Žan-Lik Paran

ŽAN-LIK PARAN
(Jean-Luc Parant)

Žan-Lik Paran (1944) je pesnik i vajar. Piše tekstove o očima i pravi kugle. Osnivač je muzeja Kuća žive umetnosti (Maison de l’art vivant) u Bui-le-Baroniju, u kojem izlaže skulpture, zajedno sa suprugom Titi Paran. Do danas je objavio oko 150 knjiga i priredio brojna čitanja i izložbe.

Među poslednjim objavljenim delima autora, izdvajamo: Les yeux ouverts (zajedno sa Titi Paran) ; Les yeux deux, 2003, Les yeux trois, 2003 i Le bout des bordes 7/8, 2003.

Pošto se ne vidim, dodirujem se

Pošto se ne vidim, dodirujem se. Dovoljno mi je da se dodirnem da bih se prepoznao. Dodirujem se i saznajem ko sam. Pod prstima sebe dozivam i dolazim. Eto me. Dodirujem se i govorim, govorim sebi, udešavam svoje postojanje na zemlji.
Dodirivati svoj pol znači podsetiti se na sebe, dozvati ono dete koje smo bili, dozvati našeg oca i majku, naše dete, decu naše dece.
Kad bismo videli sve, kad ne bi bilo ove noći koja okružuje dan, ne bismo ništa rekli, ne bismo znali kako se zovu predmeti. Predmeti imaju ime jer su oni prevashodno u noći, nevidljivi, a dodirljivi. Dozvali smo predmete da bismo ih učinili vidljivim, a tek onda kad su nas čuli, onda smo ih ugledali.
Povikali smo u beskrajnu noć da bismo pozvali sunčevu svetlost da se pokaže. Jer bez našeg povika svetlost ne bismo ni prepoznali, ne bismo imali pmćenje, i sve bi ostalo u tami, goreći. Dodirujemo da bismo naterali svet da progovori, da svet ne bi bio nem.
To što nema svetlosti bez tame, to je zato što bez ruku nema očiju koje vide nedodirljivo, to je zato što nema reči.
Dodirnem i dam ime onome što dodirnem jer dodirujem rukama i jer imam ruke zato što sam se uspravio i zato što sam, uspravljen, uputio pogled na drugi kraj, gde se ne nalazim, na drugi kraj gde više ne mogu da dodirnem i zato što je nedodirljivo, pre nego dodirljivo, stvorilo znakove, reči, jezik.
Vidim samo ono što ne mogu da dodirnem, kao da sam ga najpre dohvatio rukama da bih ga prepoznao i učinio vidljivim, i kao da sad vidim ono što sam dodirnuo u neko drugo vreme, kao da sam se udaljio u nedodir da bih video, kao da sam se udaljio u noć u nedogled, da bih dodirnuo.
Ako sebe samog ne vidim, to je zato što sam ja jedini predmet koji ne mogu da napustim. Stalno sebe dodirujem da bih sebe stalno podsećao na sebe samog.

Mi ne vidimo ono što oni ne vide

Mi ne vidimo.
Vi vidite, ali ono što vidite ima bezbroj gledišta, i svako od njih pruža drukčiju viziju onoga što vidite.
Ti ne vidiš.
Mogu da kažem da sam video samo ako sam uspeo da obiđem ono što vidim, i da ga preletim, da se uzverem uz njega: i ne samo pod tim uslovom, muškarac mora da ode još dalje, žena mora da uđe u unutrašnjost svega što vide deca da bi se moglo da kaže da je videla.

