Amiri Baraka

 

KAKO ZVUČIŠ?

 

          „KAKO ZVUČIŠ??“ jeste ono čime se mi savremeni momci bavimo. Kako mi zvučimo; naše osobeno shvatanje, recimo: a) Meličkog¹ govora, b) Poezije sveta, c) Našeg sopstva (to jest stavova, logike, teorija, zbrke naših života i svega toga), d) I na kraju... Sveukupnosti Uma: Duhovnog... Boga?? (ili kako ga ko zove): Društvenog (zeitgeist): ili Hajdegerijanskog umwelt-a.
          MOJA POEZIJA je šta god ja mislim da jesam. (Mogu li biti lagan i beztežinski kao jedro? Težak i kloparav kao 8 crnih čizmi.) MOGU BITI SVE ŠTO MOGU. Stvaram poeziju od onoga što osećam da je korisno i što se može spasiti od sveg đubreta naših života. Ono što vidim, što me dodiruje (MOGU ČUTI)... žene, bašte, poslovi, cementna dvorišta gde mačke pišaju, svi moji beskonačni produkti... SVE je to poezija, i ništa se ne kreće (sa bilo kakvom ljupkošću) razdvojeno od ovih stvari. Ne može biti kabinetske poezije. Osim ukoliko kabinet ne bi bio širok kao Božije oko.
          A sve to znači da moram biti potpuno slobodan da radim baš ono što želim, u pesmi. „Sve je dozvoljeno”: Ivanova² ključna koncepcija. Ne može biti bilo čega što bih morao uklapati u pesmu. Sve mora da bude tako napravljeno da se već uklapa u pesmu. Ne sme biti nikakve unapred zamišljene predstave ili modela onoga što bi pesma trebalo da bude. „Ko zna kako bi pesma trebalo da zvuči? Dok ne nastane”, kaže Čarls Olson… i ja to revnosno sledim. Ne zanima me da pišem sonete, sekstine ili bilo šta drugo... samo pesme. Ako pesma mora da bude sonet (mada malo verovatno) ili šta god, svakako će me obavestiti. Jedina prepoznatljiva tradicija koju bi pesnik trebalo da sledi je on sam... i sa tim, recimo, sve one stvari iz tradicije koje može koristiti, adaptirati, preraditi u nešto za sebe. Da time proširi svoj sopstveni glas. (Tu moraš i započeti i završiti... tvoj sopstveni glas... kako zvučiš.)
          Na mene su najveći uticaj imali Lorka, Vilijams, Paund i Čarls Olson. Ranije i Eliot (retorično može biti ljupko, tokom nekog vremena... ali ostaje samo takvo, retorično). A  sada ima i toliko mladih čarobnjaka unaokolo koji rade velike stvari i od kojih svako ko sebe naziva pesnikom može učiti... Vejlen, Snajder, MekLur, O’Hara, Levinson, Viners, Krili, Ginzberg itd. itd. itd.
          Takođe, sve ovo znači da želimo da se bavimo kvantitativnim stihom... Vilijamsovom „nepravilnom stopom”… Olsonovim „projektivnim stihom”. Akcentovani stih, pravilna metrika nagruvanih jambova, suv je kao rukavac peska. Ništa se više ne dešava u tom okviru. Ništa ne možemo dobiti od Engleske. A razblaženi akademski formalizam (zvanična kultura u SAD) je anemičan i krcat nesposobnošću i nerealnošću.


sa engleskog preveo Vladimir Stojnić