Čarna Popović


Dani


Dan manje-više


Sanjaš
apokalipsu
a                                                                   nije to promašena tema
stvarnost
ti                                                                   nam
nam                                                              ti
se obrušila
na stopala                                                   dajem ti sve

Juče
ili danas                                                       daću ti sve
apokalipsa danas
sekao si nokte
nad iluzijama
a                                                                  smeh je bio grejalica
stvarnost
ti                                                                  nam
nam                                                             ti
se digla
na jagodice                                                dodirujemo se kišobranom

nisu to implanti

iskočilo je                                                   iz naše stvarnosti
nakon neuspešne
hirurške operacije                                     zakrpljeno
sunce
nije sanjalo
apokalipsu                                                 nije se stidelo zakrpa kao oblaka

pitala sam
doktora u sebi                                           koliko košta da me ostavi rašivenu
da li će stati
da ga pogleda

doktorski

naturalista                                                   vozi bicikl

sanjaš
apokalipsu
a                                                                  neka bude promašena tema
stvarnost
ti                                                                   nam
nam                                                              ti
se obrušila
na stopala                                                   dala sam sve
a
ni reči                                                           o savršenom
o
kiši
nije to
promašena tema                                        ne žalim ovu polumokru potkošulju

o kući
suncu
kući svile                                                      u kući straha 
i ova
potkošulja
nije od svile                                                 a klizi toplota

mazi                                                             kišobranom mazi
mokra
naturalistički                                                volim te, naturalisto
ne promašuje
nijedan organ                                              koliko košta da promaši

gledam u                                                      bačene nokte
makazice
neka bude zamena                                     ne menjaj stvarnost
subjekta
ti                                                                    nam
nam                                                               ti
u
juče                                                               ostao si
ili
danas                                                           tu     

nisi                                                               otišao 
više                                                              još više 
iluzija                                                           nedosanjana

sve si                                                           manje
više                                                              manje
realan                                                          sanjan
a jagodice
sve osetljivije                                              za realnost

raspričale se                                              tišine

naturalisto
ne voliš to
a                                                                  toliko ćutiš
kiša nam se
raspričala
odjekuje do                                                 bezdana
gaćica

hirurški
ih skidam                                                    presvisam

ceni to
kiša                                                              grad
dok
sada
ja sanjam
apokalipsu                                                  danas
a                                                                   juče
ti                                                                   nam  
nam                                                              ti
presvestan sebe                                        nesvestan mene



Dan predaka


Toplo je pod ovom kožom Ovom majicom U tim rečenicama nema erotskog
značenja One su pokušaj da objasnim reč koju ne smem da kažem Prevrćem i
gnječim je Tražim definiciju Mitsku osnovu dok osluškujem pretke
Jednostavne umove primitivnih misli Pogledaću po enciklopedijama Petit
Larus možda Toplo je pod ovim prstima Probuđena s reumom Da potražim
objašnjenje u uputstvu antireumatske masti možda I na pakovanju soli piše
koristiti po sopstvenoj potrebi i iskustvu Mit nije zasnovan na iskustvu
Potreba je to jer mi nismo bajka U mit se veruje Bilo bi dobro odbaciti sva
teorijska predznanja Leći na krevet Navući zavese možda Odbaciti i metafore
Dodeliti rečenicama erotska značenja Patetična možda Al' šta mari U našem
se zagrljaju krije prostor nastanjen precima U mit se veruje Ovih dana sam
dosta plakala Da l' se to uopšte nekad računa Možda U žensko plakanje
se ne veruje Reč i dalje ne smem da kažem Jer u tvom krevetu spava neko drugi
Ovoga puta nema možda Petit Larus kaže i bajke su dozvoljene  a mitovi
prevaziđeni Detaljnije objašnjenje u „1001 zašto 1001 zato“
Gde piše ko i kako I dalje idem po potrebi Nikad po iskustvu



Dan kada je napisana najduža pesma


kroz ćebe na prozoru
jak ali svež zrak sunca dopire
gaćice vise na žici u horu
a miris sperme sve druge mirise potire



Dan venaca


Valjam se po tvojim dlačicama Stidnim Kosnim Skupljam ih kao seno
Vilom zabadam pa prebacujem U sebe Napadaju nas mravi Ose i neki
tvrdokrilci Gazim samo po onim koje vode ljubav Trave su moje Svijam ih u
kose Pravim vence da pokrijem mesta sa kojih sam pojela tvoje dlake Pravim
grudve u sebi Da se ugušim tobom



Dan kada su nastali vekovi


Na prstima koračam crkvom Tiho Da ne probudim kič oko Hrista Čujem kako
tvoj glas živo dopire iz sveća Palim jednu za tebe da se utišaš Sada tiho
pevaš u horu sa davno zamuklim crkvenim grlima iz predela upokojenih
Pravim za tebe nevidljivo brdašce voska na ivici nečega što liči na tezgu
Pokušavan da budzašto prodam zaborav Da zaličim na kič U kapanju dogorevaju
i padaju sveće na tebe dok se svi kreću usporeno Kao da je greh brzo ići pored
onog što prkosno stoji Ne da se vekovima Još brže nastavljam Na prstima
koračam Bežim iz upokojenih Da se ne dam vekovima



Čarna Popović je rođena je 1989. u Pančevu. Piše poeziju i prozu. Objavljivala je u časopisu Kvartal, a njeni radovi zastupljeni su i u RukopisimaZborniku poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije. Studira srpsku književnosti i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Pančevu.