Bojan Samson

 

O ČEMU GOVORIMO KADA GOVORIMO O LJUBAVNOJ PESMI?

(Ili: osvrtanje preko ramena)

          Ponekad mi se čini da odgovor na pitanje postavljeno u naslovu¹ nikada ne može biti konačan. Dok sam bio srednjoškolac, smatrao sam da dobar ljubavni tekst ili pesma ne bi trebalo da sadrže reči kao što su ljubav, volim te, i sl. Činilo mi se u tom periodu da bi ovakvi izrazi udaljavali pesmu od istinske emocije i približavali je onome što sam tada smatrao patetičnim. Ipak, vreme me je demantovalo: u godinama koje su usledile, ja sam napisao tekst za rock kompoziciju u kojem sam iskoristio jednu od pomenutih reči. U muzici je to drugačije: kada se otpevaju, i najbanalniji tekstovi mogu zazvučati poetično, a i patetika se tada nekako lakše guta i vari. Danas mi se čini da za svaku reč u poeziji – kao i u književnosti uopšte – postoji pravo mesto i vreme, pa tako i za reči kao što su ljubav, volim te i sl. Važan je, naravno, kontekst u kojem se nešto dešava ili izriče. Savremeni trenutak je takav da pesnici/kinje pevaju o ljubavi u ironijskom ključu, jer žele sačuvati emotivni otklon i tako izbeći opasnost preterivanja. Naravno, većina nas zbog straha da ne bude ismejana radije bira distancu i odstupnicu, a izbegava da izrazi najintimniji deo svog bića – kako u životu, tako i u poeziji. Možda spasonosno rešenje – barem kada je pesništvo u pitanju – leži u onoj čuvenoj misli Dušana Matića: Istina je konstrukcija. Ljubavno osećanje tako bi moglo pre biti iskonstruisano nego izraženo. Ispovest bi u tom slučaju ustupila prednost strategiji i manipulaciji. Zaista verujem da je manipulacija u umetnosti legitimno i poželjno sredstvo, jer nas ona, paradoksalno, vodi ka nekakvoj istini. Bitno je samo da umetnička manipulacija nikada ne pređe u zloupotrebu. Pesnik koji želi da provocira druge, mora i sam biti spreman da ponekad bude isprovociran. Ne verujem da bi Lorka napisao Pesnika u Njujorku, jednu od najznačajnijih poetskih zbirki 20. veka, da je ostao emotivno i duhovno nezainteresiran za dramu tehničke civilizacije koju je otkrio boraveći u Novom Svetu. A zar to i nije suština poezije: ne biti ravnodušan/na prema stvarima oko sebe i tako ni druge ne ostavljati ravnodušnima?
          Pesma koju ću vam predstaviti u ovom tekstu nastajala je godinama, kao i veći deo moje pesničke zbirke Superblues². Zapravo, ona se menjala čak i u trenutku dok sam pisao ovu autopoetiku, jer sam i dalje bio svestan njenih nedostataka, te sam osećao konstruktivno nezadovoljstvo koje me je pokretalo na još jednu preobrazbu sopstvene poezije. Isto se desilo i dešava se sa celokupnom zbirkom Superblues u kojoj mnoge pesme danas izgledaju bitno drugačije od prvobitnih verzija. A tako je i sa mojom prozom i mojim kritičkim prikazima – oni često menjaju svoj oblik. Kada bih želeo da mistifikujem čitavu stvar, rekao bih da pesme, priče i kritike koje pišem poseduju sopstvenu ličnost koja neprestano vapi za konačnim ostvarenjem. Na stranu ova poetična odstupnica, čini mi se da su brojne promene u mojim književnim ostvarenjima tek svedočanstva naknadne pameti, kada se reči na