Brus Endrjuz

 

POEZIJA KAO OBJAŠNJENJE, POEZIJA KAO PRAKSA
(odlomak iz knjige)

O, the vilest are destined for rewards
and the best stand gaping
mouths wide before an empty simalcrum,
The narrative alone makes me gloomy,
and the rich conduct their business on their heads.
– Marcabru, Provencal 12th century, tr. Blackburn¹

 

          Kao tačku oslonca za moja zapažanja o politici i radikalizmu u novijem književnom delu, koristiću dve antologije one poezije na koju smo se Čarls Bernstin i ja fokusirali uređujući L=A=N=G=U=A=G=E  i The L=A=N=G=U=A=G=E Book (1984): „Jezičke” poetike, urednik Daglas Mezerli (1987) i Na američkom drvetu, urednik Ron Silimen (1986).
          Uvek pokušavam da reorganizujem svoj život. I uvek pokušavam da reorganizujem svet – reči pisanje pisanje politika. Nepojmljivost je podnaslov.

POSTAJEM NESTRPLJIV

          Konvencionalno gledano, radikalno neslaganje i politika u pisanju mogli bi se izmeriti na nivou komunikacije i konkretnih efekata na publiku. Što bi značilo ili direktan trud na osnaživanju ili mobilizaciji, usmeren na postojeće identitete, ili na predstavljanju spoljašnjih uslova, uglavnom na sporno orjentisani način. Takozvana „progresivna literatura”. Uobičajene pretpostavke o neposredovanoj komunikaciji, davanju „glasa ličnom iskustvu”, prozirnom medijumu (jeziku), instrumentalizaciji jezika, pluralizmu itd, đavolski su opsedale ovaj projekat. Ali još osnovnije: takva konvencionalna progresivna literatura ne uspeva da samoispita pisanje i njegov medijum, jezik. Pa ipak, u dobu u kojem reprodukcija društvenog statusa quo sve više i više zavisi od ideologije i jezika (jezika u ideologiji i ideologije u jeziku), to znači da ona ne može zaista tvrditi da razume i/ili stavlja pred izazov prirodu društvene celine; ona ne može biti politička na presudan način.
          Želja za društvenom, političkom dimenzijom u pisanju – obuhvatajući interes za javno, za društvenim dobrima, za sveukupnim shvatanjem i transformacijom – preseca celokupno interesovanje za jezik kao medijum: za uslove pod kojima on stvara značenja, značajnost ili vrednost i smisao. Tehničari društvenog – potreba da se društvo sagleda kao celina. To je značilo, u nedavnim godinama za ovaj rad, koncepciju pisanja kao politike, a ne pisanja o politici. Pitati: šta je politika unutar dela, unutar njegovog dela? Umesto instrumentalizovane ili instrumentalizujuće, ovo je poetika pisanja koja je aktivnije objašnjavajuća. Ona koja istražuje mogućnosti značenja, gledanja kroz; dela koja u prvi plan stavljaju proces po kojem jezik funkcioniše, implicirajući istoriju i kontekst koji su neophodni da bi se dozvolilo pisanju da bude sveobuhvatnije shvaćeno, prinoseći te građevinske blokove, ograničenja značenja i smisao unazad, unutar pisanja, dajući veću distancu postavljajući ih u okviru unutrašnje šeme.
          Objašnjenje ugrađuje sebe u samo pisanje – postavljajući delo u odnos prema sopstvenim društvenim materijalima: prema onome čime se bavi, čemu se odupire, šta karakteriše. Ono očitava spoljašnjost, a ne isključivo sebe. Ne pokušava da bude samoobjašnjujuće na formalistički način, na način orjentisan na proces, zatvoreno u okviru svog sopstvenog izdvojenog dometa. Ono samo je interpretacija. Ono je odgovor, produkcija koja se dešava u širem kontekstu reprodukcije. I ovo je refleksija za kojom bi trebalo da tragamo, ona društvenog tipa, ona koja dolazi kroz metod (pisanja i čitanja) – ne (samo) kroz sadržaj. Metod kao recept, postavljanje problema, mamljenje čitanja.
          Ništa ne prolazi nealarmirano. Granice se ne mogu locirati dok se ne poguraju. Ponovno pisanje društvenog tela kao transakcije između dva tela, pisati unutar operacije čitanja tela koje je sve više i više samodeklarativno društveno. Ogoliti sredstvo, odbiti činjenice kao ne-samo-dokazujuće. V efekat,² ratovati sa očiglednim;  isprsiti se = buniti se; protiv-otelotvorenje, sa našim „papirnim mecima mozga”. Sve ovo ukazuje na pogled na jezik kao medijum – u okviru dva aspekta: prvo, kao znakovni sistem; drugo, kao diskurs ili ideologija. Koncentrični krugovi, jedan u drugom. Mada su u oba slučaja isti interesi: zaustaviti represiju aktivne konstrukcije, proizvodnju značenja, proizvodnju smisla – društvenog smisla.
          Ono što najpre vidimo je jezik na formalnom planu: znak.  Ne postoji „direktna obrada” mogućih stvari izuzev „stvari jezika”. Kristalna jasnoća – ili providnost – neće se naći u rečima. Taj klasični ideal je varka – ona koja preporučuje da potisnemo proces proizvodnje ili da odagnamo našu pomisao od toga. Alternativa bi se suočila sa medijumom jezika – kroz koji možemo dobiti poeziju koja je čitanje sa priznanjem, ili bi se suočila sa svojom materijalnom osnovom kao ponovnim pisanjem jezika. Posumnjati u svaku pojedinačnu „prirodnu” konstrukciju stvarnosti. Ne samo artikulisanjem rascepa između znaka i označenog – ili teatralizacijom tog rascepa putem izbegavanja svih značenja – već da bi se pokazala sistematičnija ideja jezika kao sistema i kao igre razlika, sa svojim sopstvenim pravilima funkcionisanja. Radikalne prakse – na ovom stupnju, ili u okviru ovog prvog koncentričnog kruga – uključuju ovde strogoću formalnog proslavljanja, igravo neverstvo, izvesnu nečitkost unutar čitljivosti, nezavršavajuću, široko otvorenu bujnost, mašinu u stalnom pokretu, prekoračenje.