Da bi video, moraš da podigneš skele oko svega što ja vidim, da podigneš skele na svim udaljenostima, sa prečkama na svim visinama, pa da potom zakoračimo na svaku skelu ponaosob, a da se muškarac popne na svaku prečku.
Jer mi vidimo, ali vidimo samo kroz jedno mesto na svom telu. Oči su nam se otvorile samo ispod čela.
Vidim samo onim delom na kom mi se nalaze oči.
Kad bi mogao da vidiš svim stranama svog tela, kad bi ti se oči otvorile svuda, na svim visinama, od glave do pete, ljudi bi videli odasvud istovremeno, žene bi videle svet odasvud istovremeno.
Da bi video, treba očima da pratiš ono što ja vidim, i da se okrećeš oko toga, pri čemu bi sa svakim obrtajem načinio jedan korak unatrag, i sve tako do u nedogled, sve dok ne budeš više video ono što mi vidimo. A onda da nastaviš da očima pratiš ono što ja vidim, da nastaviš da se obrćeš oko onoga što muškarac vidi, uspinjući se sa svakim obrtajem za jedan korak, i tako uvis do kraja, sve dok ne budeš više video ono što žena vidi. A onda još da nastaviš da pratiš očima ono što ja vidim, i da se okrećeš oko onoga što mi vidimo, spuštajući se svakim obrtajem za po jedan korak, i tako do najniže tačke, sve dok ne budeš više mogao da vidiš ono što muškarac, žena i deca vide. Jer videti znači stići tamo gde se više ne može videti, to znači otvoriti oči tako da se više ne mogu sklopiti. Videti to znači ići dok ne iščezne viđena slika. Videti znači otići tamo gde više ne vidimo, to znači otići svuda, tako daleko i tako blizu onome što vidite da sve što vidite iščezne.
Videti, to je kao da si sebe video odasvud: odozgo, odozdo, sa svih strana, iz svih uglova, iz svih daljina; to znači obići čitavo telo sve dok od sebe može da se vidi samo vrh nosa, sve dok se toliko ne udaljiš od sebe i ne približiš sebi da sebe više nikad ne možeš da sagledaš celog.
Videti, to je kao videti samog sebe iz tolike blizine i iz tolike daljine da se više ne možeš videti osim drugim očima koje nas vide. Videti, to je preći put od najveće blizine do najveće udaljenosti od onoga što vidimo sve dok se više ne može videti ono što čovek vidi, sve dok se vidi ono što žena nije videla.

Pošto smo videli sve dok više nismo mogli da vidimo svoje oči, vidimo sve dok više ne budemo mogli da vidimo ono što vidimo. Kao da je muškarac, u cilju da progleda, video svoje oči sve dok više nije video svoje oči. Kao da žena vidi samo zato što ne vidi svoje oči.
Ti vidiš zato što vidiš, ne videći svoje oči.
Mi ne vidimo.
Video sam svoje oči koje više ne vidim jer vidim svet.
Mi vidimo svet jer smo videli svoje oči koje više ne vidimo. Jer oči koje sam video jesu svet koji vidim.
Mi ne vidimo i vidimo samo svoje oči.
Ili vidim i ne vidim samo svoje oči.
Vidim sve sem svojih očiju.
Kao da su naše oči koje ne vidimo sve ono što ne vidimo, ili kao da ne vidim svoje oči zato što su one nekada bile sve što sam mogao da vidim.
Mi smo jednostavno obišli svoje oči, popeli se na svoje oči, obleteli svud oko naših očiju.
Ja sam prosto prošao kroz svoje oči od poda do plafona.
Mi smo prosto obišli svoje oči sve dok nismo učinili da se svet pojavi oko nas.
Pošto ste učinili da se ukaže sunce zbog kog su oči nestale, otvarate oči danju, dok ih noću zatvarate.
Čovek vidi, ali zbog toga što vidi, gubi iz vida to što vidi, da bi mu se otkrilo ono što ne vidi.
Žena vidi da bi videla ono što ne vidi. Deca su videla svoje oči da bi videla svet, i, čim bude sagledan, svet će postati nevidljiv kao što su oči čoveka i žene postale nevidljive da bi oni mogli da vide ono što ne vide.

