija Svetog Franje
bele zavese izmučenih sudbina
što u nasleđe dobijaju propasti kuge iz pustinje
ohrabruju strukove žena da se šire
i oči muškaraca da se uvećavaju kao džepni foto-aparati
uče decu da budu grešna u petoj
da isecaju oči svojih sestara makazama za nokte
da istrčavaju na ulice i nude se raščinjenim popovima
uče insekte da osvajaju samrtničke postelje bogatih usedelica
da klešu ljubičaste znake na čela njihovih sluga
jer godina je otvorena godina je završena
godina je prepuna nepredviđenih događaja
a vreme zemljotresa sve je bliže

danas je dan kada su ulice pune mrtvačkih kola
i kada žene sakrivaju svoje prstenjake komadom svile
kada kapije padaju sa šarki na oronulim katedralama
kada gomile belih ptica doleću preko okeana iz amerike
i gnezde se na drveću javnih parkova
pločnici gradova prekriveni su iglama
rezervoari su puni ljudske kose
sumporna isparenja okružuju kuće obeščašćenih
iz njih se pojavljuju krvavi ljiljani

2

preko trga gde umiru hiljade u gužvi
čovek hoda po konopcu prekrivenom moljcima

postoji eksplozija geranijuma u balskoj dvorani hotela
postoji neprijatan zadah trulog mesa
što se podiže sa cveća bez latica koje raste iz uva
njene ruke su kao komadi šmirgle
ili krila leproznih ptica u taksiju
a kada peva njena kosa stoji na kraju
i osvetljava sebe milionima malih lampi kao svicima
uvek moraš napisati poslednja dva slova njenog hrišćanskog imena
naopačke plavom olovkom

stajala je na prozoru obučena samo u traku
palila je puževima oči na sveći
jela izmet pasa i konja
pisala je pismo predsedniku francuske

3

ivice listova moraju se ispitati pod mikroskopom
da bi se videle mrlje od muva na samrti
na drugom kraju cevi je žena koja kupa muža
i kutija od novina prekrivenih rukopisom
kada anđeo preko neba napiše reč DUVAN
more se prekrije slojem peruti
debla na drveću pucaju da ispuste mlazove mleka
devojčice kače fotografije svojih genitalija na prozore svojih kuća
molitvenici se u crkvama otvaraju na posmrtnim misama
i device prekrivaju postelje svojih roditelja lišćem čaja
izbila je neobična epidemija tuberkuloze u jorkširu
tamo su medicinski rečnici zabranjeni u javnim bibliotekama
a so postaje bledo-ljubičasta svakog dana u sedam sati
kada se srca trubadura otvore kao nakvašeni madraci
kada kvasac jezivih što odlaze u straćare
i krila privatnih aviona zaliče na kožu za cipele
po kojoj su iscrtani pentagrami
koja je prekrivena izbljuvcima ježeva
koja se koristi za dekorisanje svadbenih torti
a desni kraljica su kao stakleni klikeri
kraljica čiji su zglobovi okovani na zidovima kuća
i čiji su nokti prekriveni malim crtežima cveća
likujemo jer ćemo primiti blagoslov kriminalaca
osvetljavamo krovove manastira kada ih obese
gledamo kroz teleskop na kojem su zapisane molitve gospoda
i vidimo staricu koja pravi strašilo
na planini blizu jednog sela u sred španije
vidimo slona koji ubija jelenka
tako što pušta vrele suze da padaju na njegovaa mala leđa
vidimo veliku konzervu kakaa punu bezobličnih komada voska
postoji užasni zubar koji izlazi iz dimnjaka na brodu
za njim ostaju tragovi stopala koji galame
zbog njegovog akcenta su ga otpustili iz sanatorijuma
i poslali ga da istražuje metode kanibala
tako da su buketi hristovih venaca što plutaju u mraku
preneli groznu bolest onima što nose pištolje
kako bi velike količine pacova prerušenih u golubove
bile prodate raznoraznim kupcima iz susednih gradova
vičnim crtanju gotičkih slova po ekranima
a prilikom vezivanja pošiljki travkama
rekli smo im da odseku dugmad na svojim pantalonama
ali oni nam se zakleše u lice i skinuše cipele
posle čega se celo mesto zagušilo ogromnim oblacima dima
i pozorištima, ljuskama od jaja i izmetom orlova
a bubnjevi bolnica su se slomili kao da su od stakla
i staklena su bila lica u poslednjem ogledalu.