*  *  *

METOD

          Uređujući L=A=N=G=U=A=G=E rekli smo da smo „naglašavali spektar pisanja koja skreću pažnju prvenstveno na jezik i na načine proizvodnje značenja, i koja ne uzimaju zdravo za gotovo ni rečnik, ni gramatiku, ni proces, ni oblik, ni sintaksu, ni program, ni subjekat. ” A to odbijanje da se stvari uzmu zdravo za gotovo može za uzvrat predstavljati direktan izazov društvenim normama vezanim za rečnik, gramatiku, proces, oblik, sintaksu, program i subjekat.
          Metod pisanja se suprotstavlja skali i metodu preko kojih vlada uspostavljeni smisao, alegoriji (i hoće li nas sada zvati „metodistički pesnici”?). Oblik i sadržina se otkrivaju unutar okvira metoda, to jest, treba reći da su mogućnosti u okviru metoda, na celokupnoj skali. A metod pisanja je njegova politika, njegovo razjašnjenje jer „buduće” je implicirano na ovaj ili onaj način time kako čitanje presabira konvencije. Poslušnošću ili neposlušnošću prema autoritetu. Načinom na koji pisanje može biti predviđajuće u svojoj konstruktivnosti na različitim nivoima, unutar različitih poprišta: semioza, dijalog, trvenja za hegemoniju. Treba proširiti domete društvenih mogućnosti: ne samo otelotvorenjem snova, već mapiranjem ograničenja – moguće ponovo ukorenjeno kroz nemoguće – remećenjem, ponovnim postavljanjem metoda po kojima značaj i vrednost u jeziku čine ono što preostaje posle arbitrarnog delovanja znaka, i na sistematsko uobličavanje dela ideologije i moći. Obuhvatajući metod.
          Suočeno sa pravilima ili šablonima ograničenja – negativnim licem ideologije – pisanje može odgovoriti drastičnom otvorenošću. Na ovom mestu, otvoreni horizont se definiše dinamično, neuspesima neposrednog smisla ili čak njegovim predajama – a ti neuspesi smisla su neuspesi ove negativne moći. Tražiti  – i stvarati – probleme. Otvoriti nove odnose uz pomoć suludih kolizija – ogoliti sredstvo, ali ovog puta je to više sredstvo u društvenom smislu, Vladar koji ne nosi odelo.
          To je kao da uspostavljeni poredak pokušava da ušije sebe –  u neprekidnu stabilnost – i da ušije nas i naše značenje u sebe. Pa ipak, ako nas društveni poredak konstruiše i razara, i mi konstruišemo i razaramo taj društveni poredak. I ako je bilo romantike u slavljenju jedva održive kohezije znaka, isti može biti istinski društven. Metod pisanja, drugim rečima, može sugerisati društvenu neodlučnost, nedostatak uspešnog šava. Majušne poderotine: sintaksifikovani bljesak, sveukupnost činjenica, slamanja cikličnosti u kojima lomovi izražavaju, sintaksa kao derbi demoliranja. Ovo dislociranje ili društvena neuravnoteženost ima veću vrednost od običnog ometanja. Ono je više od poziva na ego trip za čestite pesnike. Umesto toga, ono nudi uputstvo po kojem stvari spolja ne stoje zajedno – stanje nezašivenosti: gde su norme kontradiktorne i gde možeš prepoznati da stoga one mogu biti kontradiktorne, prostor za čitanje rascvetavanja.
          Ali ideologija takođe radi i na pozitivan način, kao oblik pozitivne moći: konstruišući naše identitete, tragajući za našom identifikacijom, našim zalogama za vernost. Ako je identifikacija ugrađena u formu subjekta – tako da su pozitivna značenja već proizvedena preko mere – onda „subjekti koji iskazuju svoje misli” „autentično” nisu sami po sebi dovoljni. Celokupni oblik stvaranja smisla treba iznova uramiti, iznova postaviti, vratiti u koncept pre-smisla – razotkriti njegov konstruisani karakter; razotkriti putem kritike, putem demitologiziranja. Inače nas njegova očigledna neposrednost obmanjuje: nedostatak distance je vid zatvaranja.
