Robert Dankan

EKVILIBRACIJE¹

          Voleo bih da negde u ovoj knjizi ostane tvrdnja da pravo „mi“ („we“) predstavlja društvo živih, svih oblika koje Život Sâm, njegov prvobitni talas koji se ispisuje u evoluciji, predlaže. Njemu kao i našoj poeziji, treba sva raznolikost onoga što su pesnici projektovali da bude poezija.
          „Oni“ („they“) se mogu razvrstati na „on“ („he“) i „ona“(„she“). „Mi“ („we“) je sačinjeno od „ja“-ova² („I“s), što se izgovara kao „oči“³ („eyes“), kako nas podseća Zukovski, i „ti“ („you“) u kome je reč „tebe/i“ („thee⁴“) sakrivena.
          Tamo gde „on“ („he“) postaje „On“ („He“) a „ona“ („she“) postaje „Ona“ („She“), množenje lica samim sobom ulazi u igru jer poslednjost⁵ i prvost⁶ svakog izraza predstavlja udvostručavanje.
          Paund je tragao za skladom u delu Cantos, a u 116. pevanju jadikuje „ne mogu da nađem sklad.“ Ali rečenica „RASKOŠ, ONA SVE ČINI SKLADNIM“ njegovog Herakla u Ženama iz Trakije predstavlja ključ ili prepoznavanje dvosmislenosti razrešenja Nesove⁷ tunike.⁸
          Hermes, bog pesnika i lopova, tada ključar svih brava, izmislio je luk⁹ i liru uz pomoć koje je porazio Apolona,¹⁰ boga poezije. „Oni ne shvataju da divergentno samo sebi konvergira,“ uočava Heraklit: „spoj koji u suprotnom pravcu teži.“¹¹
          Deo koji odgovara bravi ne zaključava, već otključava; ono što je bilo zatvoreno je otvoreno. Nekada je u Mocartovoj skali ton na klavijaturi mogao biti disonantan; potom, u Šenbergovoj skali,¹² šema je bila takva da se koriste sve dirke na klaviru, samo je podešen tonski niz. Ali harmoniju, proces nizanja, kroz koji se svaki nesklad transformiše uz pomoć kontrasta, planiram da poimam kao dar mnoštva značenja. Naš racio se ukazuje upravo u kretanju delića značenja pre samih ideja. Da smo kojim slučajem plesali u sukobu, pretvarajući napredovanje strojeva vojnika u koreografiju dana, ili, učesnike plesa smeštene gde i mi, koji zatežu žice između truba tako da prave melodiju, možda bi se pojavio događaj za kojim traga pesma. Pesnik tog događaja oseća da igra njenih karakteristika pripada strukturi koju on ne vidi, ali je oseća u vidu delova koji učvršćuju i delova koji oslobađaju zamisao dok on radi na tome da nužnu sliku iznese na videlo. Da li su se plavetnilo neba i krasne oči kroz drveće sačuvali u bici; da li su životi žrtava sačuvani u pobedi, dok note pesme oživljavaju kroz svoju melodiju... Život zahteva vid i ispisuje se na granicama svetlosti i tame, crno na belom, potom u boji u kojoj se svemir otkriva, hemijskoj informaciji kroz koju streme Argusove oči pesme. Danas je rat jedna monstruoznost u rukama militarista koji se ne zamišljaju nad veštinom i prirodom ratovanja.
          Bavim se rečima, ja sam eskapista; kao da mogu da iskočim iz svoje odeće i krećem se nag poput vetra kroz neki svet reči. Međutim ja želim da svaki deo stvarnog sveta uključim u svoj beg. Donosim zakone koji me vezuju unutar eterične strukture u kojoj su oni slobodni kao skica zatvora koji se otvara.
          Sadržaj se sastoji od negativnih i pozitivnih oblasti u kojima vidimo definisane oblike. U neposrednom radu, pojavljuju se igre rečima. Stih pesme se jasno izražava kroz sintagme tako da izrazi njenog zbivanja imaju odjeka. Ili stihovi po sebi predstavljaju strofe naših namera. Rečenica ostaje ali je u vezi sa mnoštvom zakonitosti.
          Dva soneta koja pripadaju nizu od pet soneta su tim redosledom deo veće strukture knjige, a njihov sadržaj, koji trenutno objedinjuje niz uvodi temu ljubavi koja je pokretač i u drugim pesmama. Pasusi pesme bitniji od knjige u kojoj se pojavljuju prate rečenicu naglas pročitanu iz Džulijana. Odbrojavam prvi sonet kao jedan, ali oni pripadaju nizu koji se prostire kroz oblast koja je veća od mog dela u njima. Ulazim u pesmu kao što sam ušao u sopstveni život, krećući se između uvođenja u život i konačnog cilja koji ne umem da imenujem.
          Ovo nije polje iracionalnog; već polje racija u kojem se događaji pojavljuju u jeziku. Nauka pretpostavlja da je vasiona verna samoj sebi: to je njena konačna racionalnost. A počeli smo da uviđamo da je i jezik veran samom sebi. Gdegod da smo naučili da čitamo, naizgled iracionalno je u našem razumu proizvodilo značenje. Ali ovde jezik kao sistem znakova ne označava isključivo ono kako jezik kao organ zvuči i ništa drugo. Znak je napisan na zidu. Slepi i gluvi mogu čitati jezik kroz oblike koje dodiruju i sile koje su u njih upisane. Neka mase ljudi ili oblaci dođu na red; oni nam nešto kazuju. Olson u delu Maksimus, „Pismo, 2. maj, 1959.“, koracima odmerava granice; pa ipak, neki pesnik mi je rekao da to prestaje biti prikladno za poeziju. Ali zasigurno i svuda, iz bilo koje pesme, koreografije se proširuju na stvarni prostor. Zamišljam da idem pesnikovim koracima tako da se oblast neke naseobine pojavljuje dok ja čitam; da sam otišao na to mesto i tekst se odigravao, došao bih do druge dimenzije poezije u kojoj bi mi se obratio Gloster. Ovde govorim o činjenici da ako čovek ne želi da se zaljubi, on će poeziju zaljubljenih smatrati praznom i jalovom. Treba li neprestano da ponavljam činjenicu da granice u pesmi pripadaju pesmi, a ne gradu?
          Pesma nije tok svesti, već oblast kompozicije u kojoj delam sa svim što u nju uđe. Samo reči ulaze. Zvuci i ideje. Ton koji proističe od vokala, različiti udari suglasnika. Igra brojeva naglasaka i slogova u kojima se pojavljuju značenja i ideje, vidljive stvari i teme. Tako da to nije samo melodija sačinjena od zvukova već i od slika. Rime, ponavljanja zamišljenih oblika, čak i igre reči, vode do usložnjavanja tog polja. Međutim, sada pesnik stvara sa osećajem za delove koji se uklapaju i u vezi su sa zamisli koja je veća od pesme. Zajednica Poezije postaje toliko stvarna da pesnik daje zvuk svakom deliću koji je u vezi sa delovima sjajne priče za koju zna da nikad neće biti gotova. Reč ima težinu pravog kamena u ruci. Ton vokala ima boju krila. „Nemoj kvariti percepciju nekog čula tako što ćeš pokušati da je definišeš kroz neko drugo čulo,“ upozorio je Paund. Ali naša refleksija na to je da uho nije samo organ čula sluha već i naših ekvilibracija.

