NATALI KENTAN
(Nathalie Quintane)

 

„Zovem se Nathalie Quintane / Hello my name is Na-tha-lie-quin-ta-ne / rođena sam 8-3-64 / I was born in 1964 in Paris, France / živim u Dinj-le-Benu / I live in the south near the Côte d'Azur / često pišem jednostavne rečenice / my style is simple, but sometimes complicated / prve tekstove sam objavila u časopisima / I published my poems in avant-gardists, or less avant-gardists, reviews / priređujem čitanja u bibliotekama ili javnim salama / I can read on my lips or in my head if you want.“

(autorkina beleška)

Godine 1993, zajedno sa Stefanom Berarom i Kristofom Tarkosom osniva RR, časopis koji parodira tekstove i manire savremene poezije. Objavljene knjige: Remarques, Cheyne, 1997, Chaussure, POL, 1997, Jeanne Darc, POL, 1998, Début, POL, 1999 Mortinsteinck, POL, 1999, Saint-Tropez – Une Américaine, POL, 2001, Formage, POL, 2003, Les Quasi-Monténégrins, POL, 2003 , Antonia Bellivetti, POL, 2004, L'Année de l'Algérie, Inventaire-Invention, 2004, Cavale, POL, 2006, Une oreille de chien, 2007, Grand ensemble, POL, 2008.

 

Cipela


Kad pomislim na reč cipela, odnosno kad je kažem, artikulišući je ustima ili ne, setim se, na primer, jednog para cipela (žutih mokasina) koje sam imala kao mala, a te cipele su u to vreme privlačile pažnju mojih drugova (kome bi još palo na pamet da obuje žute cipele) koji su ih odmah uporedili sa biskvitima punjenim pomorandžama koje smo dobijali u menzi; ili se setim opsesije cipelama jedne moje drugarice, koja gomila kutije, mesecima štedi da bi kupila jedan par; ili onog jedinog puta kad mi je prodavac dao tehničke karakteristike i izraze koji su mi otvorili vrata u kompleksni univerzum četvorotaktnih motora; ili se setim one vežbe dikcije u kojoj se radi o čarapama nadvojvotkinje, a ne o njenim cipelama; ili se setim spiska naziva cipela, i zapravo, teksta-cipele, na koji me sada navodi reč cipela, koji ne mogu da pročitam ni da čujem, a da ne pomislim na situaciju teksta u nastajanju, na to kako bih mogla da ga ispravim ili povećam; tako je vrlo verovatno da će reč cipela ubuduće dugo da me asocira na ovaj tekst.

U izlozima radnji, cipelama su vezane pertle.

U svojim kutijama, cipele su zaštićene folijom od svilenog papira presavijenom na dvoje.

Unutar svake cipele, etiketa proizvođača ponekad landara, a da ne otpadne.

U kutijama su cipele raspoređene paralelno, krajeva okrenutih suprotno.

Sa pijace na pijacu, cipele se prevoze u kamionima jako sličnim onima u kojima se prevozi meso ili riba, u kojima se cerada otvara sa strane.

Na autoputu, blizu Romana, jedan pravougaoni pano kestenjaste boje prikazuje, nadomak neke stilizovane crkve, dve cipele.

Kupujem cipele sa debelim đonovima, ili cipele sa tankim đonovima.
Hodanje u cipelama sa debelim đonom i u cipelama sa tankim đonom izaziva različita osećanja. Hodanje u klizaljkama sa debelim đonom isto je što i hodanje po malom dušeku.

Bilo da je cipela na početku imala tanak đon ili da se on istanjio habanjem (vreme hoda × priroda prepešačenih terena × način hoda), posredstvom tankog đona mogu se osetiti izbočine po zemlji.

Na dužim stazama, na kožnim cipelama se stvaraju nabori –  duboki nabori po kamašnama.

Da bih nazula cipelu, moram da savijem stopalo; potom moram da probam da smestim petu, koja žustro uranja u unutrašnjost.

U unutrašnjosti novih cipela nalaze se smotuljci zgužvanog papira: stopalo nailazi na njih kad hoćemo da se obujemo, a zaboravili smo ih tu.