Kad bi tvoje oči mogle da ostave tragove u našim rukama

Kad bi tvoje oči mogle da ostave tragove, trebalo bi da slike koje vidiš budu njima potpuno pokrivene da bi ih ti video, trebalo bi da ne preostane nijedan ugao pogleda kroz koji tvoje oči nisu prošle.
Nikada ne vidim bez kretanja.
Mi vidimo odasvud, inače ne vidimo ništa.
Sve što vidite sačinjeno je od nizanja svega što vidimo sa svih strana sa kojih vidimo sve što vi vidite. Mesto koje se nigde ne vidi ili koje niko nije video mnogo je bliže mestu koje se vidi odasvud ili koje vide svi od mesta koje se vidi samo s jedne tačke. Samo s jedne tačke, mesto je lišeno svoje svetlosti i tame. Kad vidiš, prostor koji obuhvata to što vidiš ispunjava se očima da bi bio vidljiv.

Da bih video, treba da se obrćem oko svega što vidim, da se obrćem odozdo nagore, od granice pojavljivanja onoga što vidim, u neposrednoj blizini, do granice njegovog nestanka, u daljini. Da bi video, treba da se uspneš prema onome što vidiš, pošto se ono što vidiš uvek nalazi iznad tebe.

Da bismo videli, treba da pođemo iz daljine iz koje je ono što vidimo na granici vidljivosti. Samo jedan korak nazad, i ono što vidimo biće nevidljivo.
Da biste videli, treba da se uspinjete, da krenete ka onome što vidite odozdo, da se uspinjete spiralno, lagano se obrćući, pri čemu bi vam donji deo onoga što vidite postajao sve jasniji, približili biste mu se postepeno svakim obrtajem, budući da su vaši obrtaji jako zbijeni, tako zbijeni da bi mogli da se dodirnu međusobno, da biste pri svakom obrtaju mogli da se provučete između poslednjeg i sledećeg te da tako ne izgubite nijedan prostor vidljivosti.
Da bi video, muškarac treba tako da se obrće uspinjući se prema svemu što vidi, sve dok mu se ono što vidi ne bude učinilo sve bližim i sve jasnijim, sve dok ga obrtaji koje izvodi ne budu odveli tako blizu svega što vidi da u jednom obrtaju može da obiđe sa svih strana sve što vidi.
Da bi videla, žena treba polako da ostavi sve što vidi i da se popne načinivši jedan, pa drugi, pa treći, pa četvrti obrtaj ispod svega što vidi. Da se žena tako popne obrćući se, očima fiksirajući sve što vidi, sve dok sve to što vidi ne bude potpuno nestalo ispred nje.
Sve dok deca ne obiđu čitav spektar vidljivosti svega što vide, nijednom ne propustivši nijedan ugao pogleda. Sve dok ne budu potpuno videla sve što žena vidi, sa svih strana, u svim pravcima, sve dok muškarac ne obuhvati sve što vidi svojim očima, kao kakvim ogromnim rukama, postavljenim na sve što vidimo.
Jer sve što deca vide nalazi se u svetlosti kad ona mogu rukama da dohvate sve što vide, kad je ono što mi vidimo možda isto tako u tami.
Jer ako je mojim očima svet dalek i mali, tvojim rukama svet je velik i blizak. I samo pomoću naših otvorenih očiju i ispruženih ruku, uprtih prema svetu svet nalazi svoje pravo mesto i svoje prave dimenzije. Zbog toga što istovremeno vidimo i dodirujemo svet, on je upravo tu gde jeste, i upravo takav kakav jeste, jer je svet istovremeno i u svetlosti i u tami. Naše oči bi se otvorile samo pred svetom koji nam je nadohvat ruku. Bez ruku nema očiju, bez dodira nema pogleda. Svaki korak mi otvara oči jer svaki tvoj korak dovodi svet u naše ruke.

prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak

Jean-Luc & Titi Parant
Si nous ne pouvons pas voir nos yeux c'est que nous sommes encore dans l'enfance du monde je t'aime