sa engleskog prevela Ivana Maksić

Robert Dankan (Robert Duncan, 1919–1988) je američki pesnik i esejista. Rođen je u Ouklendu, Kalifornija. Ubrzo po rođenju usvojen je od strane bračnog para teozofa, što je uticalo da se Dankan u najranijem detinjstvu upozna sa svetom ezoterije, hermetičnih mitova i spiritualnog uopšte. Sve su ovo uticaji koji će se reflektovati i na njegovo pisanje. Dankan je studirao na Univerzitetu Kalifornije, Berkli. Iako je dosta putovao, veći deo života je proveo u San Francisku. Njegovo delo se oblikovalo kroz brojne uticaje, a naročito je bio blizak pesnicima Blek Mauntin koledža, bitnicima i pesnicima San Francisko Renesanse. Dankan je jedan od prvih pesnika koji su javno pisali i govorili o iskustvima homoseksualaca u Americi. Njegov esej iz 1944. godine, The Homosexual in Society  je čitavu deceniju pre organizovanja gej pokreta progovorio o toj temi. Robert Dankan je objavio skoro četrdeset knjiga poezije i eseja. Prva od njih, Heavenly City Earthly je objavljena 1947. godine. Dve knjige pesama kojima je skrenuo pažnju na sebe u većoj meri su The Opening of the Field (1960) i Roots and Branches (1964). Sedamdesete godine su za njega predstavljale period refleksije tokom kojeg je objavljivao vrlo malo. Poslednje značajne Dankanove knjige pesama su Ground Work (1984) i Ground Work 2 (1987).