papiru i u glavi ohlade i za trenutak smire. Za razliku od stvarnog života, u književnosti je tako nešto ipak moguće: neprestano osvrtanje preko ramena i vraćanje unazad – poput Orfeja koji, okrećući glavu prema Euridici, pokušava da utaži žeđ za objektom svoje zaljubljenosti i da spozna izvor vlastite inspiracije. To je trenutak kada poezija izmiče, a ostaje samo neživi, okamenjeni trag o njenom postojanju  –  autopoetika. Sve ima svoju cjenu, to se odavno zna – ovim stihovima hrvatski blues pevač Goran Bare potvrđuje nam tako Orfejevu zlu sudbinu.
          Početni impuls za nastanak pesme Zimski san pojavio se pre šest godina, na času kreativnog pisanja, kada nam je naš profesor zadao da napišemo pesmu u kojoj ćemo koristiti zimske motive poput snega, pahuljice, beline i sl. Moja ideja je bila da napišem ljubavnu pesmu – uvek težimo ka onome što nam nedostaje, zar ne?... Uglavnom, iskoristio sam na početku pisanja svoj san iz detinjstva, u kojem ležim u krilu lepe i nežne devojke, a ona ćuti i gleda me sa nežnošću i razumevanjem. Oko nas su vijorile bele plahte, a tu se našao i neki crni starinski auto. U jednom intervjuu sa početka šezdesetih godina prošlog veka Rolan Bart primećuje da čovek piše da bi bio voljen, a čitaju ga tako da on to ne može biti³. U tom trenutku, moja situacija je bila slična ovoj konstataciji francuskog teoretičara. Iako pisana sa mnogo ambicija i očekivanja,  prvobitna verzija pesme delovala je kao pretenciozni i nezgrapni spisak opštih mesta, što mi je moj profesor diskretno zamerio. Usledilo je, naravno, skraćivanje i prepravljanje teksta, kao i zamena pojedinih motiva. Tako sam sliku bijele plahte koje vijore na vjetru preinačio u bijele čaplje koje stoje na vjetru, i time dobio na simbolici o kojoj ću govoriti kasnije. Potrudio sam se da uklopim i druge zimske motive poput zaleđenosti, Sneška Belića, snega, pahuljice, beline itd. Učinilo mi se da bi pesma imala većeg efekta ako je napišem ijekavicom. Ovakav izgovor mi je na nivou zvučanja više odgovarao: uzmimo za primer reč vjetar, u kojoj glas j kao da asocira na brijanje vetra. U kontekstu celokupne zbirke, koja je uglavnom napisana ekavicom, Zimski san je uz ostvarenja Zrak nije test iz matematike i Dijamant (koja su takođe na ijekavici) doprineo jezičkoj nečistoći Superbluesa, što je knjizi dalo zanimljivu ideološku dimenziju. U novoj verziji pesme imperativ glagola pogledaj zamenio sam infinitivom progledati i tako dobio na bezličnosti, ali i neodređenosti u prvom stihu... Oslanjajući se na nadrealističku poetiku, pokušao sam otežati formu nizom smelih i neočekivanih metafora i epiteta, te sam spajanjem postojećih simbola stvarao nove značenjske sklopove. Sintaksu sam lomio na vrlo specifičan način kojim sam postigao izuzetnu fluidnost sopstvenih stihova. Takođe, brojnim glasovnim ponavljanjima dodatno sam pojačao zvučnost pesme. Dakle, Zimski san jeste srećan spoj svesnog i nesvesnog rada.
          Bez želje da i dalje govorim o njenom nastanku kao manje bitnom delu svog autopoetičkog teksta, predstaviću vam ovu pesmu, a zatim ću se pozabaviti tumačenjem iste:

