TEMAT:
MILUTIN PETROVIĆ

Temat priredio: Bojan Savić Ostojić

 

Bojan Savić Ostojić

APSOLUTIZACIJA SUBJEKTIVNOG PROSTORA

          „Gledati neki objekat znači naseliti se u njemu“1. Ovaj fundamentalni sud fenomenologije Morisa Merlo-Pontija generalizuje se i apsolutizuje u poetskom prosedeu Milutina Petrovića. Gledati predmet, objekat, u Petrovićevoj poetici nakon treće zbirke, Glava na panju (1971), ne znači samo naseliti se u njemu, uvući se u njegovu unutrašnjost, već se, istim pokretom prodiranja, osloboditi svog tela, odbaciti „kožu“ i dopustiti objektu da prodre u telo, tj. subjektivizovati ga. Zauzevši telo objekta, subjekat iza sebe ostavlja svoje „prvo“ telo, olupinu, u koju prodire objekat. Dva suparnika – pri čemu objekat, usled subjektivizacije, stiče svojstva subjekta – uopšte nisu statična: uočljivi su jedino u toku pokreta i međusobnog transformisanja. Među njima se odvija beskrajna zamena funkcija – subjekat postaje objekat; objekat prelazi u subjekat – do te mere da postaje teško identifikovati subjekat koji govori, razlikovati dominantni poetski subjekat od onog koji je podređen. Sam pokret promene (Promena je, uostalom, naslov centralne Petrovićeve zbirke) postaje jezgro poetike. Spomenuta modifikacija telesnosti sobom nosi i modifikaciju izraza, prateći divergentne ose tela i jezika, u kojima su utemeljeni subjekat i objekat.
          Svesna potraga za supstitucijom, koju lirski subjekt vrši u Glavi na panju, uzeće nedvosmisleno obličje dvojnika u zbirci Promena (1974). Ova potraga za „zamenom“, eksplicitno navedena u trećoj zbirci Milutina Petrovića, na prvi pogled bi mogla da asocira na apsolutno odricanje od subjektivnog. U pesmi značajnog naslova „Da li bi mogao neko drugi umesto mene, da mene nije“2, subjekat upravo razmatra mogućnost da pronađe nekog ko bi, umesto njega, mogao da posmatra „perspektivu“ njegove sobe; nekog ko ne bi samo zauzeo njegovo mesto, već i identičnu perspektivu. (Ovakav zamenik će u Promeni biti eksplicitnije označen kao „upravnik vidnog polja“.) Nije, dakle, reč o napuštanju subjektivnosti, već o nameri da neko drugi ponese teret te subjektivnosti, da se, na neki način, subjektivnost apsolutizuje. Međutim, iako priželjkuje zamenu, subjekat je začuđen, ako ne i zgrožen, kad zaista zatekne drugi entitet unutar svog tela. Naišavši na živog dvojnika, koji kao da je krišom prodro unutra, subjekat se prvenstveno brine zbog mogućnosti da dvojnik preuzme dominaciju volje, u okviru njegovog „sopstvenog“ tela.

          Izlaziš polako
          na videlo
          Širiš prste
                                        Skriven u postelji
          misliš na mene
          I drhtiš
          Tuđ 3

          Čak i ako je neminovno u ovakvom stanju stvari, ukidanje tela i ideje telesnosti se od strane subjekta još uvek doživljava kao „greh“ (upor. istoimenu pesmu koja otvara Glavu na panju). Kad se prodrli objekat prihvata kao zavisno lice, kao proizvod demijurškog napora subjekta, onda se među njima odigrava zbližavanje: objekat se naziva „znancem“, „imenjakom“. Ali, čim objekat-u-subjektu pređe granice koje je subjekat zamislio, čim postane jasno da i on poseduje duh, i da je i on naumio da interveniše u okviru subjektovog telesnog prostora, subjekat se buni protiv mogućnosti da zavisi od njegove volje. Gubitak identiteta, na telesnom planu, već je prihvaćen, ali ne i gubitak dominacije.