 

ORFEJ IZ PODZEMLJA

Zavese od stena
i suze od kamena,
vlažno lišće u visokoj pukotini neba:
draperije krutim rukama navučene
sa jedne na drugu stranu.

A on je došao držeći zdrobljenu liru,
nosio je plavo kraljevsko ruho,
i gledao kroz oči kao kroz rupe na paravanu;
daleko more jedva da se čulo,
s vremena na vreme, u  naglom naletu vetra,
kao razbijena pesma.

S vremena na vreme, iz njegovog sna,
kroz poluotvorene usne,
bežale su smetene reči u pokušaju da ispričaju
priču o njegovoj svetloj noći
i njegovom danu, osenčenom krilima,
lelujavim letovima misli pod suncem,
iznad morskih ostrva,
i svih pustinja, pašnjaka, polja
rastrojene tuđe zemlje.

On spava sa slomljenom lirom među rukama,
a oko njegovog sna su povučene
krute draperije, suze i mokro lišće,
hladne kamene zavese što skrivaju nebo bez dna.

 

SNEG U EVROPI

Od svog dremeža Evropljani su ispredali
guste snove: smiraji, čuda, svetlucavi bljesak
novog zlatnog doba; ali nisu zadržali
okomito belo breme koje je sinoć palo
i od njihovog kontinenta stvorilo prazninu.

Psst, kaže jednoličnost snega,
Ural i Jura sada ponovo spajaju
najudaljenije arktičke pustoši. Sve je jedno;
potpuna monotonija: doline, planine; sela, gradovi:
konture i granice ne prikazuju se više.

Ratne zastave neko vreme vise bezbojne;
ponoćna tačka mržnjenja sada fingira primirje
između znakova i godišnjih doba, i briše
svu pucnjavu i plač. Ali kad velika jugovina dođe,
kako će crven biti sneg koji se topi, kako glasni bubnjevi.

 

TA SLIKA

Reneu Magritu

Slika moje babe
njena glava kako se pojavljuje gore-dole na oblaku
oblak ukočen na tornju
napuštene železničke stanice
daleko 

Slika akvadukta
sa mrtvom vranom koja visi na prvom svodu
stolica u modernom stilu na drugom
jelka smeštena na trećem
i čitav prizor poprskan snegom

Slika klavir-štimera
sa korpom račića na ramenu
i poklopcem od kamina pod rukom
a njegovi obrazi umrljani vinom

Slika aviona
propeler su režnjevi slanine
krila su od stvrdnute masti
rep je načinjen od papirnih isečaka
pilot je osa

Slika slikara
sa levom rukom u kofi
i desnom kojom davi mačku
dok leži u krevetu
sa kamenom pod glavom

A sve ove slike
i još mnoge druge
poređane su kao voštane figure
u maketi kaveza za ptice
oko petnaest centimetara visokoj.

 

IV TANGI

Svetovi se lome u mojoj glavi
oduvani vetrom bez mozga
što dolazi izdaleka
nabujao od sumraka i prašine
i histerične kiše

Plač svetla koji se udaljava
budi beskrajnu pustinju
obuzetu tropskim snom
okruženu mrtvim sivim okeanima
obgrljenu rukama noći

Svetovi se lome u mojoj glavi
njihovi komadi su mrvice očaja
hrana za proklete usamljenike
koji iščekuju glomaznu vrevu nemirnih
dana što donose promenu bez kraja.

