Frenk O’Hara

PERSONIZAM: MANIFEST

 

          Sve je već u pesmama, ali sa rizikom da ću zvučati kao siromašni bogataš Alen Ginzberg, pisaću vam jer sam upravo čuo da jedan moj kolega misli da je uzrok nerazumljivosti mojih pesama na prvo čitanje, moja zbunjenost. Ma, daj! Ne verujem u boga, stoga ne moram da pravim detaljno razrađene konstrukcije. Mrzim Vejčel Lindzija, oduvek sam ga mrzeo, čak ne volim ni ritam, asonancu i sve te stvari. Jednostavno teraš po svome. Ako te neko juri niz ulicu sa nožem u ruci, ti ćeš samo trčati, nećeš se okretati, vičući: ,,Odustani! Bio sam najbolji trkač u srednjoj skoli!”
          Toliko o pisanju pesama. A što se tiče njihovog razumevanja, recimo da si zaljubljen i da te neko zavlači, ne možeš mu reći: ,,Hej, ne možeš tako da me mučiš, stalo mi je!”, jednostavno pustiš da se sva ta razna tela survaju gde smeju, i ona se zaista i survaju posle nekoliko meseci. Ali prvobitni razlog tvog zaljubljivanja nije bio da se održiš u životu, tako da moraš da rizikuješ i pokušaš da izbegneš da budeš logičan. Bol uvek proizvodi logiku, a to je štetno za tebe.
          Ne kažem da nemam praktično sjajno mišljenje o bilo kome ko piše danas, ali kakve to veze ima? To je samo mišljenje. Jedina dobra stvar u vezi sa tim je da kada se dovoljno zanesem, prestanem da razmišljam i tek onda dolazi osveženje.
          Ali kako je onda moguće da ti zaista bude stalo do toga da li će neko pesme shvatiti, shvatiti to što one znače, ili da li će učiniti nekoga boljim čovekom. Boljim, ali za šta? Za smrt? Zašto ih požurivati? Previše se pesnika ponaša kao sredovečna majka koja pokušava da natovi svoju decu kuvanim mesom i krompirom u sosu od suza. Briga me da li jedu ili ne. Usiljena ishrana dovodi do preterane mršavosti (slabosti). Niko ne treba da iskusi ono što ne mora. Ako im ne treba poezija, super za njih, i ja volim filmove. Konačno, samo su Vitmen, Krejn i Vilijams, od američkih pesnika, bolji od filmova. A što se tiče metrike i tehničkog aparatusa, to je pitanje zdravog razuma: ako kupuješ pantalone, hoćeš da budu toliko uske da svi požele da spavaju sa tobom. Nema tu ničeg metafizičkog. Osim ako, naravno, ne laskaš sebi razmišljajući da se to što preživljavaš zove ,,čežnja”.
          Kopka me apstakcija u poeziji, o kojoj je Alen nedavno pisao u časopisu It is. Mislim da se ona uglavnom pojavljuje u sitnim detaljima gde je neophodna odluka. Apstakcija (u poeziji, a ne slikarstvu) podrazumeva da pesnik odstrani lično. Na primer, odluka povodom izbora između ,,nostalgije beskrajnog” i ,,nostalgije za beskrajnim” određuje stav prema stepenu apstrakcije. Nostalgija beskrajnog predstavlja viši nivo apstakcije, odstranjivanja i negativne sposobnosti¹ (kao kod Kitsa i Malarmea). Personizam, pokret koji sam nedavno osnovao i za koji još uvek niko ne zna, veoma me okupira, jer se u potpunosti suprotstavlja ovoj vrsti apstraktnog odstranjivanja, do te mere da se graniči sa istinskom apstrakcijom zaista po prvi put u istoriji poezije. Personizam je Valasu Stivensu ono sto je la poési pure bila Beranžeru. Personizam nema veze sa filozofijom, on je čista umetnost. Ne mora da se bavi ličnim niti intimnim, daleko od toga! Ali tek da bih vam ga dočarao, jedna od njegovih osnovnih odlika je da se obraća jednoj osobi (ne računajući samog pesnika), time što priziva tek naznake ljubavi, ali ne uništavajući životnu sirovost te ljubavi, te podržavajući pesnikova osećanja prema pesmi, ali u isto vreme obuzdavajući ljubav da ga ne zavede u emocije prema toj osobi. To je samo jedan deo Personizma. Ja sam ga osnovao 27. avgusta 1959., posle ručka sa Lirojem Džonsom. U to vreme sam bio zaljubljen (ne u Le Roja, uzgred budi rečeno). Vratio sam se na posao i napisao pesmu za tu osobu. Dok sam je pisao, shvatio sam da bih mogao, da sam hteo, i da telefoniram toj osobi umesto što pišem pesmu, i tako se Personizam rodio. To je veoma uzbudljiv pravac, koji će nesumljivo imati mnogo sledbenika. On smešta pesmu tačno izmedju pesnika i te osobe, u Laki Pjer stilu, i pesma je na odgovarajući način zadovoljena. Barem se pesma u tom slučaju nalazi između dve osobe, a ne između dve stranice. Bojažljivo priznajem da bi to možda bila smrt književnosti kao takve. Iako se pomalo kajem, ipak mi je drago što sam to shvatio pre Alena Roba Grijea. Pošto je poezija brža i jača od proze, pošteno je da upravo ona dotuče književnost. Neko vreme su ljudi mislili da će Arto to postići, međutim njegovi polemički radovi, uprkos njihovoj veličanstvenosti, nisu ništa dalji od književnosti nego što je to Ber Mauntin od Njujorka. Njegov iskorak nije ništa više zadivljujuć od Dibifeovog u slikarstvu.
          Šta možemo očekivati od Personizma? (Ovo postaje sve zanimljivije, zar ne?). Sve, ali to nećemo dobiti. Isuviše je nov, isuviše živahan pokret da bi se od njega išta očekivalo. Ali je, kao i Afrika, na dobrom putu. Oni koji od skoro navijaju za formu, s jedne, i oni koji navijaju za sadržaj, s druge strane, nek se pripaze.

 

sa engleskog prevela Tamara Šuškić

 

Frenk O’Hara (Frank O’Hara, 1926–1966)  je američki pesnik, dramski pisac, esejista i likovni kritičar. Rođen je u Baltimoru, a najveći deo svog života je proveo u Njujorku. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu kao pripadnik američke mornarice. Završio je književnost na Harvardu i nakon toga radio kao kustos i savetnik Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. O’Hara je jedan od najznačajnijih predstavnika Njujorške škole. Njegovo pesništvo je stvarano pod velikim uticajem moderne likovne umetnosti. Objavio je više knjiga poezije i drama, dok se u oblasti likovnih studija izdvaja njegov rad na polju apstraktnog ekspresionizma koji obuhvata kritičke studije o slikarima Džeksonu Poloku, Robertu Madervelu i  Francu Klajnu. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na jednoj plaži u blizini Njujorka.