          Bolesni dvojniče
          oblak se mračni nad
          tobom nadneo Ispuštaš
          zvuke kroz probušenu
          kožu Plačeš pred vratima
          pakla Vremenom na mene
          preneo si svoju bolest (…)4

          Ova unutrašnja drama „kohabitacije“ u središtu je zbirke Promena. Ali, u Glavi na panju, dvojnik još uvek nije „zvanično“ priznat. Apostrofe „Greh smrtni/ bubri u tebi5, „Vremenom na mene/ preneo si svoju bolest ukazuju na to kakav tretman ima objekat: obeležen je nedvosmisleno kao uljez, ali, na ovom stupnju saživljavanja, subjekat je svestan da je s istim tim uljezom od sada neraskidivo vezan.
          Otuđenje od tela nije samo demistifikacija poetskog čina, kako to nagoveštava tumačenje Slobodana Rakitića: „(...) Petrović nam sugeriše da je Glavu na panju i Promenu napisao neko Drugi.“6. To je, svakako, ukidanje ideje telesnosti, ali i podrazumeva izvestan ugovor između subjekta i objekta. Ako pretpostavimo da su dve konstitutivne vrednosti subjekta i objekta telo i jezik, mogli bismo zaključiti da dva protivnika pristaju da žrtvuju svoje telo drugom, pod uslovom da sačuvaju jezik koji će, recipročno, uložiti u stečeno telo. Tako, u pesmi „Kad sam pošao u institut da prodam telo“, subjekat prodaje telo dvojniku, koji se, već uvučen u to telo, pojavljuje u sledećoj pesmi u zbirci, „Pred sudijama“: „Znanac/ čije ime stoji utisnuto u/ naslove nekih knjiga Sada/ toliko istovetan je meni“7. Iako prodaje telo, subjekat zadržava svoju volju, ili „dušu“, koja je jezik. Ali to radi samo da bi mogao da ga „investira“ u druge uglove, „perspektive“, koje su svojstvene objektu, i koje su mu, ako se ne odrekne svoje telesnosti, nedostižne. Jezik je svemoćno oružje apsolutizacije njegovog subjektivizma, tlačenja objekta. Subjekat se odriče svog tela (odnosno: otuđuje, tako što u sebe uvlači nekog tuđeg), ako tako možemo reći, sa zadnjim mislima, nadajući se da će izvući korist iz te privremene alijanse. Lični interes dva stanovnika tog mikrosveta u osnovi je tog ugovora, iz kog se razvija poetski prostor Promene. Ipak, lirski subjekat nije svestan ili ne želi da prizna da i dvojnik ima iste namere.

          Oštricom noža
          Imenujem te dužnikom svojim. (...)
          Protagonistom smišljenih akcija. U sudskom uverenju.
          Medicinskom.
          Upravnikom vidnog polja.8

          Medicinska dimenzija ugovora između dve protivničke strane otvoreno se odnosi na telesni, štaviše, i na anatomski prostor. Potpis se vrši oštricom noža. Svi poduhvati subjekata – već možemo govoriti o subjektizovanom objektu u liku dvojnika – odigravaće se isključivo na polju telesnog.
          Subjektov iskaz je autoreferencijalan, ali on se obraća stranom telu unutar sebe. Pejzaž je takođe radikalno preobražen: interiorizacijom objekta nestaje svaka spoljašnja, objektivna referenca. Osim toga, subjekat formuliše ugovor da bi ozvaničio prisustvo dvojnika u svom telu i da bi mu nametnuo funkciju u okviru (takođe skučenog) „vidnog polja“. Objekat, koji je sad prisvojen ugovorom i iniciran međusobnom zarazom („Pljunuo na dlan./ Zarazio. Pljunuo si i ti/ na svoj dlan. (…) Pomešao dve čorbe./ Hranilice.“9), lišava se porekla, „zavičaja“, koji se uprkos tome često pominje u nekoj vrsti nostalgične invokacije dvojnika. Prostornu izopštenost i vanvremenost, u apsolutnom značenju ovih izraza, diktira telesni univerzum koji nudi, odnosno projektuje, u svakom pogledu, uslovnu egzistenciju za uvedenog objekta. Modifikuje se i jezik; uporedivši ga sa prethodnim zbirkama, možemo zaključiti da je iznova napisan. Iskazi su eliptični, često nominalni, ali većinom imaju funkciju apostrofe, izražene iz gledišta prvog lica. Međutim, pošto je svaki iskaz autoreferencijalan, pošto je spoljašnji prostor ukinut, govorna tačka je mobilna, govornik ne može biti identifikovan. Govor čas pripada subjektu, čas dvojniku. Pesnik nam ne odaje razliku, pošto ona, materijalno, ne postoji. Reč prelazi s jednog na drugog, prateći međusobne intervencije subjekata u okrilju tela, od sada zajedničkog. To zajedništvo se isto tako oslikava u jeziku.

