Uroš Kotlajić

NAPREDOVANJE STILA

          U to prvo vreme (oko 2005. godine) nastajale su pesme koje su se skupile u knjigu nazvanu Iris (Treći trg, 2008). Moje gledanje u kubizam je bilo moje prepoznavanje u tim slikama. Nije me zanimao kubizam kao slikarski pravac sa značenjima koji on kao takav nosi. Već: sam kubistički predmet mi se pokazao kao suštinski predmet. Njegova izlomljenost i fragmentarnost, njegov diskontinuitet, njegova otvorenost na kriške. Raspadanje u kome on ostaje živ. Raspadanje koje ga otkriva u jednoj bolnoj nužnosti vlastite egzistencije.
          To da nešto počinje, a onda nasilno biva prekinuto nečim drugim, da bi se to drugo ostvarilo tek u svom delu, pre nego što biva nasilno prekinuto trećim, koje se ostvarilo, ali samo zato što je samo po sebi tek deo nečeg četvrtog, iza čega ono prvo nekako uspeva da se završi, dajući time da se i sama celina pojavi. Jer predmet ostaje ceo, on se pojavljuje kao završen, grcajući i jedva se držeći na okupu. On je otvoren na silu, ali ta njegova otvorenost je samo njegovo bivstvovanje. On postoji na temelju vlastitog napora i mučenja.   
          Ovaj doživljaj prekidanja, raspadanja sebe na komade je postao osnovni doživljaj mog pisanja. Počeo bih misao u rečenici, koja bi onda naglo bila prekinuta jednom asocijacijom, pa bih nastavio misao, pa je opet prekinuo drugom rečenicom koja bi opet bila prekidana asocijacijama, nakon čega se možda ne bi ni završila (jednostavno bi mi iskliznula iz glave), ali bi se onda prva rečenica završila. Tako je nastajala tehnika pisanja. Asocijacije koje prekidaju misao bih počeo velikim slovom i često odmah završio tačkom, kako bih oštrije naglasio početak i kraj nečeg drugog. To bi najčešće bila reč ili sintagma. Rečenica bi se nastavljala malim slovom. Cela pesma bi vizuelno dobila oblik pravougaonika, to jest slike. Stih bi se završio kada bih stigao do desne ivice rama, a onda bi se nastavio u sledećem redu. Ako bih imao manjka stavio bih tri tačke u zagradi da taj prostor popunim. Ako bih imao viška jednostavno bih prelomio reč. Naslov pesme bi bio tu da pomogne predmetu da zadrži svoju celinu. Nešto od toga se vidi u ovim odlomcima.

Prva tri stiha iz pesme Jutro:

                                        Divna posteljina iako u senci i. Zubi
                                        Zaljubljenost otkriva Njena sunčana
                                        Kolena i Vino. biskvite i mak Jastuk.

 Prva četiri stiha iz pesme Plaža:

                                        Ništa što širi ruke i vatre ne može
                                        Vatrom zaljubljene U veče Pesak
                                        u kostimu šušti Tigrice prekrivene i
                                        vreo od kože Umiruje se. Oklopnici

          
           Samo ovakvo bivstvovanje predmeta nosi patos koji mora nositi. Zato se prepoznajem u tom predmetu. Ali on se ne bi pojavio da nije pokazan u rečima koje ga hrane. Da je ovaj drugi momenat bio utišaniji, hladniji, knjiga bi možda nosila onu tipičnu kubističku atmosferu, koju nije mogla da ponese. Najbliža takvoj je pesma Na stolu (negativ).
          Slika je naslovom data u svojim granicama. Sve u pesmi je taj predmet koji se pokazuje. Izlomljenost strukture je njegova temeljna izlomljenost, reči su njegova uzbuđenost. Reči ispunjavaju sliku ispunjavajući njenu strukturu i daju pojavljivanje. Ja sam taj predmet u dvostrukom smislu: i njegovo raspadajuće bivstvovanje i doživljaj njegovog pojavljivanja. Reči: smola, biskvit, vinograd, puter su u doživljaju gusto-lepljivog prisustva na samoj granici slatkoće i gorčine, hrskavost dodira ustima koja ne mogu da istope već moraju da drobe, razlivajuća mekost slatkog i ljubičastog soka grožđa u dodiru njenog pojavljivanja, njeno meso mekano kao sama mekoća i neotporno dodiru i tako dalje. Reči prevaljuju granicu strogosti izlomljene forme i njenog intelektualizma (koji bi se mogao očekivati) u izrazitom kao fovističkom razlivanju. Reči donete iz posebno spremljenog rečnika: bronza, gnoj, glina, vosak, zejtin, ulje, katran, bosiljak, smola, guma, lepak, beton, kantarion, žuč, (mleko), plastelin, polen, gvožđe, so, mentol (zelena), vanila (žuta), tamjan, kakao...
          Samo dodirujući taj predmet ja mogu to da osetim, žumance u gustini mojih očiju.
          Napredovanje stila me je sve više odvlačilo od slike. Ona je postajala sve nezavisnija, ja sam postajao sve udaljeniji. Mogu samo da je gledam i više nisam ona. Napredovanje stila.
          Jedan od najuzbudljivijih kubističkih momenata za mene je bila kockica za igru na Pikasovoj slici Pipe, bouteille de Bass, dé (1914). Ona se nudi otvorena, da se što bolje pokaže. Mi nju u jednom nemogućem gledanju vidimo iz dva ugla odjednom. Kocka nam pokazuje četiri svoje strane (što je u prirodi nemoguće), od kojih je jedna u senci. Sasvim prirodno, jer to je zadnja strana kocke, a svetlost na kocku pada gotovo spreda. Ono što je gledano iz različitih gledanja dato je u jednom viđenju.

