Marko Stojkić 



Kućna tehnika miruje

Moja hipohondrija, kotrljajući džez


Zvono udari triput. Bez šećera,
bez mleka. Beli leptiri nesanice. Noktima
grebeš prozor vagona, Mišel,
tvoja bela haljina leprša u bašti
dok prolaznici
ostaju samo prolaznici.

Brišem prašinu sa fotografija –
neke su s jednim, neke sa više osmeha –
tvoje bele cipele nisu danas u šetnji,
šporet je hladan, na stolu
mrve hleba nepokupljene u žurbi,
do pola popijen čaj.

Za sobom ostavljaš pustoš.
Moje senke plešu po zidu,
kućna tehnika miruje,
sveće mirišu na zagrljaje, Mišel,
sve je, sem mene, živo.

Napolju sviću statue. Paleta
od sivo-plave, preko karmina
do žute, oker, zelenkaste.

Kadar na podočnjake,
moja hipohondrija, kotrljajući džez.
Grebeš noktima prozor vagona.
O, Mišel, sva ta izmaglica!
Promiču stubovi, na njima plivaju žice.
Tvoja bela haljina na vetru.



Ruski zapleti


Vuneno ćebe. Sveća i čaj
pored kreveta. Persiraću.
Poželi nešto hrabrije, neku
neobičnu smrt, kamenje i cveće,
mraz preko tabana, krv u slabinama,
groznicu. Skoro pa večnost.

Oh, taj bestidni markiz, zamislite...

Biću neopoziv. Grešim ako pomenem
senke. Samo opipljive, molim vas,
stvari. Kao tango na ledu,
topli doručak, kao sigurna valuta.
Hrabrije, molim vas! Kao zauvek!
Kao zaborav! Kao dugo sanjana tačka.

Sat mi je pokvaren, po običaju, oprostite.
Jelena Antonovna pristavlja samovar.
Ne znamo koje je vreme, no kasno je,
svakako. Rukopis vam je nečitak,
žurna kaligrafija, nedopustivo.
Grof Bezuhov gleda u nebo.
Kutuzov naređuje. Povlačenje naravno.
Miškin, čini mi se, u remisiji, naivni
skandalmajstor, složićete se.

Napolju pahulje, rasuto paperje, bogovi –
opet su se tukli jastucima.
Svet je, nažalost, lako osvojiv. Gledam vas
kako ustajete. Kućna haljina
preko negližea, papuče i onda dugo,
dugo gledate kroz prozor.



Šećerna vuna


Ovaj resecirani želudac
podseća na leptira –
hirurg se trudio,
a i tumor je bio nežan i širio se
tako ravnomerno i neprimetno.

Noć se spušta i bude se
mamurne svetiljke. Kao i uvek
bela deca će zaplakati,
neko će motriti na vozove,
ambare, štale, hramove,
neko će žvakati.

Vazduh je krcat benzenom, sladak
kao šećerna vuna na vašaru
i  ne znaš put za plavet,
ni čarobnu mantru ne znaš –
samo dišeš.

Ovaj resecirani želudac
podseća na leptira –
i stomak prepun besane mahnitosti
i bol i radost i putevi bespočetni –
sve bi letelo, dok lutaš
kao gluva kučka kroz ovu šećernu vunu
od magle.

Hvala, otrove, hvala,
predgrađe rozikasto, i vama,
latice nežne,
bogovi papirnati,
hvala.



Jednom rečju svetlost


Nismo se žalili
na miris pržene ribe,
na starost, bolest, ludilo.

Tihi lamenti, tanke niti
ništavila, borba.

Ti i ja, reklo bi se,
nekakva prenaglašenost,
ko ima oči oslepeće,
ti i ja, biti spreman
na nešto veliko iznutra.

Kroz prozor zapljuskuju zraci.
Prodavci venu čekajući.
Onaj najmlađi sin iz bajke
opet otvara zabranjena vrata.

Biće da lebdim – večiti povratak,
znojavo kormilo, velika voda.

Ti i ja, reklo bi se,
nekakva prenaglašenost,
muzika, praznici, galop,
jednom rečju svetlost.



Pena


Ovo šarenilo je tamnica.

Jurcaju čopori besni
na mesečini. Danima
sneg i vetar crtaju
na dlanu mapu besmisla.

Arapin stavlja
viski i hašiš
u nargilu. Krilata deca
u groznici.

Zauzdaj otkucaje, poveruj
ovom penušanju, dopusti dimu,
dozvoli prolazniku, poslušaj
neverni lepet, podaj se
strancima, prospi u bescenje
svoje demone.

Ovo šarenilo je tamnica,
veje sneg i Arapin stavlja
viski i hašiš
u nargilu



Marko Stojkić je rođen 1981. godine. Živi u Beogradu, gde radi kao lekar. Poeziju je objavljivao u časopisima Polja i Letopis matice Srpske i na internetu. Prevodi sa nemačkog jezika, uglavnom savremenu poeziju.