Svetovi se lome u mojoj glavi
zajapurena budućnost ne spava više
jer njihove klice počinju da rastu
da se šunjaju i da plaču u središtu
stena budućih pustinja

Planetarna klica
koju je posejao groteskni vetar
čija je glava tako nabujala od šumova
čije su ruke tako nametljive od izraslina
čija su stopala tako duboko u pesku.

 

STALNA ZIMA NIKAD SAZNATA

Kada svetlost pada tokom zimskih večeri
i reka se ne čuje dok protiče
iza kuće, tiho je, ali kako neko u njenom
hladnom proticanju, njenoj trsci smrznutoj
čvršće od stakla može predvideti zoru, nagli
bljesak sunca što otapa najsurovije nebo?
Kako neko ne uspeva da se seti letnjih večeri?
Neće li umorno srce potonuti i neće li strah
ujedati, kao što se kiselina nabira u kamenu?

Iza povučenih zastora, piljeći u vatru,
misli kako se zemlja okreće nema i svezana
gvozdenim lancima mraza kroz smrtno miran vazduh;
i kako su u svakoj ulici zapečaćeni prozori
i narandžaste kocke svetlosti od vatre, kako u kućama
satovi kukavice imitiraju proleće, sveće su
sunca. Stalna zima nikad saznata,
porodice greju svoje ruke i čekaju, i nikada
ne sumnjaju u prolaznost godišnjeg doba.

 

KOCKASTE KUPOLE

Zaista zaista postaje veoma zagušljivo
indijanski pernati krčazi koprcaju se iz sobe
tromi glas duvandžije je kao krug
kredom nacrtan na podu sa mravima
i zaista postoji cipela na površini stola
i zaista je pravilna kao satni mehanizam
koji pokazuje nestalnost vremena
ili poriče sveukupno postojanje čoveka
jer nakon svega, zašto bi ljubav podsećala na jastuče
zašto bi kamen spoticanja plutao ka stropu
a na našem tavanu uvek se govorilo
da je ovo natmurena država najvlažnije mesto na zemlji
a onda tu je i problem življenja koji bi trebalo razmotriti
sa prostranim roze padobranima punim nepečene ovčetine
sa svojim prizorima nadbiskupa obučenih u veš
da li si ikada zastao da razmisliš zašto je trava zelena
da zelenija tako barem kažu od čoveka na mesecu
i zbog toga

Platno od ravnih zemalja sunča se na tropskom suncu
a svetlost zvezda privlači providno cveće
i zaboravili su je napokon i čovek i zver
i šlem i čekrk i opčinjena kaluđerica
jer okovi mog kraljevstva stvarno su nepoznati
a njegove fabrike rade celu noć
proizvodeći najjače propisane korpe za papirne otpatke
i gojzerice mravojeda
za kojima slede svetlucava ubistva sve dokle je baruštine
i onda svetlost prekrasna logorska vatra od starih zarđalih klinova
i zaista njihove je zločine isplatila država
ima prostora za sve njih u mađioničarevoj muzičkoj kutiji
još uvek ima dovoljno mesta čak i za najgrublja lica
jer potrebno je uglaviti lica u carev zid
da se kotrljaju niz stepenice kao stranka hrišćana moreplovaca
čija srca gore u snegu.

 

 

 

 