***

Na plaži jedan dovezen crveni automobil gori na suncu
u njemu jedna žena vatom briše svoju rastopljenu šminku
u njoj žuta kajgana i vreo doručak kipi i razgrađuje se

na pesku vrelom poput gvožđa pod limom upaljenim
jednog bež žutog ševroleta iz sedamdesetsedme
crvenokosa i kovrdžava linda ogleda svoje oči u ogledalu

na haubi mokrog automobila trunke peska razdrobljene
presijavaju se kao zrnca kristala i kao disko kugla svetlucaju
iskrice po plafonu po sedištima po volanu praznog automobila

dok briše mekanu maskaru sa kapaka sa njenog čela
kapljice znoja žute i slatke kotrljaju se niz slepoočnice
niz jagodice obraze zatim rub vilice i vrat i niz grudi

u sred podneva na pustoj peščanoj plaži jedan automobil
sav upaljen na suncu nosi u sebi jednu ženu bele i netaknute kože
koja gleda u more dok iz njene plave kose teku kapljice znoja

 

           Ovo je dokle je stil stigao. Istu sliku opisujem iz više pokušaja, kao da je gledam iz više uglova, a onda sve te poglede postavljam ne ujedno u jednu sliku, već jedan za drugim u jednu pesmu.
          U svakom od pet zahvatanja (što će postati obrazac, i ponoviće se i u ostale dve pesme ovog stila u novoj knjizi) slika se ne daje gledanjem iz različitih mesta u prostoru (uopštena sličnost sa kockom), već se zahvatanje vrši svaki put iznova, ne vodeći računa o prethodnom već samo o tome da se stvar što bolje osvetli. Tako se nekoliko puta ponavlja da je automobil usijan na suncu, da se žena znoji, da briše šminku; reč pesak se ponavlja u tri strofe, što sve ostavlja utisak prekidanja u toku. Ali u svakom novom zahvatanju neki elementi se gube, a osvetljavaju se drugi, koji se pokazuju kao, moglo bi da se kaže, logički suprotni onim prvima. Kao da se razni priroci nekog podmeta ljušte jedan za drugim i time otkrivaju kao protivrečni, ali u svojoj protivrečnosti ne čine taj predmet nemogućim, već upravo osvetljavaju svoje biće kao biće priroka – onoga što se troši, i time ostavljaju da se vidi ono u čemu učestvuju – ili ono čemu nedostaju. Traži se da sama srž situacije, da sam doživljaj te slike bude zahvaćen, bez obzira na to šta će se pri tom pojaviti. To da li je automobil crvene boje ili žute, da li je ženina kosa crvena ili plava, da li briše šminku ili je njeno lice „netaknuto“, pa čak i da li je automobil prazan ili se u njemu nalazi žena, da li se ona zove Linda, ili se uopšte ne zove, sve to postaje tok momenata koji se ne mogu bez viška povezati u sliku, ali baš u takvom svom očekivanju donose pesmu.
          Da li će se ovim ljuštenjem doći do nečeg, ili je samo ovo ljuštenje jedino nešto, kao u onoj metafori ljuštenja luka, u kojoj skidamo lisku po lisku želeći da dođemo do srca a onda shvatimo da je luk sačinjem samo od liski, i da smo oljušteći poslednju ostali bez ičega. Da li ja te liske ne mogu da spojim u sliku, ali mogu da spojim u nešto što mi se pokazuje. Doživljaj iz podmeta se pokazuje. Nisam ostao bez predmeta. Iako već udaljeno i različito, ovde se pokazuje nit preostala iz Irisa. Te pesme iz Irisa su mogle da budu, rečeno slikarskim žargonom, apstraktne. Ova pesma ovde je mogla da bude nepovezana, jedan fini tok iluminacija. Moj napor je tamo, kao i ovde, stvar odveo u drugom pravcu. 
          Vrućina koja se ne može otresti sa lica, koja se ne može skinuti sa lima automobila ili peska ili kože. Vrućina koja sagoreva stvari ispunjavajući ih najčistijim suncem: more, pesak, lim automobila, volan i žensko telo. Najčistije sunce u moru. Gde više nema zemlje (tromosti, vlage i krunjenja) već peska, čistih zrna kamena i čiste vode, guste i slane. More je od sunca, presijava se na njegovoj površini. Pesak je od sunca.
          U ovo drugo vreme (2007. godine) nastajale su pesme koje će se skupiti u knjigu Poslednji grand jeté velike Ane Andrejevne (koja će se pojaviti u toku godine, u izdanju Trećeg trga). Tada je nastalo petnaestak ovakvih pesama, od kojih su u knjigu ušle samo tri. Ova je prva. U poslednjoj je stil izbledeo do neprepoznavanja.
          Napredovanje stila vidim kao napuštanje stila.

Uroš Kotlajić je  rođen 1982. godine u Beogradu gde je trenutno apsolvent na Filozofiji. Objavio  je knjigu pesama Iris (Treći trg, Beograd, 2008). Druga knjiga, Poslednji grand jeté velike Ane Andrejevne je u pripremi.