Viktor Hernandez Kruz

PLANINE NA SEVERU: HISPANO PISANJE U SAD

          Zemlja je migracija, sve se kreće, menja, zamenjuje, pojavljuje, nestaje. Nacionalni jezici se tope, plove jedan ka drugim; jezici su sačinjeni od fragmenata, kao što su i tela sačinjena od fragmenata nečega u nečemu. Ko bi želeo da stoji mirno, odlazi do ivica gde se vidi jasan horizont, istražuje oblik obale? Nisu li pesnici antene roda? Pa onda melodija u brbljanju, mrmor koji se podiže iz gomile. Dodaj i oduzimaj,  podvrgni to svojoj sopstvenoj matematici. Uzimaj i pružaj. Uveličavaj, umanjuj. Rimljani su sve zbrkali i sada plešemo na muziku od Latino do Afričke, tako da nije baš da se predajemo stvarima kroz reči. Kolumbo je mislio da je došao do kopna Indije, i čak je pogrešno smatrao da je Kuba Japan. Jezik je rasvetljenje unutrašnjeg, onog dela koji ne truli. Krećući se po terenu, jezici bi ozvučili lestvicu gradacije – italijanski, španski, portugalski – i tako bi prošli po celoj planeti praveći tkanje. Stara geografija se zadržava u jeziku konkvistadora: imena reka i voća. Naš španski – koji ima latinskog i italijanskog – ima i Taino, Siboni i Čičimeka¹ jezika. On sadrži zvukove koji dolaze iz njih i koji zadivljuju, i tokom godina je bio začinjen, postajući bogata alatka puna naše istorije, naših avantura, naših želja, nas samih. Karibi su mesto zbližavanja; oni mešaju i ujednačavaju raznovrsnosti.
          Oni od nas koji su se upustili u pisanje, trebalo bi da budu svesni mogućnosti svojstvenih našoj tradiciji. Pisanje se dešava iza scene, ono nije kao muzika ili ples koje mase gutaju. Poezija dolazi do ljudi u obliku lirike unutar bolero ili salsa melodija. To je validna forma izražavanja jer sadrži sliku i fabulu; ona postavlja stare poslovice pred ulaz u naše savremene uši. Poezija takođe živi kroz usmenu tradiciju poznatu kao recitovanje. Postoji skladište pesama na španskom koje su pamćene i uzvikivane sa raznih uglova terasa, od strane različito obojenih. Mesec je u jeziku između obraza, trubaduri se kreću između ceiba² drveća i trgova, njihova poezija je puna ljubavnih bitaka, romantike, izgubljene ljubavi i onoga šta se radi u bolu zbog rastanka. Konverzacija, spontano ćaskanje koje se konstantno razmenjuje, to je poezija koja se uzdiže svuda oko nas; to je poezija u letu, to je magija reči koja se izdiže iz pueblosa,³ sa drveća u vino, dolazi kroz pod kao anakonda, hita kao gušteri, jedri kao labudovi: taj jezik Kariba, to kreol otelotvorenje. Pun strasti i stavova, to je jezik naših roditelja. Mi smo sinovi i ćerke farmera, ribolovaca i zemljoradnika koji su kultivisali kafu i duvan, sekača trske čije su oči sadržale sećanje na ognjeno zelene vidike kroz drvene prozore u najtoplijoj tropskoj klimi. Oni su držali slike okeanskih rukavaca i drhtavog grljenja obale na sofi, u svojim sopstvenim mrežnjačama. Oni su bili duhovni medijumi i santerosi⁴ koji su obožavali prirodne sile koje su afrička i domorodačka društva mamila još od drevnih vremena.