Zimski san

(izvodi ispovjednik)

Progledati kroz nebodere što
kao bijele čaplje stoje na
vjetru, u zimskom snu... Poslije
skrivene mećave ubrizgaću Las Vegas
u zaleđena koljena, potražiću
polovicu Blasfemične Lubenice...
I to sjeme buđenja u njoj, zauvijek
sjeme! Prepuštene oštrici nepodmitljivog
dodira, miruju čaplje bijele

Leškareći u njenom krilu, pozdravljam
Lilit. I Evu, naravno... Kako je
nasmijan Snješko pod vjetropirnim
prstima! Kao snijeg pregažena, tragovima
koji zasljepljuju prošarana, misao
kopni. Dodir je pahuljica,
vjesnik koji pristiže sa porukom
iz dijamantnog svoda...
Taj vjesnik nam opet izmiče

 

          Kada pogledamo sam naslov pesme, asocijacije koje naviru su brojne. Zimski san tako može predstavljati duži period odmaranja, zatim stanje duboke pasivnosti, ali i neki lep, a kratkotrajan i neuhvatljiv događaj koji se dogodio baš u zimskom periodu. Didaskalija koja prethodi samom tekstu – a koja je sastavni deo pesme – ističe njegovu dramsku prirodu. Tako se pesma može razumeti kao nekakav monolog pogodan za javno izvođenje. Pored toga, uputa u zagradi, koja glasi izvodi ispovjednik, upućuje da je najpogodnija osoba za izvođenje pesme muškarac čiji je posao slušanje tuđih tajni – sveštenik, odnosno psihoterapeut. Uspostavivši vezu sa konkretnim identitetom, ova didaskalija počinje funkcionisati i kao svojevrsna odstupnica ili maska koja za nas može predstavljati privlačan trag u analizi pesme, ali nas isto tako može odvući od nekih drugih, jednako zanimljivih interpretacija. Književna teorija dvadesetog veka uči nas da piščevo viđenje sopstvenog dela ne mora biti ni bolje ni lošije od drugih – ono je u najboljem slučaju ravnopravno sa ostalim tumačenjima. U tom smislu, pomenutu interpretaciju pesme pomoću didaskalije treba uzeti sa rezervom i doživeti je kao privremeno sredstvo koje nas može odvesti ka nekim dubljim i širim uvidima.
          Ova pesma podeljena je u nekoliko sintaksičkih celina koje čine zaokružene pesničke slike, a prva od njih glasi: Progledati kroz nebodere što/ kao bijele čaplje stoje na/ vjetru, u zimskom snu... Pominjanim infinitivom progledati postignuta je bezličnost i neodređenost iskaza – s druge strane, u ovom glagolskom obliku krije se i određena doza zapovesti. Višeznačnost početnih stihova ogleda se u sledećem: da li treba progledati kroz nebodere tako da možemo videti ono što je iza njih, ili progledati uz pomoć njih – s obzirom da su oni ti koji deru nebo, dakle vode nas u neki novi svet? Poređenje nebodera sa belim čapljama što stoje na vjetru, u zimskom snu ukazuje na duboku pasivnost i kontemplaciju, ali i na simbol božanskog znanja. S druge strane, bele čaplje, kao ptice koje love zmije, predstavljaju antisatanske životinje i kao takve mogu biti simboli Hrista. U Kini se, recimo, čaplji pripisivala moć da pogledom izazove začeće, što čitavoj slici daje novo značenje: lirski junak postavio je sebi zadatak da u stanju kontemplacije i pasivnosti pokuša biti plodan i kreativan. Sledeća rečenica donosi nam nove jezičke spojeve, kao i nove metafore. Ona glasi: ... Poslije/ skrivene mećave ubrizgaću Las Vegas/ u zaleđena koljena, potražiću/ polovicu Blasfemične Lubenice... Šta u ovim stihovima znači skrivena mećava? Reklo bi se kako se ovde radi o metafori iza koje se krije nekakav uzbudljiv i pomalo opasan događaj koji se desio u tajnosti, ali kako je ova slika povezana sa ostatkom pesme? Dalje: šta znači Las Vegas u ovom kontekstu – da li bi on mogao predstavljati savremenu metaforu utehe? Zanimljivo je da lirski junak planira da ubrizga Las Vegas u zaleđena