Sonja Veselinović

Ozvučiti ja, to znači neke prostore zamagliti


2.

            (...) Iz fotelje na kanabe, iz uloge u ulogu – ispisati život? A šta će ga držati, bez sećanja jedne svesti, bez zareza jedne duše? Sa Vašom knjigom, Marina, kao sa rašljama, koračati i tragati. Zaželeh ih sve, sve Sonječke na jednom mestu. Okupljene po prvi put bez griže savesti. Nagnuh se, polagana. Začuh zaneseni šapat Sofije Matvejevne Uljitine:
           Kriva jesam jer sam rekla ja, a misliti ja i izreći ja – nikad nije isto. Ozvučiti ja, to znači neke prostore zamagliti, iz svetla ih izvući i pretvoriti u puko ti, ili, još gore, u masu ti, u sabirajuće, izjednačavajuće vi. U mreži govora ostati spleten, smaknut sa čistine bezimenog, a celog. Smejao se čitav trg, a ja sam samo na svoju čast oskvrnjenu mislila, samo sam na tebe, a ne na Reč Božju, što je u torbi nosim, pomislila. Samo sebe branila, sebe izrečeno, istrčalo pred svet da dokaže da ga ima. Putevi više nisu neimenovani, odazivaju mi se; žito se ne smeje nezaustavnim odjecima u mom grlu. Uteha jezika bilo je samo Ti, šta sada sa svim tim oslobođenim zamenicama? Svaki korak je samo udaljavanje, treba stati na kobni trg i ponuditi prvo jalovo svoje – Sofija Matvejevna Uljitina – na aukciju. Za prvom ponudom dreknuti – pro-da-to i spakovati krišom ono ja u cvatu gratis. (Ali to nipošto ne reklamirati!) Ali, kako? Sada kad sam ostala nasamo sa zamenicama, čini se da je to jedino što imam. I, čime ih nadevati?  (...)


10.

Kako se živi bez muške ruke? Kako se to – od sebe, jedine, pravi dovoljno? Kako se naredi sebi da to sopstvo bude sebi i muško i žensko? Kako se čeka, Marina, kako se preživljava sa sobom?
Voleti u mašti, dok se leškari, dok šeta kroz rupičasto osvetljenje podno krošnje, iz granja slutiti lik, birati svaki pokret, ne, svaku misao o pokretu, miriti se, praštati se i vraćati se, sve izmišljeno, baš onako kako bi trebalo neko da pronađe u knjizi, i nikada, nikada, nikada ne živeti srećno. Do kraja... ha – ha ... stranice?
Stajati u centu odmaštanog (tamo je sve uvek u centru i sve je večno) i pod prstima i u vazduhu i u smislu nanizanog slutiti poljubac koji dolazi. Savršen. Završen u sebi, u svojoj nepotrebnosti.
Naivno kombinovati sa viđenim mestima, sa viđenim svetom, nikada sa viđenim nekim ili sobom. Ukinuti sebe i pojaviti se novorođen sa svešću slobodnom od doslednosti lika i od jezika i instikta sviklih na sebe. Videti prvi put svoje lice i obratiti mu se – kao majka detetu – novim imenom, novim tepanjem. Osloboditi ga.
A onda ga na suncu ispeći i pojesti jednog lepog dana, kada dojade zemaljski plodovi.
Ako voleći zamagljujemo sebe, treba sazdavati stalno iznova neko jasno i čak pomalo zaslepljujuće sveže vazdušno ja. Ali mene već poznaju po onom ja što se u govoru koti kao zečevi, po onom upornom, prenapornom pokušaju da dokažem da sam tu.
Ali to što imam ja ne dokazuje da sam tu, već samo to da ima teksta u ovoj sobi ovoga grada, leta Gospodnjeg ko zna koga. Есмь: слышу!


11.


