jacek denel

vajldova smrt


prevela sa poljskog
snežana đukanović

 

VAJLDOVA SMRT

Ponekad bi se ujedao za ruku kako ne bi vrištao od bola, a onda bi je izvadio iz usta i ogorčeno govorio tapetama na zidu: Ubija me – žalio se, dodajući rezignirano, kao da je najgore prošlo – jedno od nas je moralo da ode.
Hesket Pirson, Život Oskara Vajlda

Njen model je bio nezanimljiv, Oskare, ne samo
vlasniku, gostima, Robiju i svešteniku,
već i tebi. Oprosti. Počeo si da mrziš i to
ne te raznobojne ruže ni smeđe lišće
već ono iza njih – zidove i hodnike,
dvorište, nebo nad njim, široke bulevare,
veliku fabriku tapeta, prepunu radnika,
njihove žene, rođake, njihovu decu, njihove pokrete,
daleke gradove, more, safirnu planetu
punu mana – ostrva i obala. I ponovo: oblaci,
London, Pariz i Amerika, svila i somot,
sve što za tobom ostaje – iza tankog zida
dva para nogu ljubavnika potresena drhtavicom
poput stopala iznad          čudnog gubilišta
                                      rupe
         

Varšava, 13. VII 2003.


SAINT-MALO
LES REMPARTS, PARTIE OCCIDENTALE, XIIIE SIECLE

Ko si bila, šta si jela, s kim si se prepirala
u tri ujutro kada se vratio od Violete, iz kog
kraja Francuske ili sveta si došla na plažu
u Sen Malo – to ne znam. Ne znam ko ti je
na brzinu sašio haljinu i krstio te
ni kada je to bilo; jesi li bila u zamku,
jesi li skupljala kamenčiće, školjke ili ljubavnike,
koliko često si se molila i u kakvim crkvama.

Stojiš u uglu fotografije; iza tebe zid
i kamena tvrđava, ispred tebe – more
koje ne vidim. Gledam te između mrlja
od mastila na papiru, ali mora – nema
a ni toga što šumi s druge strane filma
niti onog što je u tebi – mora reči i stvari.

Varšava, 26. V 2003.

 

SIROMAŠNI HRIŠĆANIN
POSMATRA SALON PEGI SEJDŽ

S druge strane ulice vidi se samo boja:
jako koralnonarandžasto svetlo
u izlogu doseže do granitnih arkada
iz potpuno drugog vremena. Dva sata. Ulica Svetog krsta:
tamna, ugasla reka otvrdlog bazalta.
Sa udaljenosti od dva koraka crni natpis izgleda ljubičasto:
MANIKIR FRIZER TAROT Iza slova, u mesnatom
sjaju malih lampi, besramno svetli enterijer
u noćnom redu: haube u futrolama, tube, sprejevi
lakovi, u kojima sijaju ekstrakti od algi,
jojobe, vanile, zelenoga čaja;
soli, glina i blato u providnim strukturama
izvorske vode – i sve to udvostručeno u blistavim
ogledalima. Prelepi ljudi na prelepim fotkama
(sunce, vetar i okean) tako su prirodni
umalo da ih ne vidiš.
Blizu su banka, crkva
i bioskop: preko puta i dalje, desno i levo,
nešto je u daljini. Ali samo ovde, toplo
ružičasto svetlo govori nam tako nežno:
Priđite, vi koji patite, i oslobodićete se
umora, bola, ružnoće, samoće i starosti.
A iznad, u drhtavoj slavi blistavih tačaka
svetli zagonetni neonski znak posvećen nekom
vitkom, privlačnom božanstvu: MUŠKI FRIZER ZA DAME.

Varšava, 10–12. I 2005.


DALEKI GRADOVI
za A. od J.

Svi daleki gradovi u kojima nismo bili:
metroi, balkoni, sunca, prodavci urmi
i neka visoka zgrada s modrom kolonadom
u kojoj mladi poručnik navlači belu rukavicu i
zvonom najavljuje spuštanje broda u okean.
I ništa se ne menja.
Gradovi nepomično stoje. Lišće s drveća ne opada,
na isto tako nepokretnom suncu stoji kolonada.
Mladić gura bicikl. Pas sprovodi slepca.
U muzeju Rubens, pred njim laskavi vodič
hvali ukočeno: „Kolorit, tehniku...“ i ostalo.
Ispod je sala s gotikom. Još niže vagon metroa
s navijačem Lacija i matorim crncem
beskrajno juri od jedne do druge stanice.
I to je tako – nikada ih zajedno
nećemo posetiti. Nikad pred slavnim oltarom,
dvorcem ni Vermerom nećemo stajati. Osuđeni
na propalu mogućnost. Poput električne jegulje
u dubinama okeana ili sobe iza zaključanih vrata;
nećemo sedeti za stolom, uz lampu, ni gledati
sliku koja nam je poznata iz priče.
Uvek isto,
ali zauvek skriveno, kao ono jutro
kada smo planirali život u Londonu,
odmor u Njujorku, apartman u Rimu
za mene, za tebe izlet u Švedsku,
a za oboje, jednog dana – zajednički grob u Veneciji.
Odrasli smo. Sam sedim u praznom vagonu
a ruka i dalje okleva da krene ka tvome zvonu.

 

RUŽA JE RUŽICA JE PUPOLJAK

Tvojim venama, Gertrudo, ne teče više reka
stonoga, debelih larvi, buba (i ne utire put
između šljunka i korenja do sjajne truleži kovčega,
ostataka čipke i pokrovnog platna),
A ni ona ranija – crvenih i belih krvnih zrnaca;
plahovit napad na tesne, crvene kanale,
na površini plave, nepokretne. Delta.
Skriveni tok u zglobovima. Razgranato drveće.
Pariz je zemlja. Pablo i Ernest su zemlja.
I Alisa je zemlja. I zemlja. To ne menja
papir ni platno. Sada i sama tečeš
kroz žilice na lišću: mleč, pirevina, troskot, zimzelen.
I što je značilo malo, sada znači mnogo:
Tek sada je ruža je ruža je ruža.

Kutno, voz Kutno–Varšava, 12–13. VI 2005.

 

 

Jacek Denel (1. maj 1980) poljski pesnik, pisac, slikar i prevodilac, rođen u Gdanjsku. Laureat je brojnih konkursa poezije. Autor je knjiga poezije, priča i romana. Preveo je na poljski poeziju Osipa Mandeljštama i Filipa Larkina. Živi u Varšavi, gde radi kao televizijski voditelj kulturnog programa i feljtonista portala „Virtuelna Poljska“ i nedeljnika „Politika“. Za svoju prvu knjigu poezije 2005. godine dobio je Nagradu Košćelskih, koja se dodeljuje za književnost od 1962. godine, a za svoje prvo prozno delo, roman „Lutka“, dobio je 2006. godine Nagradu Politikin pasoš. Savet za poljski jezik mu je 2008. godine dodelio titulu Počasnog ambasadora poljskog jezika, a u maju 2011. titulu Mladog ambasadora poljskog jezika. U martu 2009. godine dobio je Nagradu za kulturu grada Gdanjska Splendor Gedanensis za roman „Balzakijana“ kao i za prevod poezije Filipa Larkina. Iste godine je za roman „Balzakijana“ dobio i Nagradu Šleski književni laureat. Dva puta je nominovan za Nagradu Angelus i dva puta za Nagradu Nike. Do sada nijedno njegovo delo nije prevedeno na srpski jezik..

.