          Ubedio si me. I ja tebe.
          Obmanuo. Da pristajem.10

          Pesnik izbegava gramatičke konstituente kojima se označava subjekat iskaza. Kad je zastupljen perfekat, česta je elipsa pomoćnih glagola. Izostavljanje zamenice koja označava lice otežava identifikaciju naratora i pojačava konfuziju u ovom zajedničkom jeziku. Teškoća razlikovanja dvaju subjekata dokazuje da je subjekat već uspeo da uspostavi „pomamno telo“, kompleksni identitet, nezavistan od identitetâ činilaca.

          Probio sedam otvora na opni.
          Skinuo žiletom
          dlačice.
          Pljunuo na dlan.
          Zarazio. Pljunuo si i ti
          na svoj dlan. Doboš. S visine.
          Izmešao dve čorbe.
          Hranilice.
          Udario dlanom o dlan.
          Razdelio ispljuvak.11

          Međusobna inicijacija dvaju subjekata u pesmi „Formula“ (koja leksikom podseća na religiozni obred), vrši se nekom vrstom rituala „zaraze“, koji je simbol odricanja od prethodnog identiteta i pristupanja telesnom jedinstvu sa drugim. Odricanje se vrši i na planu jezika: dva dlana jednog subjekta respektivno se dodeljuju dvojnicima. Prateći razvoj inicijacije, primetno je da već subjekat eliptične rečenice Udario dlanom o dlan nije više subjekat s početka pesme, da se već preobrazio u kompleksni, udvostručeni subjekat. I ovaj deo ugovora je zapečaćen telesnim elementom, izlučevinom: ritualom „mešanja dve čorbe hranilice“.
          Prezent (sa imperativom) najčešće je korišćeno vreme u Promeni, sasvim u skladu sa izgradnjom posebne punktuelne temporalnosti unutar telesnog prostora. Stihovi najviše podsećaju na članove ugovora, zapovesti, dužnosti dodeljene dvojniku (upor. pesme s naslovom Savet).

          Šilom u trbuh.
          Sam znaš
          šta u takvoj okolnosti priliči. Snimak.
          Hvataš me za gušu. Ponovo
          šilom u trbuh.12

          Sve postavke ugovora koji je zamislio subjekat predstavljaju dvojnika kao potpuno zavisnog od volje prvog subjekta, kao nesvesnu marionetu. Ipak, drama Promene je upravo zasnovana na pretpostavci da tzv. zavisni subjekat nije apsolutno zavistan. Dvojnik ne poštuje ugovor i rado preuzima ulogu „domaćina“, pokušavajući da se nametne, da apsolutizuje sopstveni subjektivni prostor, projektujući ga. Već nakon potpisa ugovora, subjekat otkriva da ga dvojnik vara, u pesmi „Poništenje“: „Nisi doneo izveštaj. Proverene/ podatke./ Prodavao brodove. Naftu. Košulje od najlona.“13. Ovim povodom valja reći i nešto o „vidnom polju“ dodeljenom objektu. Naime, za dvojnika su vidljive samo „scene“ i „slike“ koje je organizovao subjekat, koje imaju virtuelni, subjektivni karakter, tj. relativan. „Širom otvorio prozor./ Da uđe vazduh./ Iz dvorišta. Uređenog/ po mojim nacrtima. Zatvaram/ prozor.“14 Predviđeno je da subjektivizovani objekat funkcioniše u okviru prostora koji je uredio subjekat. Ali pošto se čini da se dvojnik nije lišio svog identiteta, kao što je bilo predviđeno ugovorom, dešava se da i on preuzme ulogu projektora prizora, i tako se nametne kao gospodar prostora.