sanjati kišu i probuditi se u kiši još malo pa pokisla sa opominjućim bolom u grlu – ako bol prođe u toku dana – nije bilo ni sna ni dana već samo bol kao orjentir u mokroj skrami kapaka; ako bol ne prođe – nije bilo dana jer ga je san svojim proizvodom – pomenutim bolom u grlu – nadvladao
dakle svejedno nema dana čemu onda ponedeljak utorak pa sve do onog čarobnog vendredi venerdí пятница pa malo prozaičnog Freitag/friday i tako dalje – zar samo zato da bi Petko svugde dobio ime
nije to samo – to je sasvim dovoljan razlog – dati ime pa to je već pola posla to je već – odživeti snovideti polovinu njegovog – njenog života; dati ime to je – učestvovati neodstranjivo i neponovljivo
sanjati bilo šta i probuditi se – to je već događaj i jedno od čuda čak; prelazi u kojima sebe postavljamo kao vršioca radnje – zar nije ljupko to – probuditi SE jer ja zaista nisam sigurna da imam takvu moć da naredim sebi da se probudim
JEZIK uvek teži da nas uteši to je naš izum bar delimično – doduše moj nije ja sam njegov, ali nema veze zamislite da sam jedna od ...
ponavljanja nas teše – danas ću se probuditi u sedam časova i sutra takođe i to će biti dovoljno da se ponadam da zaista upravljam svojim životom – razmišljam (ja ne – ja znam da vi upravljate čak i odande, iako zbog toga možda očajavate) kako reći istinu u utešiteljskom jeziku – hoće li joj se podati; ne – ćutim nema pitanja dosadnih zamarajućih kazniće me jezik zbog tolikih pitanja – počelo je već rekoh za bol u grlu širi se da bih manje pričala i još manje zapitkivala
ne želim ja istinu sigurno ima u meni neki čovek nedostatan da vlada, ali ne i da cenzuriše moje istinoljubive (nekako je ružna ta reč – da da to je njegov uticaj – ne volim složenice – što kraće to bolje manje zastranjivanja) težnje; sada bi mogao da mi natukne neku poslovicu da završimo s tim – na ti! to ti je dosta ako je svima to nalik na istinu mora i tebi biti ...
više volim zagonetke ali one što nemaju 1 rešenje ili – još bolje one koje nemaju rešenje
više volim poeziju
pssssssssssssssssssssssst   


38.

Taj odnos izjeda junaka iz jednog i jedinstvenog otkrivenog događanja stvarnosti koja obuhvata i njega i autora – čoveka, gde bi on kao čovek bio zajedno sa autorom – kao drug u životu, ili protiv njega – kao neprijatelj, ili, na kraju, u njemu samom, kao on sam, izjeda ga iz kružne poruke, kružne krivice i jedine odgovornosti, i rađa kao novog čoveka na novoj ravni života, na kojoj on sam za sebe i svojom snagom ne može biti rođen, oblači ga u novo telo, koje je za njega samog nepostojeće i ne postoji. (M. Bahtin)

            Ako je sve ovo san, a papir čuva istinu, onda sanjam, oh, kakvog li olakšanja, da sam kukavica, kao mala, u igri, krišom sam već spremala svoj deo stvari, dok se moja sestra još sasvim bezbrižno igrala, raspoređivala lutke i njihov ljupki nameštaj. O, kako je to bolelo, onaj trenutak kada shvati da sam ja već potpuno izašla iz igre! Tako ružno, tako konačno, kao da smo odrasle, bila je to izdaja. Ona se ljutila, a ja sam se smejala, ali bio je to kraj nevinosti. Bila sam tad, već ispala iz naše male lavirint-priče, težila da savladam krug i postanem njegovo čudovište.
           Stidim se kada kod Vas čitam o tome da ja nikada prva ne odlazim, gnusno je da to smem da kršim. Nemam dozvolu da pređem svoju ravan, time bih postala nemogućnost. I, zaista, tada se više ne osećam sobom. Ružno je voleti i lagano se pakovati. I nepodnošljivo je tako kruniti se, van svojih dimenzija.
            Ipak, neopisivo je teško živeti Sonječkom. Treba se dugo i pomno sabirati odasvud i odvojiti se, oštrinom i konačnošću od stvrdnutog hleba sopstva, kao školjka od pouzdane stene. Iz sviklog u plutanje i ne gorditi se pred stenogrlećima, to nikako. I ne biti voljen, slutim sa zebnjom. Sazvučiti se sa svim rascepima koji postaju sve vlasinštvo. Iskidati skorene stranice, nemoćne da trepere.
Sa sobom biti – na imperativu. Ponekad infinitivu. Obavezno nominativu.
Setiti se Ciganke i njenog puta, božanstvene opredeljenosti za lepa vešala! Neskrivena, još jedna je proklela dah. I ja te volim, lepotice. I ja ću ti nauditi. Od zlobe dobrih i od zlobe zlih...
            Zato moje naručje ne sme služiti za uspavljivanje. Samo neko sa licem rođenim iz daha hitnutog u vodu, iz daha zadržanog u igri plamičaka, sa licem vraćenim, shvatiće kada ja poželim da spavam. Nagnuće se nežno, skloniti mi kosu i prošaputati – Je connais ta maman, je connais ton papa, la petite zingara.   

(iz knjige Poema preko)      

 

Sonja Veselinović  je rođena 1981. godine u Novom Sadu. Završila je osnovne i postdiplomske studije komparativne književnosti i magistrirala 2009. na temi iz oblasti savremene poezije i teorije prevođenja („Funkcionalno dvojstvo pesničke i prevodilačke poetike Ivana V. Lalića“). Objavila je knjigu poetske proze Poema preko (2008). Bavi se književnom kritikom, esejistikom i prevođenjem sa francuskog jezika. Radi kao asistent na Katedri za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.