N Na jednom mestu Bodler izriče stav da je umetnost uzvišeni oblik prostitucije. Ali on taj stav ne razlaže, niti otvara perspektive u kojima se povučena analogija može nadalje razvijati.
Na drugom mestu, jedan drugi pisac osvrće se na umetničku kritiku, zastupajući mnjenje da su i najniža i najviša forma kritike jedan vid autobiografije. Suočeni, ovi iskazi otkrivaju svoju komplementarnost, dopunjuju se i pojašnjavaju. Ako je umetnička kritika jedan vid autobiografije, onda se svaki pisac čitaocu i kritičaru otkriva sakrivajući se, odaje prerušavajući se, demaskira se upravo činom šminkanja i travestije.
Jedan od najuzvišenijih vidova majmunisanja, izigravanja, samozavaravanja, jedan od najzanimljivijih vidova pozorišta u kome naša samoobmanuta volja oslobađa svoj puni dramski potencijal krećući se sporednim, senovitim putevima ka zatajenoj istini su snovi. I košmarna buncanja u vrućici, i komični zapleti koji karikiraju naše opsesije nisu ništa drugo, do slike, simboli, u koje se prerušavaju stvari koje često krijemo od samih sebe. Zbog toga je za onoga ko svoje snove pripoveda njihovo izlaganje nelagoda, jer izlažući ih otkriva sebe nemajući nikakvu garanciju da će pobuditi razumevanje drugoga, niti da će taj drugi biti osoba u čijim rukama su ključevi za njegove potisnute frustracije i duboko usađene konflikte.
Kako god, snove ne treba shvatati preozbiljno, ozbiljan je način na koji oni funkcionišu. Signali koje nam šalju nisu poruke i recepti, već refleksije i odrazi jednog pomalo iskrivljenog i mutnog ogledala, ali ogledala koje nas uči da se prava razrešenja onoga što nas muči ne nahode na njegovoj neravnoj površini, već usred samog života, u načinu na koji delujemo i reagujemo na njega.
Četkica za zube
Slavlje. Svadba. Stolovi su postavljeni prazninom, dimom, bukom. Unezvereno se osvrćem po prostoriji, ali mi je pogled mutan i nizak. Sve što mogu nazreti su cigarete i njihov dim u kome nestaju ruke, ramena i glave. Svi sede zbijeno, na klupama, a ipak, kao da je svako osuđen na svoje parče prostora, ili parče razgovora sa parčićima prijatelja. Ja sam sam. Sto za kojim sedim je go. Na njemu nema čaša, ni tanjira, ni escajga, ni stolnjaka. Samo gola, hladna, srebrna površina. Sedim zguren, povijene kičme, obučen u pretesnu odeću i u rukama stežem četkicu i pastu za zube. Najednom, osetim nečiju hladnu ruku na ramenu, osvrnem se i spazim zamamnu žensku priliku u tesnoj crnoj haljini, oblih ramena, belih ruku, bezobrazno isturenih grudi. Crna kosa svijena u punđu zateže joj čelo, ispod izvijenih obrva su dva divlja, bezobrazna oka, ispod očiju crne usne.
- Dušo, pa ti imaš četkicu za zube.
- Imam, pa šta!
- Hoćeš li mi dati to što ti je u ruci?
- Ne dam!
Tonem u sebe, mahnito stežući svoju dragocenu rekvizitu, krijući je u grudima. Ona najpre pokuša, grubo i nespretno, da mi je iščupa iz ruku, a kad vidi da to ne ide oslanja se na moja ramena i hladnom rukom mazi me po grudima, a potom sve niže i niže tražeći četkicu za zube.
Svi smo mi ovce
Stojimo pokraj bedema, mirno nedeljno podne, razgovaramo. Sunce je tako prijatno, devojka me drži za ruku, razgovori kao Malerove simfonije. U sve to uleće, kao u kakav krhki dekor, vest da počinje rat. Vojska opkoljava grad, društvo se osipa pod naletom vatrene stihije, ulicama rastu zidovi, nebo prekrivaju stropovi, i sada, potpuno sami i prepušteni sebi, bežimo ispred vatre i železnog bata pretećih koraka. Stižemo na ugao hodnika, u njemu za pultom stoji stražar, a na suprotnoj strani počivaju velika železna vrata. Stražar je nenaoružan, kontrolor tranzita.
- No pasaran!
- Još kako!
Trkom do velikih železnih vrata, njihovo lice samo je obična metalna folija pod kojom počiva komplikovana mreža žica i kontakata. Kontrolor se cinično smeje, bat železnih koraka sve je bliži. Kao po nekom nalogu kidam žice, prespajam kontakte i odaslati signal uz tresak otvara vrata. Ulećemo u susednu prostoriju, to je javni zahod sa deset kabina, u poslednjoj kabini su još jedna vrata koja nas propuštaju u susednu prostoriju, to je javni zahod sa deset kabina, u poslednjoj kabini su još jedna vrata koja nas propuštaju u susednu prostoriju, to je javni zahod sa deset kabina, u poslednjoj kabini su još jedna vrata koja nas propuštaju u susednu prostoriju, a ta prostorija je štala, u kojoj bleje ovce.
- Nisam znala da si ovoliko pametan, kaže mi ona.
Niska snova na letu jednog zmaja
Jednom sam sanjao nekoliko snova za redom. Nijedan od njih mi nije ostao u sećanju, ali sećam se da sam na kraju svakog od njih morao da iz krošnje drveta, ili konopaca za veš na terasi zgrade, ili kablova pod naponom odmrsim nit na čijem koncu je počivao zmaj, i da zmaja vratim vetru kako bih nastavio da sanjam.