Petar Miloradović

 

NEW YORK

 

          Uključio sam lampu. Svetlo. Osvetlio sam ruke i videću šta se može.
          Prsti, ruke, vene, sve što teče i što je proteklo.
          Trebalo bi da pišem tekst o pesmi, o sebi... Svetu.
          Svet koji je jednako daleko kao i pre 16 godina. Vreme koje uvek govori samo o izgubljenom.
          Pogledao sam u svoje stvari koje su se do sada skupile, u knjige. Prvu pesmu koju sam napisao, a koja je bila takva da je neko želeo da je objavi. To je bila pesma „Pred put” i objavljena je u ,,Letopisu matice srpske” 1994. godine i kasnije u prvoj knjizi.
          Kako je nastala ta pesma. Kako su se stekli uslovi da ona nastane, kako je nastao podsticaj. Moj drugar sa fakulteta upravo se odselio u USA. Teški i jednostavni bili su razlozi za to. On je bio vrhunski plivač, rekorder, i on više nije imao uslova za koncentrisano treniranje, morao je da ode. Sredinom novembra 1993. godine poslao je razglednicu. Već je bio stigao tamo. To je jedina razglednica koju sam dobio na svoje ime i koja je bila iz New York-a... Na razglednici su bile kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra. Naravno da sam bio fasciniran u onoj pustoši, u ludilu koje je bilo oko svih nas koji smo tada studirali i još samo tada mogli nešto stvarno da učinimo.
          Moj drugar je raznosio filmove po porudžbini iz nekog video kluba u New York-u. Zanimljivo mi je to bilo. On sportista, spretan i u triatlonu sada je trčkarao u tom gradu i radio taj najopasniji posao, kako je govorio. Raznosio je filmove, priče unosio u tuđe živote. Pogledao sam u poštansku marku i na njoj je pisalo William T. Piper Aviation Pioneer i videla se sličica i avion tog čoveka. Doletelo je to sa adrese mog drugara „333 east 93 street , apt.2-0”. Svet je tamo negde bio i ostao kao što smo i mi ostali ovde. Prokuvalo se to u meni, kao makarone za kojima smo jurcali po prodavnicama tih dana i spremali tada jedino jeftino, dostupno jelo. Razmišljao sam i sačuvao razglednicu koju i sada imam i napisao pesmu:

                    Pred put

                    Veče sam proveo kod prijatelja.
                    Sutra odlazim rođacima koji me ne očekuju;
                    ali i ne mogu otići daleko —
                    čitav život na par desetina kilometara.
                    Kofer je već spreman,
                    sa knjigom koju uvek nosim sa sobom
                    i razglednicom — veče u New York-u —
                    leći ću u raspremljen krevet;
                    toplu placentu sigurnosti do jutra.
                    Sutra putujem.

          Taj centar u koji se sve slivalo i odakle je zračilo. Trenutak u kome je New York bio središte svetske umetnosti fiksiralo se samo kao sećanje, kao neki odsjaj. U ovom trenutku pomišljam da me je to odredilo... Ta pesma u kojoj govorim da negde odlazim da bih se sreo sa sobom, sa drugima. Otišao sam nekud... Vratio sam se... Smestio... Kao da je svet zauvek ostao negde drugde... Ili kao da je trebalo svet stvoriti drugde.
          I onda se 11. septembra 2001. desila katastrofa, srušene su kule Svetskog trgovinskog centra. Gledao sam u tu iluziju, u tu stvarnost, kao u neki lični doživljaj gubitka. Brišući avioni. Nestalo je tamo, negde, nešto. Nešto što je bilo stvarnije i važnije od stvarnosti u kojoj smo živeli. Napravljen je reper... Svet je postao drugi. Vreme je postalo drugačije. Mreža informacija se širila, osećanje središta i smisla je prividno nestalo, relativizovalo se. Trebalo je naći središte i pisati o njemu, tu gde si i odakle ne možeš otići ili ne želiš, svejedno. Pisao sam i nisam bio svestan od kog trenutka stvari drugačije gledam.
          Moj drugar se takmičio i u više američkih država je radio kao trener. Nikako nisam mogao da mu uhvatim jasan trag... Čas je bio plivač, trčao je ili je bio biciklista. Plivačka prvenstva i dr. su se ređala i liste na kojima je uvek bio pri vrhu. Napetost u tom traženju je neko vreme trajala. A onda prestala. Život će i onako sve te priče razrešiti, znao sam i dovesti na svoje mesto.
          Ovo je još jedno veče. Sve će se i zauvek isto ili slično ponavljati. Priprema večere. Testenine u obliku školjki će se još jednom skuvati i to neće određivati ovo vreme nečim bitnim i presudnim. Rutina koju niko neće primetiti. Simboli koje, baš tad, nećeš jasno pročitati. Još jedan sat i:
          ,,leći ću u raspremljen krevet;”
          Pesme su otkrovenje i san, patetično će zauvek zvučati. Ili pesma je kao uvek novo rođenje sveta na tom mestu, u tom trenutku, zajedno sa nama u sred tog sveta, tako mi se čini.

 

Petar Miloradović  je rođen 1970. godine u Gornjem Milanovcu. Objavio je knjige pesama: Sredozemlja (1997), Porto (2000), Slajdovi (2004) i Kolonija (2007). Živi u Gornjem Milanovcu.