          Kao deca ovih imigranata, mi smo u centru svetske debate; umemo da govorimo o zaokretu od poljoprivrede preko industrije do tehnologije i o gubitku koji je taj zaokret naneo ljudskoj ravnoteži. Pogledajmo to bistrih očiju na našem putu od jednog jezika (španski) do drugog (engleski). Šta smo dobili ili izgubili? Svakako, tu je divna liričnost, rimovanja i mešanja tog velikog romanskog jezika, potvrđena čak i kroz čitanje knjiga o mehaničkim operacijama u kojima su reči isto tako zvonke, uprkos temi. Postoji li unutrašnji cvet koji neguje svoju aromu uprkos tome što je preobučen u engleske reči? Verujem da se upravo ovo dešava u velikom delu hispano literature u SAD; engleska sintaksa je promenjena. Ovo je veoma vidljivo u delu Aluriste, čikano pesnika. U jednoj njegovoj nedavnoj knjizi, subjekt je sam jezik; ne igra se on samo sa jezikom kao neki anglo jezički eksperimentatori, jer njegova poezija još uvek sadrži društvena značenja usmerena prema ličnoj i političkoj promeni i osvešćenosti. I u proznom delu Rudolfa Anaje, takođe nalazimo prirodni španski pastoralni stil koji odjekuje kroz njegov engleski, veoma lagodnu, opuštenu rečenicu. I na engleskom i na španskom jeziku, pesnici i pisci potvrđuju senzibilitet hispaničnosti.
          Borimo se sa sterilnošću anglo kulture, sa televizijskom klikom; radimo na tome da budemo svojstveni u zemlji čudaka, električnih frikova koji sede opčinjeni ispred ekrana i dugmića, prekidajući samo da bi jeli krajnje domete smeća ili da bi se izdrkavali o nekakvim ličnim potrebama koje treba razumeti, lajući o tome kako imaju slobodu da rade bilo koju odvratnu stvar za kojom žude njihovi životni stilovi. Znate da je sadašnja srednja klasa Severne Amerike nekada izlazila u polje, oblačila se u vojničke uniforme i igrala se rata, pucala u komunjare, ili još bolje u gerilce država trećeg sveta – pucala u prave gerilce – i nakon toga se vraćala u pikapu i svraćala u Burger King da tamo jede šta god to bilo. U međuvremenu, ozonski omotač nestaje i, kako ono ide pesma koju peva Riči Hejvens, „Stiže Sunce“? E, onda rade onu stvar da jedu sve dok zamalo ne puknu i potom guraju prste niz grlo kako bi se ispovraćali, samo zato da bi ponovili čitav proces. To je kultura slike: to što vidiš je sve što postoji. Džejn Fonda je u Barbareli nudila telo; sada, kada je stekla svest, nudi još više tela i još bolju građu.
          Da li je Ričard Rodrigez⁵ imao težak pad? Pa postoje oni koji brzo skaču da ga napadnu jer se čini da govori suprotno od onoga za šta se borilo. Naravno, moramo se držati engleskog koji je standardan i univerzalan, jezik koji razume najveći mogući broj ljudi, ali zašto izgubiti španski na tom putu? Trebalo bi da izmenimo engleski i da mu dodamo začin, hispano pokretljivost, a sve se ovo može postići unutar okvira razumljivosti, bilo da je čitalac anglo ili latino.
          Hispanci u SAD se nisu stopili u Severnu Ameriku zato što naši koreni ostaju sveži. Zbog bliskosti Južne Amerike naleti tropskog elektirciteta dolaze da informišu delo i transformišu severno američki književni pejzaž. Lokacija i atmosfera priča i poezije odnešena je na mesta o kojima su severnoamerički autori do sada mogli da pišu samo iz pozicije turista. Literatura je puna pograničnih gradova, radnika na farmama, životima salsa muzičara koji produvavaju kroz severne gradove. Rasna i kulturna mešavina naših kultura omogućava nam skokove kroz ogromni spektar stilova i filozofija. Na planu istorije, možemo šetati planetom sa našim genima, zamišljajući sebe u Sevilji gde Arapi drže sud sa Ibn Arabijem i Al Gazalijem, brzo se prebacujući u dvorane Tenohtitlana,⁶ i onda se ponovo probuditi u našoj sadašnjoj stvarnosti dok igramo na Joruba koreografiju u nekom klubu na Menhetnu blizu metroa. Možeš menjati sadržaj i miksovati u beskraj. Reči postoje simultano, bljeskovi scenarija, lingvistički stereo; one se sukobljavaju, raspravljaju, španski i engleski konstantno prodiru jedan u drugi, kao talasi okeana. Tvoja glava prska od priloga nad horizontom.
