Ruther Kopland

 

Daljina pored očiju

 

Njegova pisma

To su njegova pisma, ona mirišu na
stari papir, mastilo je sivo

da, to je bio njegov rukopis, tako su
uvek izgledala njegova pisma, to je bio on

pisanje je otkrivanje, ono što u tebi živi
i na tom papiru je on to probao

pisanje je čitanje, pokušaj da se pročita
ono što neko drugi čita – taj drugi sam bio ja

to je nešto što je on svojom rukom napravio, ova
slova, toliko njegova da se on tu

vraća – tu je on ponovo sa svojim licem,
glasom, rukama, čašom, cigaretom

a istovremeno to nije ništa drugačije
od prašnjavog papira, mastila koje bledi



Sto i prozor

neko seda za sto
lagano se to dešava
lagano on nestaje
iz svojih misli
zaboravlja

sto je prazan i to je
kao da praznina u njega prodire
ispunjava ga

lagano ide on svojim očima ka zidu
gore ka prozoru
ka prostoru iznad sela

vidi ptice na nebu
kako lutaju oko tornja crkve
i oblake kako produvavaju

on misli ja sam sve što vidim.



Kada je noć


kada je svetlo noći
bila tama

kada nas je svetlo noći
činilo nevidljivima
i kada smo samo još bili glasovi
na klupi u vrtu

kada nas je noć okruživala
i vodila sa sobom u mračna pitanja
kada i gde i kako

kada je noć bila tajna
koja je sa noći nestala



Koral

Prema njegovim savremenicima Johan Sebastian Bah je bio
virtuozni orguljaš – svirao je sa
jedinstvenom ,,Leichtigkeit”¹.

to bi se moglo nazvati veština lakoće, ali opet je bilo
tako lako kao da tu i nije bilo ruku
koje su svirale

pretpostavljam da znam kako je zvučalo
kao da čujem kako on sam tamo gore
u ovoj crkvi u toj maloj radionici
stvara muziku

čuješ taj drevni mehanizam,
jadikovanje šarki, zveket dirki
škripanje poda, uzdah vetra
kako je od vazduha muzika stvorena
i tu koral lagano kroz prostor pluta
kao nevidljiva bestežinska ptica
Leichtigkeit



U Groningenu


Ti si u Groningenu, ali nisi
ovde, to je nepoznato mesto,
to je pesma u ovom gradu.

U koji si ti godinama dolazila
i išla, uvek kroz sunce, uvek kroz
kišu, uvek kroz vetar, dok si ovde
stajala, i to čitala.

Dolazila si i ponovo ideš, isto će
tako sad ostati među nama, ja sam
nepoznato mesto.



Pitanje ko je ona


U međuvremenu ona toliko dugo boravi u mojoj glavi
i tako već skoro svuda – ali ko je ona

besmisleno pitanje, tražiš u svojim sećanjima
nešto nezamislivo, znam to, ali
i besmislena pitanja traže odgovor.

ona je zapravo još uvek ona mlada žena
koju sam nekada negde slučajno sreo
– ali ko je ona – u mojoj glavi
ne srećem je ponovo.

postoje momenti kada iznenada spoznam
da je čovek usamljen, pa i ja.

i kad je vidim i mislim na nju: ona tamo,
to je ona, tako vidljiva, tako smrtna.



Vreme


Vreme – čudno je to, čudno i lepo takođe
nikada ne saznati šta je to

a ipak, koliko toga što u nama živi je starije
od nas, koliko toga će nas nadživeti

kao što tek rođeno dete gleda, kao da gleda
nešto u sebi, tamo vidi nešto, šta je sa
sobom dobilo

kao što Rembrant gleda svoje poslednje portrete
i kao da vidi kuda to ide
daljinu pored naših očiju

čudno je to ali takođe je čudno i lepo zamisliti
da više niko nikada neće znati
da smo živeli

da zamislimo kako živimo sada, ovde
ali takođe kako naš život ništa ne bi bio bez
eha nepoznatih dubina u našoj glavi

ne prolazi vreme, već ti, i ja
izvan naših misli nema vremena

stajali smo ovog leta na ivici doline
oko nas samo vetar



sa holandskog prevela Biljana Rasulić

 
1 Lakoća na nemačkom (prim. prev.)



Ruther Kopland (Rutger Kopland) je holandski pesnik rođen 1934. godine u holandskom gradiću Goru. Prvu zbirku pesama je objavio 1966. godine. Nakon toga, objavio je još petnaestak knjiga stihova, tri knjige eseja i jednu putopisnu knjigu. Kopland je jedan od najpoznatijih, najprevođenijih i najnagrađivanijih savremenih holandskih pesnika. Njegov pesnički glas je stišan i melanholičan, a jezik jednostavan. Ono anegdotsko u njegovim ranijim pesmama, u kasnijem stvaralaštvu biva sve više prožeto filozofskim tonom.