koljena. Istaknuti glagol može da asocira na intravenozno uživanje droge, pa se tako uteha – predstavljena ovde kroz sliku prestonice kockanja – može doživeti kao neka vrsta opojnog sredstva koje stvara zavisnost. Pored toga, na šta nas upućuju zaleđena koljena? Pretpostavljamo da se opet radi o nekakvoj metafori koja predstavlja pasivnost, odnosno nepokretnost... Za kakvom to Blasfemičnom Lubenicom traga lirski junak? Ova voćka obično simbolizuje plodnost, pa bi u tom slučaju Blasfemična Lubenica bogohulila svojom rodnošću, odnosno stvaralačkom snagom. Ipak, samo jedna polovica pripada protagonisti pesme – a kome je onda namenjen onaj drugi deo? Čini se da seme lubenice, koje predstavlja životnu moć, nikada ne može zaista probuditi lirskog junaka – on i dalje ostaje u početnom stanju kontemplacije i pasivnosti: I to sjeme buđenja u njoj, zauvijek/ sjeme! Zato se na kraju prve strofe ponovo vraćamo motivu belih čaplji, ali ovoga puta ne kao članu poređenja, već kao delu jedne šire metafore: Prepuštene oštrici nepodmitljivo/ dodira, miruju čaplje bijele. Šta bi ovde mogla predstavljati oštrica nepodmitljivog dodira? Možda je to vreme što neumitno prolazi i ostavlja traga na lirskom junaku koji – iako željan življenja i stvaranja – ostaje ukopan poput bele čaplje. Ipak, stičemo utisak da nam se pesma nije do kraja otvorila – ostao nam je nerazrešen kontekst metafora i simbola poput skrivene mećave, zaleđenih koljena, Las Vegasa, Blasfemične Lubenice i dr. Čini se da ćemo radi potpunijeg razumevanja Zimskog sna morati obratiti pažnju na drugi deo naše lirske minijature.
          Početna rečenica u nastavku, koja glasi Leškareći u njenom krilu, pozdravljam/ Lilit., daje novi smisao prethodnoj strofi. Ovde se u pesmu uvodi osoba ženskog pola, sa kojom lirski junak deli jedan intiman trenutak ispunjen opuštenošću i dokolicom. Pitamo se: da li je u stvari neimenovana ženska osoba sa početka druge strofe ta koja je prouzrokovala skrivenu mećavu u protagonisti pesme, ta posle koje sledi isprazna uteha, ta posle koje sledi uzaludni pokušaj buđenja, ta kojoj pripada druga polovica Blasfemične Lubenice – voćke koja plodnošću i stvaralačkom snagom prkosi bogovima? Pa, ako bismo želeli opravdati naslov našeg autopoetičkog teksta, te ovom lirskom ostvarenju pridodati romantičnu crtu, ali i dozu patetike  – tada bismo morali reći: da, to je ta žena... U svojoj nepokretnosti lirski junak ipak primećuje prisustvo Lilit – podivljale bludnice i prve Adamove žene iz jevrejske mitologije. Naknadno se pozdravlja i kućanica Eva kao neko na koga se ne obraća previše pažnje i ko se doživljava u kontekstu mlađe sestre koja se večito nalazi u senci starije: I Evu, naravno... Sledi uzvik prepun ushićenja i zadovoljstva, koji u sebi nosi već pominjanu metaforičnu sliku pasivnog trpioca radnje koji je ponovo objekat nekakvog fizičkog kontakta, ali ovoga puta su oštricu nepodmitljivog dodira zamenili prsti koji svojom nestalnošću i razigranošću donose prijatnost i dobro raspoloženje: Kako je nasmijan Snješko pod vjetropirnim/ prstima!  