          Aktivna dramatizacija ovog podruštvljavanja – preko onoga što pisanje čini sa svojim sopstvenim čitanjem i svojom sopstvenom čitljivošću – otkriva ovaj proces. Isticanjem ovog identifikacijskog impulsa, približavamo se punoj društvenoj refleksivnosti. Pitanja i sumnje podrivaju spoljašnjost koja sada insinuira samu sebe iznutra. Jer jedina moguća neposrednost je neposrednost obraćanja, čitaočevog „odgovaranja”, gde distanciranost pisanja stvara utisak gostoprimstva.
          Ono što je nazvano pisanje kao kontra-čitanje – to je kontra-socijalizacija. Pokrenuti ovu društvenu produktivnost: proces  po kojem je značaj konstruisan za druge (i za nas same kao druge). Iznova motivisati i politizirati, za čitaoca, proces stvaranja identiteta; učiniti mogućim da postanemo manje proterani iz naših sopstvenih reči – iz reči koje čitamo pisanjem. Kako negativno (suprotstavljajući se ograničenjima prinudnih pravila) – tako i pozitivno (ponovnim motivisanjem želja proizvedenih pozitivnim ili konstruktivnim pravilima). [Provizorno gledano – ako iskoristimo razliku između metonimije i metafore – deluje da bi iznenađenja prinude i granice negativne moći bili najvidljiviji na metonimijskom nivou;  dok bi se uzbudljivost želje – duboki sadržaj, vertikalnost, metafora – pojavili kao preinačenje motiva, kao „zbog čega” pozitivne moći. Pojam alegorije metoda ponudio bi način na koji da se razmišlja o delanju radikalne poezije na ovo pozitivno, na metaforičnom planu.]
          Ne samo delovanja znaka, već i delovanja smisla i ideologije takođe su deo načina na koji društveni poredak definiše sebe. A oba mogu biti preispitana – unutar kontrakulture ili kontra-hegemonijalnog obuhvatanja čitaoca i pisca – tako da različit i globalniji model obraćanja bude sugerisan:  poetskom društvenom lestvicom i društvenim metodom koji kao da rematerijalizuje i rekonstruiše jezik (i kao znak i kao kontekst). Pisanje koje na ovaj način objavljuje,  objavljujući svoj način u javnu sveru, može podsticati ovo prepoznavanje sistema protiv kojeg smo: prepoznavanje koje je u osnovi društvene pismenosti; društveno razumevanje ili potpuna obuhvatnost i maksimiziranje toga da treba da orjentišemo našu praksu i ponovno zamišljanje društvenog ugovora. Ovo je metod „inteligencije” kako ga je Bahtin definisao: „dijalog sa sopstvenom budućnošću i obraćanje spoljašnjem svetu”. I ako pisanje može da implicira takvu budućnost, ta budućnost će služiti kao njegov radikalni recept.

sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

 

Brus Endrjuz (Bruce Andrews) je američki pesnik, esejista i urednik, rođen 1948. godine u Čikagu. Studirao je međunarodne odnose na Univerzitetu Džons Hopkins i političke nauke na Harvardu. Od 1975. godine živi u Njujorku gde predaje političke nauke na Univerzitetu Fordham. Prvu knjigu pesama je objavio 1973. godine, a od tada do danas je štampao više desetina esejističkih i pesničkih knjiga. Autor je i multimedijalnih poetskih radova u kojima scenski izvodi tekstove u kombinaciji sa muzikom i koreografijom. U periodu od 1978. do 1981. godine, sa Čarls Bernstinom je uređivao čuveni časopis posvećen avangardnim poetikama, L=A=N=G=U=A=G=E. Jedan je od najznačajnijih predstavnika škole jezičke poezije, koncipirajući najveći deo svog stvaralaštva kroz otpor shvatanjima o prozirnosti jezika kao sredstva komunikacije koje se uzima zdravo za gotovo, mimo društvene i političke konotacije iz koje je proisteklo.