Oblik stopala se upisuje u sam oblik cipele, ili je pak oblik cipele taj koji je načinjen po slici stopala. Šupljina se nalazi desno na levoj cipeli, a levo na desnoj cipeli.

Kad je jako vruće, skinem cipele i gazim direktno po kamašni. Za razliku od đona, kamašna cipele nikad nije ravna, budući da se ravna po obliku stopala. Treba dodati i to da gaženje po kamašni poravnava gornji deo cipele, osim ako je načinjena od čvrste kože.

Jedna obična cipela može imati dubinu šešira.

Da bih proverila vrh neke (ili svoje) cipele, postavljam stopalo na đon: tad ne bi trebalo ni da pređe vrh, ni da bude ispod njega.
Kontura jednog sledi obris drugog, pod uslovom da smo se setili da levu cipelu koristimo desnom nogom, i obrnuto.

U cipele čiji je vrh neznatno veći od mog broja, stavljam podloge.

Kad se probuši đon sportske obuće u koji je ubačen vazduh kad god zgazimo, čujemo kratko šištanje.

Ako sam obula debele čarape, cipele će mi izgledati manje.

*

Kad leti dugo ostanem na livadi, vidim kako se otisci koje su ostavile vlati trave ukrštaju na mojoj koži.

Postavljeno na zemlju, stopalo skriva upravo onu površinu u koju se utiskuje.

Jedino se senka stopala donekle podudara sa svojim izvorom.

Senka tela zaostaje za telom, dodiruje ga, ili mu prethodi, zavisno od usmerenja sunčevih zraka.

Takođe, može da mi se učini da jurim za svojom senkom, ili da se od nje udaljavam. Ili da pratim svoju senku.

U cipelu svetlost slabo prodire.

(Unutrašnjost cipele je mračna, jer je njen otvor jedva nešto većih dimenzija od obima članka.)

Dno čizme je još mračnije.

Tako moja stopala borave u mračnom i krutom mestu, koje ne vidi svetlost.

Iako inače ne mogu da vidim unutrašnjost svojih cipela, kada ih obujem, pretpostavljam da u njima vlada skoro potpuni mrak.

Cipela nije prirodna stvar, kao ruža, već ručno izrađen proizvod, kojeg je napravio čovek, pomoću svojih mašina.

Cipele počivaju na podu, i ne penju se takoreći nikad do stolova, niti se zabijaju u vazu.

Ipak, ruža odavno nije više divlji cvet.

Ruža se gaji radi prodaje.
Ili poklona; ili da bi se našla u buketu.

Nove ruže nastaju svake godine; dobijaju ime; nijedna ruža ne nosi samo ime ruže:

Attraction, Dirigent, Bit O’Sunshine, Visoki busen, Delimitation, Spinosissima, Confetti, ili Petula Clark.

Buduća ruža se ne rađa kao ruža, a da nije promišljena, nacrtana, pre rođenja, a potom sa ružičnjak kalemi, gaji, premešta, pa opet kalemi.

Nema, dakle, velike razlike između cipele i ruže.

Ali cipela je malo korisnija ruža od same ruže.

Cipela, poput ruže, nosi posebna imena:

Bowen, Babouche, Gentleman Farmer, Salomé, Cuissarde, York, Tong, Méduse.

Cipela nosi ime cipele, kao i mnoga, druga imena, poput ruže.

Pogled kojim osmatramo cipelu postavljenu ispred nas (na primer, u nekom izlogu) neizostavno je isti pogled kao onaj kojim osmatramo ružu.

Kao predmet, cipela nas se tiče na isti način kao ruža.

Jedna ne saopštava ništa više od druge.

Nije da je cipela manje „prirodna“ od ruže.

Kao što i knjiga, nakon pedeset godina, potpada u javno dobro, i cipela je, silom, okolnosti, potpala u ruke Prirode.

Nemam potrebu da neku cipelu gledam kao da je ruža.

 

prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

 

 

Audio-snimak

Nathalie Quintane, J’ai parlé des montagnes qui entourent la ville

© cipM – centre international de poésie Marseille