Oto Horvat

 

POVRŠINE

 

           U ovom tekstu će moj način viđenja i pisanja poezije (kao da postoje različiti načini!?) biti predstavljen uz pomoć pesme Zadatak. Autopoetika će se ograničiti na praksu, ona će imati ,,prvenstvo prolaza”. Shodno tome tekst neće sadržati citate, niti eksplicitne parafraze drugih pesnika, ali kada bi ih bilo, oni bi pripadali Česlavu Milošu, Miodragu Pavloviću, Đerđu Petriju, Janošu Pilinskom, Robertu Hasu, Hansu Magnusu Encensbergeru, Danilu Kišu  i mnogim drugim. Automistifikacija, samomitizacija i svesno menjanje činjenica i njihovo zamagljivanje u ovakvom tekstu su (nažalost) neizbežni, baš kao i kontradikcije i opšta mesta.

Sveska

          Onaj ko ima iskustvo pisanja (pesama) zna da se ne može sa sigurnošću tvrditi da pesma nastaje prema određenom uzročno-posledičnom pravilu; odakle ona dolazi, kako se ona rađa, šta je inspiracija, u kom trenutku smo susreli ili ćemo susresti muzu često ne umemo sa sigurnošću da tvrdimo. Takođe znamo da je akt same kreacije nemoguće definisati rečima, propisati pravilima. Slično tome, u suštini, ne postoji pravilo kako treba pisati pesme, niti bi se trebalo slepo držati formalnih odredbi stiha, grupe stihova ili strofa ako nam ona ,,ne leže”. (Drugo je pitanje zašto se to onda radi, ali to je digresija u koju se ne bih upuštao. Pogotovo što to neumitno povlači za sobom i pitanje jezika kao već unapred određene forme i skupa /gramatičkih, stilskih/ pravila. Itd.)
          Sloboda uma u pisanju je jedino čega se treba držati, to može da zvuči kontradiktorno (recimo sloboda uma, pa dakle i jezika kojim se on izražava kao pravilo), ali nije. Jer pesma je i prostor/vreme i sloboda. Pisanje pesme dozvoljava da se taj imaginarni prostor/vreme nastani, banalno rečeno učini svojim kutkom, da se boravi u njemu i da se prođe kroz njega i ostavi iza sebe. Pisanje pesama je, u stvari, potraga za tim prostorom i vremenom, tim izvanprostorom i izvanvremenom. U tom (imaginarnom ili stvarno postojećem) prostoru/vremenu se može iskusiti i apsolutna sloboda uma koju mi je sada teško definisati rečima.
          Ovaj drugi deo teksta je naslovljen Sveska i govori o važnom i kultnom mestu u kom beležim pesmu, skiciram njen tok. (Kažem kultno, jer sveska svaki put treba da bude posebna, ne obična, školska, nego sa tvrdim koricama, pravljenja od lepe hartije kod majstora – ,,kako se oni zvaše?” – kakvih je sve manje, čak i u Firenci.)  Ali ni ovo nije u potpunosti tačno. Pesme u određenom broju slučajeva (za)beležim i na list papira, iz sveske, beležnice, papirića – i već tu moram odmah da se ispravim – retko su to pesme u celini, pre su to fragmenti, početni ili završni stihovi. Kasnije unesem te stihove ili reči u kompjuter i tek tada počinjem zapravo da pišem i, naravno, brišem. (Brisanje shvatam kao suštinu pisanja. Kostolanjijev eho.) Kompjuter mi je olakšao pisanje utoliko što mogu brže da odštampam novu verziju pesme (ispravke u većini slučajeva radim na hartiji – često imam osećaj kao da pesma postoji samo ako je odštampana; ne znam da li je to samo navika. Digresija za neki drugi put: ako je digitalno, onda /ne/ postoji?). Retko pravim veliku promenu redosleda stihova ili grupe stihova. Ali mnogoj puta izbacim čitave grupe stihova jer mi je važno da pesma bude jednostavna i čista. Šta znači u stvari to da je pesma jednostavna i čista? (Misaona i jezička čistost i svedenost.) Ali ni na ovo pitanje trenutno ne umem da odgovorim. Ništa poetski, ništa originalno mi ne pada na pamet. Možda bi ipak najjednostavniji odgovor bio taj da je pesma onda jednostavna i čista ako u prevodu na drugi jezik diše istim ritmom kao i original, ako nema viška i nejasnoća (koje ukazuju na nejasnoće u originalu, a da ih često nismo svesni jer smo previše u njemu, u svom jeziku). Dalje, meni je važno, jer mi je to poznato iz iskustva, da napravim distancu prema novonastaloj pesmi, a to je teško, jer ju je teško pročitati iz druge/tuđe perspektive (najbolja vežba je da se zamisli da je tu pesmu napisao naš omiljeni pesnik, recimo Derek Volkot ili Encensberger, uprkos tome što se radi o očigledno različitim poetikama i kako bi nam se onda činila itd.), kao i da isključim samozadovoljni & samozaljubljeni ego (ah, kako sam ja sjajan itd.) nakon što je pesma napisana, kako bih sagledao njen kvalitet, da bih mogao jasno da vidim da li je to pesma, da li je vredna, da li se može uključiti u izabrane pesme da parafraziram Kiša, i da li je na kraju krajeva vredi objaviti ili je ona pre za papirni koš, odnosno komandu ,,delete” u kompjuteru. Mislim da je to jedina obaveza pesnika/pisca prema svom tekstu (i budućem čitaocu).

