Jasmina Topić



U staklu, s druge strane poetske slike

O plovidbi koja se nije dogodila

Plutam po snu, zaista niko ne vidi... Nema tog
svetionika koji bi privukao pažnju ka obali.
Svoja sam najrođenija boca, nimalo nalik srži
koju dubim iz pesme ili to tek ugledana slika
razvejava neku od strava što talasa u ogledalu?
Plutam po neprotumačenom moru, pored obala čuma
i morija. Sanjajući izgleda... šaljem poruku – sebe?
šaljem?... Talasi su kao arhipelag iscrtan
na dlanovima. U želji, pena talasa je kroz šake
propuštena prilika. Ta ptica koja kruži iznad
boce nije albatros, nije ni ona zlatna utva
što se kao zrak prelama preko duše.
Malo je ko video to ovaploćeno u pokret.

U staklu, s druge strane poetske slike, ista boca,
voda sna po kojoj pluta. Tamo, sipi prvi sneg.
Ono iščekivanje koje će prekinuti dovoljan broj
pahulja. Poruka truli unutar isprljanog stakla.
Na truljenje ne mogu da utičem. Jednostavno se
dešava preda mnom. Rukom ostavljen trag na staklu
dva sveta kao što bi bio ostavljen i trag na boci.
U ledenom. I dok vetar zavija, u pobesenelo
romantičnoj sceni, tmurnije je... ritam se menja.
Komešaju se ptice sa obe strane, komešaju svetovi
i slike, kao i misli što se pokreću ne bi li
prividno opstale na površini. Ne bi li postale
nešto stvarno, u ovom akvarijumu
iz kojeg se u stvari tako lako sele. Misli-selice,
te ptice su prhnule iz kaveza slike, jedino još ja
stojim u sebi uspavanoj čekajući na migraciju...

Pod plaštom to su glumci koji još nisu počeli
da opčinjavaju ulogama. Idoli trga. Iza scene.
U mraku, pre nego počne plutanje. Pred snevanje.
Glasovi stižu nalik blagovestima.
Šta sa semenom jedinim koje – žuta mrlja u dnu oka
– čeka da proklija i stvori sliku drugačijeg sveta?
– Nove obale.
Kao talozi u prljavim lukama slatkovodnih gradova,
ostaće obe slike boce na pučini.
Izolovane slike unutar slike.

Od svega je najteže, prevesti u tom čunu, do druge
obale, ono što i nije i jeste; dole, na jugu,
kada se lampa ugasi, a tihi kasni sat prevede u
crvenkaste kaplje po niskim krovovima, uminuće
vetrovi. Sliku boce i nemir vode sna, i pozornice,
i akvarijuma, preliće to svetlo. Potonuće u šum
bez zvuka, ispresecan povetarac daha.

A ptice? – čuće se i njihovi glasovi, dok nožicama
prenose vibracije s telefonskih žica.

(iz zbirke Tiha obnova leta)


Šaputanje

Šta je svitalo mesecima? Pukotina ružičasta kroz
koju je najzad sevnulo sunce? I stotine trnaca
protutnjalo duž tela! – Mislim o tome dok sedim
na pesku, ulazim u vodu. U šaputanje. Nikad više
erotična lirska ekspresija, nikada slabija rima,
odgovori, njihova estetika. Zagledana u to
iščekivanje, svitanje, simbol višemesečnih
značajnih šaputanja. Lajtmotiv. Prati me.
To su ti snovi koji hoće da izađu iz polja spavanja,
kao da će odjednom postati stvarni.

Tako i mislim: nikada se ne skloniti sa sunca ili,
ne izaći iz vode, ne otići nazad u sobu u kojoj se lome
senke sa snovima, u kojoj se dugo šapuće...
Mmmm, uzmi... U sobi svaka fantazija oživljava
na način neshvatljivo nedorađen. Lepi se za kožu
iza neočekivane granice. To je platno na koje
pokušavaš da prilepiš, ne čak ni zvezde, već ono
što je preostalo, i buniš se što im, najzad,
nema mesta... u šaputanju. Onda i iz šaptaja –
više sliče uzdahu – pobegnu želje, i ostane soba.
Naelektrisana... prazna. I ko kuca na vrata, kao da
bez glasa izgovara: trpeza, je li postavljena?!

Tela koja fantaziraju uplaši svetlost...
Šta je svitalo mesecima? Nije li kroz tu pukotinu
sevnulo sunce? I da jeste, ko bi još uvek umeo da ga
prepozna? – Eto je, ta fantazija, živa i na javi!
Ulazim u vodu, tako odlučno kao da ću plivati
do samog ušća u najveće more. Tragovi krljušti
na koži podsete na prašinu iz fantazije.
Brzo zatim rasklimatanim tramvajem odlazim
u grad. Žurim, da sa tobom o tome,
u pesmi, porazgovaram.
Treba se potom vratiti, nazad, u sobu...

Zavibrira moblini telefon u 1 i 13 posle ponoći.
Upravo tu, dok duva noćna košava, možemo
dočekati i kraj – pepeo i prašinu grada. A i sveta!

(iz zbirke Tiha obnova leta)


Dok stojim u redu

Ono što jesam. Ono što nisam.
Ono što bih mogao/la da budem.
Ono što nisam, i nikako ne mogu
                        Da
budem/stignem/postignem/doživim/
ne doživim/osetim/zagrizem/
usudim se/probam/odreknem/prebrodim/
prebolim/odživim/doživim

Dok stojim u redu u supermarketu
i čekam da dođem do kase
s punim kolicima svega što mi možda i ne treba
ali što je postalo sinonim za mala božanstva
srećnog bitisanja.

Crvena lampica pali se i gasi
Red se kreće prema napred, prema kasi.

(iz zbirke Tiha obnova leta)


Malo suza, nešto smeha

Kao male greške velikih trenutaka.

Intermeco.

Noćno gradivo.

Posle zvučnog signala otpevana
popularna pesma umesto

javnog oglašavanja.

Velika čistina.

Posle. Toga. Svega toga?!

Disko poetikon

dostignutog neutralnog statusa.

(iz zbirke Tiha obnova leta)

 

Jasmina Topić je rođena 4. avgusta 1977. godine u Pančevu. Trenutno je na diplomskim master studijama na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je četiri knjige poezije: Suncokreti. Skica za dan (1997), Pansion. Metamorfoze (nagrada Matićev šal, 2001), Romantizam (2005) i Tiha obnova leta (2007). Piše poeziju i kritiku. Godine 2003. bila je učesnica Bijenala mladih umetnika Evrope i Mediterana, finalista za stipendiju Centralnoevropske inicijative i književnog festivala Vilenica, u Sloveniji, 2006. godine, kao i književni stipendista austrijskog KulturKontakta za 2008. godinu. Uređuje Rukopise - Zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije, ko-urednica je umetničkog magazina Kvartal.