          Sve forme umetnosti pozajmljuju jedna od druge u cilju obogaćenja. Arhitekte mogu crtati na osnovu antičkih i kolonijalnih stilova kako bi stigli do savremenih geometrija – struktura koje unapređuju ljudski život. Muzičari neprestano spajaju i miksuju ritmove zemlje; karipska muzika je kao andaluzijska muzika ili muzika Obale Slonovače. U njujorškoj latino-džez fjužn muzici tokom četrdesetih i pedesetih postoje delovi gde Tito Puente džemuje sa Čarlijem Parkerom; to je kao štelovanje temperamenata, ili podešavanje stvarnosti kako bi se iz nje najviše izvuklo. Čini se da je centralna stvar za muzičara da prevodi, rearanžira, da daje svoju ličnu notu toj raznolikosti ritmova i melodija.
          Postoje određene reči, toliko lične, toliko zatvorene u govorno i u geografsko područje određenih ljudi, da ti igrokazi i priče najpre moraju biti prevedeni na standardni jezik, kako bi ih razumeli oni koji govore isti taj jezik u nekoj drugoj zemlji, i njihovo prenošenje u drugi jezik je napor usmeren ka gubljenju arome jer postoje stvari koje ostaju u okviru planina i koje se nikada ne mogu preneti u tekstualni okvir. Ako izgovorim un maflon pored jednog Španca, on će me možda pogledati sa izvesnom znatiželjom pitajući se sa kojih prostora dolazim. Latinosi koji međusobno pričaju moraju konstantno zastajati i preispitivati određene reči. Ponekad kada reč skoči u neku drugu zemlju, ona preuzima suprotno značenje, ili reč koju možeš vikati iz sveg glasa na plaži, kao što je popusa u El Salvadoru, sjaji mesečevim sjajem kao privatna stvar žena u Gvatemali. Anglo-amerikanci  imaju poteškoća u prihvatanju raznolikosti našeg sveta i imaju tendenciju da nas sve strpaju u isti koš u nemarnoj generalizaciji, koja podržava njihov manir: „O”, kažu oni, „ako si pročitao jedan latino roman, pročitao si ih sve.” U sistemu koji funkcioniše po principu kvota, ovakav stav otpisuje mnoge talentovane glasove. Latino-američki pisci objavljuju sa mnogo više lakoće od hispano pisaca koji su rođeni u SAD, a koji pišu na engleskom ili španskom jeziku. To je navika establišmenta da uživa u određenim stvarima sa distance; pakujući sve to sa lakoćom pod etiketom magijski realizam – to mora biti magija, irealno se dobro prodaje kao egzotika. E sada, mi znamo koji su to pisci, i ja na prvom mestu gajim veliko poštovanje prema njima i prema njihovim delima, ali zato što anglo-amerikanci funkcionišu po principu kvota, izuzetna vidljivost latino-američkih pisaca zaklanja šanse SAD hispano pisaca da ih objavljuju isti izdavači. Nije to krivica tih brilijantnih latinoameričkih pisaca, već izdavačke mašinerije sa kojom su oni povezani. Američko društvo je najverovatnije najkompleksniji, raznovrsni eksperiment kada je reč o kulturi, na planeti zemlji i celovita slika se može dobiti samo ako se dozvoli da pisci iz različitih uglova i različitih država budu izloženi.
          Za razliku od drugih grupa koje su morale da izbrišu sopstveno kulturalno pamćenje, Hispanci se kreću napred, zadržavajući svoj sopstveni jezik i tradiciju. Bićemo prva grupa koja se nije stopila; naši sastojci su sirovi i anglo vatra nije dovoljno jaka da ih rastopi.
          Na severu Amerike naš je stalni zadatak isključivo to da se sačuvamo od ludila jer ovo je mesto gde je svaka glupost učinjena dostupnom u cilju ometanja kruženja. Istražite, na primer, ograničene mogućnosti mnogih u ovoj električnoj kulturi da zapamte detalje nekog događaja: oni nisu u stanju da ispričaju priče. Monitori kompijutera su sve ošamutili tako da vide tačke u vazduhu. Konzervansi u hrani uništavaju zametke ukusa. Dok se sve ovo odvija, mora se biti na oprezu: morate biti na oprezu da osoba pored vas ne skoči i ne počne da glumi nešto što je videla na televiziji prethodne noći. Posao je pisaca da opažaju i objašnjavaju istinu. Dolaziti do suštine stvari u ovom društvu je monumentalni zadatak osvešćenosti.

sa engleskog preveo Vladimir Stojnić