Osećanje

          Okidač pesme je osećanje. Čak i kod pesama napisanih prema fotografijama ili slikarskim platnima uvek se radi o osećanju koje su ti vizuelni objekti izazvali u meni. Ne krećem od ideje, nego od feelinga. A možda bi bilo interesantno da to promenim
.

Zadatak

          Nakon što sam dobio e-mail od urednika časopisa AGON sa pitanjem da li bih napisao autopoetski tekst i nakon što sam došao kući i bacio pogled u svoju zelenu svesku i našao prvu verziju ove pesme,, koju sam napisao krajem avgusta 2008, iznenadio sam se. Pesma je napisana skoro u celosti (što mi se dešava vrlo retko), ali bez jasne podele na grupe stihova, odn. na dvostihe. Njena sadašnja verzija se dosta razlikuje od prvobitne, tako da ću ovde prepisati obe, ali se neću upuštati u njihovu analizu.

          Prva verzija pesme glasi:

          
           Sa odmora

          Silazim u zoru do hotelskog bazena.
          Alhemija neba: sivo postaje rumeno.
          Voda u bazenu je nepomična i borove
          iglice napadale tokom noći na
          njenoj površini su samo guste
          slučajne šare?
          Odlažem peškir koji sam imao na ramenima,
          na naslon stolice, kao breme.
          Sada osećam svežinu jutra.
          To je moja misija danas, moj zadatak,
          da očistim površinu
          da bi se videlo dno.

          
          A sadašnja verzija je:

          
          Zadatak

                                        Aleksandri Đ.H.

          Sišao sam do hotelskog bazena
          dok se alhemija neba lagano privodila kraju.

          Voda je bila tamna
          i borove iglice na njoj guste slučajne šare.

          Odložio sam peškir kojim sam bio ogrnut
          i pogledom potražio mrežu na dugačkoj metalnoj šipci.

          To je bio moj zadatak:
          da očistim površinu da bi se videlo dno.

 

          Iskustvo

          Ova pesma nije nastala kao rezultat svesnog razmišljanja o autopoetskom (programskom) tekstu. Ona je više rezultat iskustva i osećanja, momenta i atmosfere.
          Dugo sam imao jednu određenu sliku u glavi, odnosno dugo sam nosio jedno osećanje, nekoliko godina, čini mi se sada, od kada tokom letnjih meseci odlazimo na bazen kod jednog našeg prijatelja.
          Lično iskustvo boravka na tom bazenu i mog povremenog samoinicijativnog čišćenja površine vode bazena od napadalih iglica bora i osećanje kada bih bio sam na bazenu, kada bi sunce krenulo da zalazi i senke gubile jasne ivice i neko sivilo maslina inficiralo nebo, a ja sa mrežom na dugačkoj metalnoj šipci čistio površinu vode, spasavao davljenja ponekad neku osu ili leptira, javila mi se želja & potreba da napišem pesmu o tim trenucima.
          Ovo iskustvo sa bazena se kontaminiralo sa iskustvom letovanja sa mojom suprugom u Grčkoj, koje mi je i nakon više od deset godina još uvek u živom sećanju. Tamo bih takođe ustajao rano, kao što to i inače činim, iako smo bili na odmoru i hotel je bio izvanredan, pa bih rekao da je prvi stih vezan za to letovanje.
          Čišćenje površine vode bazena (da bi se u kupanju uživalo u potpunosti) mi se kasnije tek učinilo da se može pročitati kao metafora (banalna moram priznati) za pesnički rad,  za rad na sebi, u izvesnom smislu, kažem sada. Očistiti površinu svoje duše od nanosa (vremenskih, socijalnih itd.) da bi se videlo njeno dno, da bi se spoznala njena dubina i šta se krije u njoj je zanimljiv i uzbudljiv proces. A nije li upravo zadatak poezije da očisti naše mentalno prozorsko staklo da bi se imao jasniji pogled kroz njega, nije li njen zadatak da skrene pažnju na naizgled nevažno da bi se shvatila celina, povezalo nepovezano?



Oto Horvat je rođen 1967. godine u Novom Sadu. Studirao je u Novom Sadu, Erlangenu i Berlinu. Piše i prevodi poeziju sa mađarskog, nemačkog i italijanskog jezika. Živi i radi u Firenci. Objavio je knjige pesama Gde nestaje šuma (KZNS, Novi Sad, 1987, Brankova nagrada), Zgrušavanje (Matica srpska, Novi Sad, 1990), Gorki listovi (Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990), Fotografije (Prometej, Novi Sad, 1996), Kanada. Gedichte (Verlag Martin Bernhard, Fuhrt (Bay), 1999), Dozvola za boravak (Narodna knjiga, Beograd, 2002) i Putovati u Olmo (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2008), kao i knjigu prevoda Janoš Pilinski, Krater, Izabrane pesme (Forum JMMT, Novi Sad, 1992). U pripremi za objavljivanje je knjiga  prevoda izabranih pesama Hansa Magnusa Encensbergera u izdanju izdavačke kuće Agora. Pesme su mu zastupljene u antologijama Crtež koji kaplje. Almanah nove vojvođanske poezije, prir. S. Radonjić, (To jest, Novi Sad, 1988) i Die Neuen Mieter. Fremde Blicke auf ein vertrautes Land, Hrsg. I. Mickiewicz (Berlin, Aufbau Taschenbuch Verlag, 2004).