          Izmenio si predeo
          pred mojim očima. Postavio drvored.15

          „Vidno polje“ kojim dvojnik nominalno vlada, nije ništa drugo do predviđen i unapred određen horizont; njegova relativnost je već konstatovana. Ipak, u ovom stihu iz pesme „U samici“, kao i u mnogim drugim pesmama, prisustvujemo projekciji koja proishodi iz dvojnika, u okviru koje je subjekat protagonista. Dakle, nezavisnost „ognjenog brata“, koja se otkriva postepeno posle poništenja ugovora je, isto tako – predviđena, objektivno ne postoji. Dominantni subjekat otkriva čitaocu uslovni karakter dvojnikovih pobuna („S mojim pristankom./ U snu vladaš određenim vremenom“16). Subjekat se rado prepušta projekcijama zavisnog subjekta, ali s rezervom, svestan relativnosti dvojnikove egzistencije. U „Vedroj pesmi“, subjekat insistira da dvojnik „nastavi ljubavnu scenu u dvorištu“: pre nego što možemo da pretpostavimo da je dvojnikova projekcija ovde apsolutna, da je uspeo da nametne svoju subjektivnost, treba se prisetiti da je „dvorište“ (kao i svaka druga prostorna odredba) uređeno po planovima subjekta.
          Ovde je prisutan drugačiji pristup objektu od onog u Glavi na panju: u toj zbirci se delovanje objekta moglo pripisati slučaju, i tome što se odigrava u spoljašnjem prostoru. Nasuprot tome, objekat u Promeni ne može da umakne pažnji subjekta, pošto je subjekat isključivi tvorac i univerzuma i objekta („Uzimam/ krivicu. Što sam te izmislio.“17). „Polivaš namirnice otrovom. Ispljuvcima. Ne/ shvatajući da te držim/ na oku.“18
          Oba subjekta se predstavljaju kao aktivni faktori; među njima se stvara ubedljiv antagonizam. Međutim, osnovna razlika među njima je u tome što objekat nema nezavisnu egzistenciju, što je potpuni proizvod subjekta, determinisan vremensko-prostornim okvirom koji on uspostavlja.

 

1 Merleau-Ponty, Phénoménologie de la perception, Gallimard, Paris, 1967, str. 82, prevod Bojan Savić Ostojić.

2 Milutin Petrović, Glava na panju, Prosveta, Beograd, 1971, str. 26. (Svi citati iz ove zbirke će biti navođeni prema ovom izdanju.)

3 Milutin Petrović, „Iz potaje“, Glava na panju, str. 23.

4 Milutin Petrović, „Odostrag, shvati“, Glava na panju, str. 53.

5 Milutin Petrović, „Iz potaje“, Glava na panju, str. 23.

6 Slobodan Rakitić, „Milutin Petrović, pesnik suštinskog prostora“, Promena, SKZ, Beograd, 1974, str. 91. (Svi citati iz ove zbirke će biti navedeni prema ovom izdanju.)

7 Milutin Petrović, „Pred sudijama“, Glava na panju, str. 39.

8 Milutin Petrović, „Ugovor“, Promena, str. 25.

9 Milutin Petrović, „Triput“, Promena, str. 16.

10 Milutin Petrović, „Podsticaj“, Promena, str. 27-28.

11 Milutin Petrović, „Formula“, Promena, str. 15.

12 Milutin Petrović, „Savet, V“, Promena, str. 50.

13 Milutin Petrović, „Poništenje“, Promena, str. 9.

14 Milutin Petrović, „Vedra pesma“, Promena, str. 80.

15 Milutin Petrović, „U samici“, Promena, str. 67.

16 Milutin Petrović, „Gnojna rana“, Promena, str. 57.

17 Milutin Petrović, „Crv sumnje“, Promena, str. 82.

18 Milutin Petrović, „Savet, VII“, Promena, str. 72.


Bojan Savić Ostojić je rođen 1983. u Beogradu. Diplomirao je 2007. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za francuski jezik i književnost. Objavio je poemu Stvaranje istine (SKC Kragujevac, 2003). Poeziju, prozu i prevode objavljuje u periodici. Prevodi sa francuskog jezika. U oktobru 2007. Clio je objavio njegov prevod Kafkine biografije autora Žerara-Žorža Lemera. Kourednik je bloga posvećenog savremenoj poeziji jurodivi.blogspot.com.