Dejvid Gaskojn (David Gascoyne, 1916-2001) je engleski pesnik, romansijer, prevodilac i esejista, rođen u Harou, Midlseks. Prvu zbirku poezije objavio je sa svega šesnaest godina, a već naredne, 1933. godine štampao je i prvi roman. Kasnije zbirke, Man's Life is this Meat (1936) i Hölderlin's Madness (1938) izgrađuju njegovu poziciju jednog od originalnijih poetskih glasova na engleskoj pesničkoj sceni 30-ih godina. Navedene dve knjige, uz esej A Short Survey od Surrealism koji je Gaskojn objavio 1935, svedoče o tome da evropski međuratni avangardni pokreti nisu ostali bez odjeka na „ostrvu“. Po tome je Gaskojn danas i specifičan i prepoznatljiv, kao jedan od retkih priznatih engleskih pesnika koji je pisao nadrealističku poeziju i koji je bio inspirisan nadrealistima. Gaskojn je bio blizak nadrealizmu ne samo po pesničkom stvaralaštvu, već i po angažmanu kroz pisanje teoretskih radova, i iznad svega po prevođenju poezije nadrealističkih pesnika na engleski jezik. U godinama pre Drugog svetskog rata živeo je u Parizu gde se upoznao sa Bretonom, Elijarom i Žan Žuvom, koji je ostavio naročito veliki uticaj na njegovu poeziju, kao i sa slikarima Dalijem i Ernstom. Iz tih poznanstava su i nastali prevodi ovih autora od kojih se mnogi i danas preštampavaju u Engleskoj. Navedeni period u životu pesnika obeležava i njegov politički angažman na strani levice i članstvo u Komunističkoj partiji Velike Britanije. Dakle, i u ovom segmentu svoje društvene aktivnosti Gaskojn sledi obrazac ponašanja francuskih pesnika koje je prevodio. Ipak, nedugo po učlanjenju, razočaran, povlači se iz politike. Posle Drugog svetskog rata, koji je proveo u domovini, Gaskojn se opet nastanjuje u Francuskoj da bi se nakon nervnog sloma vratio u Englesku. Posle tog događaja Gaskojn malo piše i objavljuje, a prisutan je uglavnom kroz reizdanja ranijih knjiga pesama. U posleratnim godinama Gaskojn se kroz malobrojne objavljene zbirke poezije postepeno udaljava od avangardnih stremljenja dominantnih u njegovom dotadašnjem pesničkom opusu. U njegovim pesmama maha uzimaju metafizička, misaona pa i religijska tematika. Nakon decenija povučenog života ispunjenih tek ponekim javnim čitanjem svoje poezije, Dejvid Gaskojn je umro 2001. godine, u bolnici na ostrvu Vajt u Engleskoj.
Recepcija poezije Dejvida Gaskojna u Engleskoj nikada nije bila na naročito visokom nivou i tu činjenicu ne mogu promeniti ni šest izdanja njegovih Sabranih pesama u izdanju Oxford University Press-a. Najveću pažnju od pojedinačnih zbirki privukle su njegove Pesme 1937-1942, u kojima je već vidljiva težnja ka religioznijim poetskim razmišljanjima. Međutim, i pored izvesnog uspeha navedene zbirke, u posleratnim godinama, godinama dominacije Vistana Hju Odna na jednoj i Dilena Tomasa na drugoj strani engleske pesničke scene, on je praktično bio na njenoj margini. Povratak modernističkim strujanjima u Engleskoj poeziji kroz veoma širok i nedovoljno definisan pokret British Poetry Revival,ponovo u određenoj meri skreće pažnju na Gaskojna. British Poetry Revival nastaje šezdesetih godina kao protivteža racionalističkoj i konkretnoj poeziji, oličenoj u pesnicima pokreta The Movement u koje su, između ostalih, spadali i Filip Larkin i Tom Gan.

Na srpskom jeziku Gaskojn je sa po dve pesme zastupljen u Antologiji savremene engleske poezije koju su 1957. godine priredili Svetozar Brkić i Miodrag Pavlović i Antologiji engleske poezije koju je 1992. godine priredio Srba Mitrović. Od zasebnih knjiga na srpskom jeziku tu su Izabrane pesme u prevodu Ivana V. Lalića koje su 1993. godine zajednički objavili Cicero, Pismo i Matica srpska. Dejvid Gaskojn je 1986. godine bio gost Beograda u okviru Međunarodnih susreta pisaca. Godine 1996. francusko Ministarstvo kulture proglasilo je Gaskojna Vitezom reda umetnosti i literature zbog životnog doprinosa francuskoj književnosti.