Robert Krili

 

OZNAČITI

 

          Proces označavanja je svrha pesme, ili je to – „mir koji proizilazi usled razmene misli.“ Poeziji nije potrebna nikakva naklonost, niti dobra volja. Delujemo iz srži, suština poezije je cilj veći od bilo kakve dobrote.
          Poezija može delovati u skladu sa ovim iskazom: „Pesma predstavlja energiju koja se prenosi sa mesta gde ju je pesnik zatekao (imaće nekoliko uzročnika), kroz samu pesmu, pa sve do čitaoca.“ Kršimo estetiku, ili taj produkt opšte podele znanja. Smisao za KINETIČKO primorava na priznavanje sile. Sila postoji, stoga i ostaje.
          Poetska sredstva se, možda, vezuju za ono što je u Paundovom smislu inkrement putem asocijacije;¹ postupak je vezan za vrednost. Tradicija je izraz onoga što bilo ko trenutno misli – ne onoga što je neko nekad mislio. Mi stvaramo od onog što posedujemo, i u tom smislu bilo šta je vredno razmatranja. Tradicija postaje nepodesna kada stoji na putu nužnom ishodu; kazuje da nismo osećali ništa, implicira da su drugi osećali više.
          Poezija potire svoj cilj kroz bilo kakav čin opisivanja, tačnije bilo koji čin koji skreće pažnju na nešto izvan pesme. Naša ljutnja ne može opstajati ako nema objekata ljutnje, ali njihovo opisivanje takođe predstavlja ovekovečenje. Tu nastaje zbrka – treba nam predmet da bismo delali u odnosu na njega, a ipak ga mrzimo. Opisivanje ne čini ništa, ono uključuje objekt – ne mrzi ga, niti voli.
          Ako možemo da odbacimo ove stvari od sadržaja, koji se vezuje samo za poricanje, negacija i impuls poništenja – deluju suprotno, u skladu sa drugim stvarima. Nije bitna nacija. Jezik je potvrđivanje pojedinca, potvrđivanje od strane pojedinca. „Pošto je svaki jezik osoben, poezija koju on proizvodi će biti svojstvena tom jeziku kao što će to biti i njena suštinska forma.“

Forma

Trzaj²

Cele sam se noći vrteo u krevetu,
moja je voljena bila pero, ravno

stvorenje koje spava. Bila je
vrlo bela

i mirna, a iznad nas na
krovu, bila je druga žena koju

sam takođe voleo, koje
sam se bio latio u

naletu uzbuđenja ona
se vratila. Time je sve

obuhvaćeno. Ali sada sam ostao
sam, urlao sam,

ali šta je to? Uh,
ona reče, pored mene, stavila

je ruku na
moja leđa, radnja za koju

mislim da je ovo reći
nepravedno.

          Forma³ ima takvo mnoštvo asocijacija i čini se da je sasvim očigledno da će ih imati kao kao.⁴ Recimo neka devojka moje generacije koja bi oblačila svečanu haljinu za važan ples, ili bi to bio neko ko situaciju čini formalnom, što bi bio nešto ozbiljniji slučaj. Formiranje⁵ kruga i sl.
          Jasno je da naše namere proizilaze iz označenih termina. Ali – u kom smislu – to je, naravno, bitno pitanje. Kao savet za uređivanje časopisa, Paund je napisao: „Stih se sastoji od konstante i varijante...“ Hteo je da kaže da bilo koji element pesme može postati stabilni, ponavljajući događaj, i da bilo koji drugi element može biti potpuno proizvoljan, kako se on izrazio, i takva forma je mogla dokazati da postoji „centar oko kojeg se, a ne kutija unutar koje se svaki deo...“
          Paund mi je, kao mladom piscu, bio od velike koristi, kao što su to bili Vilijams i Stivens. Sećam se izreke ovog drugog da je bilo onih koji su o formi razmišljali kao o varijanti nekog oblika od plastike. Paund je smatrao da je poezija forma izvajana u vremenu, kao što je skulptura forma izvajana u prostoru. Vilijamsov predgovor za pesmu „Klin“⁶ (1944) za mene je predstavljao apsolutni kredo.
          „Trzaj“ je pesma napisana sredinom pedesetih, i dok je sada čitam, mogu jasno da prizovem mračnu konfuziju iz koje je emotivno ponikla. Njoj je slična priča „Muzičari“, i ako neko želi da sazna više o radnji koja se u pesmi „Trzaj“ nagoveštava, ona se nalazi u ovoj tužnoj priči. Naslov je jasan, jer upravo muzika, naročito džez, velikim delom određuje stil ove pesme. Ne radi se o tome da je ona džezerska, ili da ima veze sa džezom, već se u njoj pokušava koristiti ritmička osnova svojstvena džez muzici tog doba – tačnije, ono što je bilo karakteristično za stil sviranja Čarlija Parkera, Majlsa Dejvisa, Telonijusa Monka ili Miltona Džeksona. To jest, ritam se koristi da odloži, podrobno iskaže, podstakne neki iskaz, definiše sadržaj nekog iskaza, ili, još podesnije, emocionalno polje nekog iskaza. A to se pokušava kroz kretanje u vremenu u vidu niza perioda – vremenskih jedinica, da ih tako nazovemo. Reći će se onoliko mnogo, ili onoliko malo koliko je to moguće za dato „vreme“. Svaki stih je proračunat tako da je jednakog vremenskog trajanja, i svaki završetak stiha ima ulogu jasne pauze. Običavao sam slušati Parkerove beskonačne varijacije na temu „I Got Rhythm“ i svako od njegovih izvođenja, u svakom tempu, uzlaznoj, silaznoj liniji, i tako dalje. Ono što me je fasciniralo jeste da je on zapisivao tišine podjednako aktivno kao i zvuke, što su one svakako i bile. Upravo tako je i u poeziji.
          Dakle ne radi se o pisanju koje je nalik na džez i koje pokušava da bude nekakva socijalna prednost te zamišljene saglasnosti. Radi se o vremenu koje merimo, bile to varijacije dečje igre školica, ili udaranje dlanom o dlan, ili jednostavno zaglušena buka saobraćaja. Bilo je bitno šta umeš da uradiš sa onim što imaš ili rečima upotrebljenim u tu svrhu.
          Pošto sam kao mladić bio stidljiv, bio sam vrlo formalan, a to još uvek jesam. Pravim brze pokrete, ali vrlo smeteno. Rekao bih da se od reči „uh...“ pa nadalje pesma kreće krajnje vešto i postojano. „Slušajte zvuk koji ona proizvodi“, rekao je Paund. Sasvim dovoljno.


sa engleskog prevela Ivana Maksić