Bojan Savić Ostojić

UVOD
u temat Ars Autopoetica

 

          U tematu Ars Autopoetica nalaze se tekstovi osam pesnika koje je uredništvo časopisa Agon pozvalo da prokomentarišu jednu svoju pesmu.
          Svaki vid pisanja o sopstvenoj pesmi, zahteva višestruku opreznost. S jedne strane, ako se autor fokusira na sebe, može da zapadne u ispovedno. S druge strane, ako se ograniči na samu pesmu, trudeći se da izbegne taj intencionalni momenat, može da upadne u zamku preteranog naknadnog apstrahovanja. Mada u sebi nosi dozu otkrivanja poetičkih ideja i relativizacije neuhvatljivosti pesničkog iskaza, ovakva samokritika može neizostavno da unese i dozu mistifikacije. Drugim rečima, u pokušaju da rasvetli, može još više da zamuti.
          Redakcija Agona je odlučila da se obrati uglavnom onim pesnicima koji nisu previše deklarativno izlagali načela svoje poetike, koji uglavnom nisu objavljivali komentare svojih dela i postupaka. Možda je jedini pravi izuzetak od navedenog pesnikinja Tanja Marković. Takav izbor nije bio nimalo slučajan. Namera ovog temata je bila razmišljanje na temu u kojoj meri su autori spremni da se upuste u takav poduhvat, i na koji način bi uobličili taj u isti mah afirmativan i kritički pogled na sopstvenu poeziju.
          Ponegde dominira intimni, čisto empirijski diskurs. Iznose se postupci korišćeni pri genezi pesme, ali i one anegdote, „trivije“ koje su inače nedostupne, a za kojima dobar čitalac (pa čak i onaj koji se hrani isključivo „smrću autora“) uvek žudi – društvene okolnosti, pa čak i banalnosti u kojima je nastala pesma. Ali i takvo, naoko jednostavno iznošenje namere autora, veoma je delikatno. Šta je pisac hteo da kaže često se smenjuje sa šta je pisac zaustio, a nije rekao ili šta je pisac sve mogao da kaže.
          Pored pripovedanja o uzročniku pesme, o stadijumima nastajanja, o realizaciji, u ovim tekstovima je prisutan i izvestan teorijski diskurs. Pogled na svoje delo prilika je i za promišljanje i izjašnjavanje o sopstvenim pozicijama, te tako shvaćena autopoetika može da proizvede programski tekst, svojevrsni manifest. U takvom hermeneutičkom diskursu autor se trudi da zanemari ono ja iz empirijskog modusa i da se, iz jedne kvazi-spoljašnje pozicije, pozabavi pesmom kao gotovim proizvodom, lišenom bilo kakve pozadine u vidu nacrta, zamisli ili iskustva. Ovo je i dobra prilika za ispitivanje zasnovanosti sopstvenog teksta, za dublju problematizaciju njegovih postavki.
          Međutim, i pored pokušaja da se autorsko ja relativizuje što formalnijom analizom, ono je vrlo prisutno. Iako je u svakom od ovih tekstova uočljiv pokret izdizanja iznad svih mogućih autoritarnih subjekata, i onog empirijskog, i onog lirskog, i onog ega – u njima se i dalje bez ikakvih nedoumica očitava autentičan autorski potpis. Od početnog nedostatka svesti o pesmi, preko njenog autobiografsko-teorijskog problematizovanja, do jednog iskaza kojim autor uspeva da istovremeno potvrdi i relativizuje pitanje sopstvenog autoriteta, opisuje se čitav krug. Nakon njegovog prelaska, kao nakon kakve inicijacije, ni autor ni tekst više ne mogu biti isti. Ni jedno ni drugo ne može više biti neprikosnoveni garant vrednosti.
          Ta unutrašnja dijalektika, svojevrsno nadilaženje ličnog i objektivnog,  neosporno se može priznati kao posebna umetnost. To je umetnost pisanja o sebi, koja je nezavisna i od poetskog stvaranja i od sposobnosti teorijskog govora, ali koja posredno proizilazi iz oba ova elementa.