Sledeći stihovi razvijaju dalje ovu sliku uživanja: Kao snijeg pregažena, tragovima/ koji zasljepljuju prošarana, misao/ kopni. Čitajući ove stihove, stičemo iz njih utisak da je svaki smisao smetnja uživanju –  zato refleksivnost treba učiniti necelovitom i nemoćnom, te je postepeno uklanjati iz sveta intime. U skladu sa rečenim, da li racionalizacija zadovoljstva oslabljuje isto, te ga postepeno poništava? Preneseno na polje poetskog – da li je autopoetika prvi korak na putu osiromašenja poezije? Ili samo još jedna mistifikacija posle koje čak i manje znamo o pesmi nego što smo znali prilikom njenog prvog čitanja? Svejedno, naša lirska minijatura se neumitno bliži svom kraju, što je potpuno u skladu sa njenim ustrojstvom: svaki deo nje podstiče njenu težnju ka što bržem okončanju sopstvenog postojanja. Zato, ne gubimo vreme – obratimo pažnju na sledeće stihove: Dodir je pahuljica,/ vjesnik koji pristiže sa porukom/ iz dijamantnog svoda... Početna metafora u ovim stihovima može se tumačiti višeznačno: fizički kontakt je nežan i delikatan poput pahuljice; dodir je hladan poput pahuljice; fizički kontakt je kratkotrajan i nestalan poput pahuljice itd. U nastavku slike sledi dodatno objašnjenje dodira: poruka koju on nosi potiče iz dijamantnog svoda. Dijamant je, naravno, simbol dovršenosti, savršenstva, zrelosti, bistrine itd. Tako bi dijamantni svod predstavljao prostor savršenih, dovršenih stvari – svet ideala. U tom slučaju, fizički kontakt dobija i duhovnu dimenziju – da li bi onda poruka koju nam on donosi mogla od nas učiniti bolje, savršenije ličnosti?... Ipak, poslednji stih pesme izražava pesimizam lirskog junaka kada je u pitanju mogućnost neke dugotrajnije i snažnije veze sa pomenutim svetom: Taj vjesnik nam opet izmiče. Ako je duhovna poruka iz prostora savršenih oblika i stigla do nas, njen prenosilac nije se dugo zadržao – da li zbog sopstvene ili naše nestalnosti – više nije ni bitno. Zimski san je završen.
          Zapitajmo se – ko je lirski junak ove pesme? Da li bi njega zaista mogli poistovetiti sa tim pasivnim slušaocem tuđih strasti i osećanja iz uvodne didaskalije, ili je to samo maska koja nas zavodi na pogrešan trag? I ko je ta misteriozna žena zbog koje protagonista pesme tako snažno želi da progleda očima kontemplacije? Da li je to neka grešnica koja običnom ispovešću može pokrenuti skrivenu mećavu u glavi nekakvog sveštenika ili psihoterapeuta? I čemu ta praznjikava uteha i ta potreba za kreativnim prkošenjem utvrđenom poretku stvari? I da li zimski san zapravo predstavlja ljudski život kao večitu nepokretnost koja vapi za spasonosnim buđenjem? Ili je zimski san taj kratkotrajni fascinantni događaj koji traje koliko i sama pesma? I kakva je u stvari priroda dodira – da li je on isključivo fizička kategorija, ili u sebi nosi i tragove duhovnog? I u skladu sa tim, koji je smisao fizičkog kontakta? Na kraju, ponovimo naše pitanje iz naslova: o čemu govorimo kada govorimo o ljubavnoj pesmi? O realizaciji, ili o nagoveštaju? O transparentnom jeziku, ili o zavodljivoj  maski? O iskrenom osećanju, ili o manipulaciji? Ne znam za vas, ali moj odgovor je vrlo kratak i jednostavan – nemam pojma!... Uostalom, zašto bih ja to morao znati? Ipak sam ja samo pesnik – dete koje je slučajno pronašlo očev pištolj, loše sakriven, pa se bezbrižno igra njim. Tačno, ja sam napisao Zimski san, ali ne polažem ekskluzivno pravo na potpuno razumevanje sopstvene poezije. Nekima će moje viđenje ove pesme delovati nedorečeno, ali ono je samo jedno od hiljadu mogućih tumačenja. Ipak, žalim ako sam neke od vas razočarao nedavanjem odgovora na toliko postavljenih pitanja. Na žalost, diktat logičke krutosti koji u stvarnosti sami sebi namećemo, često nas sputava u rešavanju nekog problema. Zato predlažem da odmorimo na tren – da, recimo, prilegnemo i odspavamo malo. Možda nam tada san svojom iracionalnošću, fluidnošću i ambivalencijom ponudi neko spasonosno rešenje.



Napomena: Prilikom tumačenja pojedinih simbola poput belih čaplji, lubenice, dijamanta i dr. korišćen je Rečnik simbola Alena Gerbrana i Žana Ševalijea (Stilos, Kiša, Novi Sad, 2004).