Milan Dobričić
ZBIR NADREALNIH UTISAKA
Pisci i pesnici i vole i ne vole da govore o svom stvaranju, da otkrivaju „male tajne velikih majstora“. Ali čitaoci gotovo svi odreda vole da čitaju o tome. I sam sam takav čitalac, pa ću stoga i progovoriti koju o svom načinu pisanja. Uzeću za primer dve pesme, jednu staru i jednu novu. To možda nisu moje reprezentativne pesme, ali je njihov nastanak različit, a istovremeno karakterističan za moje stvaranje.
***
Stajao je sam, sa njom,
i gledao je svojim blagim očima
do kojih su uvek dopirali samo pokreti;
gledao ju je mirnu, stopljenu sa senkom.
Njegovi su pokreti sada bili laki, gurani vetrom,
njihov smisao ležao je u poljani opijenoj suncem;
i ona je bila radosna, smejala se lako,
onako kako se on,
duhoviti nemi mladić,
nikada nasmejao nije.
(Iz zbirke Pritisak, CSM, 2002)
Iza ove pesme stoji jedan stvaran, gotovo svakodnevan događaj. Tačnije, on je svakodnevan onoliko koliko ga mi često primetimo i osvestimo.
Išao sam Slavijom, mehanički, zamišljen. Podigao sam pogled, video mladića i devojku. Devojka se iskreno smejala. Pomislih da su par ili će to postati, da je on duhovit. Tada videh da je on nem, tj. da joj govori pokretima ruku. I to me pogodi. Jer, pomislih da zdravo za gotovo uzimamo moć govora. Do tada nikada nisam pomislio da čovek koji ne može da govori može da bude duhovit. Sva duhovitost, pogotovo ona visoka, kreativna, vezana je za reči. Zamislio sam sebe kako pokušavam nekoga da nasmejem a da ne koristim govor. To je otežano i na stranom jeziku, a kamoli na jeziku koji nije zasnovan na govoru.
Pisci često govore o jeziku, značaju reči, njenom ovakvom i onakvom značenju, o priči i pričanju, o znaku čak. Ali ne sećam se da se u svojim razmatranjima odvajaju od govora i da prelaze na oskudnije načine komunikacije. Naša zapitanost nad moćima reči i poezije možda je tek drugostepena: možda se treba pitati o posrednijim načinima komunikacije i uticanja jednih na druge.
Blagosloveni gubitnici
Noge slonova Dalija zapletene u debla bukava.
Uspavani dinosaurusi lome plavi horizont.
Napušten toranj sišao na vrh kamenoloma.
Rastrzani ljudi u daljini krive bledo lice žene.
Krune se kontinenti na kori lišajive šljive.
Ciknuto vino nektar odbeglih bogova.
Vršti belutak pod trbuhom pretovarenog čamca.
Niski vetar svira o grlić flaše u ruci.
Žig zveri gospodara svud po njenom telu.
Trava se ruga katastrofi život smrti.
(Iz zbirke Blagosloveni gubitnici, Društvo Istočnik, 2009)
Ova pesma nije priča, nije narativni prikaz događaja, nije na taj način celina. U Blagoslovenim gubitnicima svaki stih je svet za sebe. Otuda i tačka na kraju svakog od njih. U principu, ovo je zbir nadrealnih utisaka. Sve je počelo šetnjom šumom u kojoj su stabla bukve prizvala u sećanje Dalijeve konje i slonove, sa telom na nebu i dugačkim nogama na zemlji. Kora bukve liči na kožu slona.
Iza šume je brdo čiji oblik podseća na sklupčanog dinosaurusa. Na jednom njegovom kraju je stari toranj. Opet Dali i slika Španija. Onda nekoliko utisaka iz literature i drugih umetnosti, nekoliko neobičnih spojeva reči. Huk vetra dok duva preko otvorene flaše. Odnos muškarca i žene, lepotice i zveri. I zaključak, parafraza negde pročitanih reči. Sve to pod kapom oksimorona pod koju se može smestiti bilo koja poezija o čoveku: blažen, blagosloven, na vrhu lestvice, a na kraju uvek gubitnik, smrtan, kontroverzan, čak i smešan.
I što bi rekao Crnjanski, na kraju od svega toga, u nekoj sobi, nastane pesma.
Pesma mora da odleži. Obično prvo beležim početni utisak. Onda on odleži neko vreme, ali mi je konstantno prisutan negde u podsvesti. Onda mu se vratim, suočim, i ako i dalje ima snagu, pokretačku energiju, oko njega nastaje pesma, ako odmah pri prvom zapisivanju nije nastao i ostatak. Onda pesma odleži. Mesec, dva, pet, godinu, godine. Pri povratku, nekad menjam samo jedan zarez, nekad odbacujem većinu pa ostatak ide na odležavanje, nekad se sve briše.
Za mene, poezija (i umetnost uopšte) mora da bude humanizovana. Ona ne mora da hrani gladne, naravno, to i ne može, ali mora da govori o čoveku, da se obraća čoveku, da izvire iz čoveka. Otuda dosta etičnosti i polemike o istoj u mojim pesmama. Sama poezija, za mene, borba je čoveka sa samim sobom i svime oko njega. Ali, pre svega je to borba sa nečim unutrašnjim, odgovor na pritisak, dovijanje, pokušaj da se gubitnik izbori sa dvosmislenom blagoslovenošću koju dobija odnekud.
Milan Dobričić je rođen 1977. godine u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa za Srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Tokom 1999/2000. godine pohađao i završio Beogradsku otvorenu školu. Jedan je od osnivača i urednika Udruženja građana Treći Trg, koje izdaje elektronski i štampani časopis za poeziju i prozu Treći Trg (www.trecitrg.org.rs). Koordinator je i jedan od osnivača međunarodnog Beogradskog festivala poezije i knjige. Radi kao prevodilac sa engleskog i italijanskog jezika. Obavlja i posao lekture i korekture tekstova i pripreme za štampu. Poeziju i prozu je objavljivao u časopisima Student, Beogradske novine, Pančevac, Rukopisi, Istočnik,Txt, URB, Re, Contrastes, Album i Pobocza. Objavljivao je naučne radove o ranom hrišćanstvu. Objavio je dve priče u zborniku Najkraće priče 2006. (Alma, Beograd), kao i koautorsku knjigu proze Dnevnik 2000 (CSM, 2001). Objavljene zbirke pesama: Pritisak (CSM, 2002), Dovijanje (Treći Trg, 2006) i Blagosloveni gubitnici (Društvo Istočnik, 2009). Predstavnik je Srbije u projektu WordExpress. Prevođen je na engleski, francuski, poljski, rumunski, katalonski, češki, slovenački i turski jezik.
