Bojan Savić Ostojić
KA PLATOU
(3)
1
Posle dužeg vremena odlazim na svoje omiljeno mesto u snu: plato u predgrađu Beograda s kog se pruža fantastičan pogled na planine. Do njega se dugo putuje. Prvo se mora pogoditi jedna neprimetna i neugledna raskrsnica čiji se jedan krak uspinje. Često mi se u snu dešavalo da ga iz nekoliko pokušaja promašim. Od raskrsnice se takođe dugo pešači. Ovoga puta u društvu sam sa Vojom Vukelićem i Vladanom, koja se predstavlja kao njegova devojka. Redak osećaj sigurnosti kada ustanovim da se bližimo vrhu. Sa visoravni koju ne mogu uporediti ni sa čim što sam video, ističe se okomit, prepoznatljiv vrh, nalik na jedan od vrhova Maljena, samo što je ovaj pravilno kupast. Za njega u snu govore da je „Oplenac“.
2
Ovog puta samo nazirem svoju visoravan na koju želim da se popnem. Neki ljudi, po odnosu snaga u snu, disidenti, vode me duboko u selo da mi pokažu gde se skrivaju, računajući da ih nikom neću odati.
3
Sa zavejane čistine u selu preda mnom se ukazuju Gledićke planine. Vikend je. Obilazimo neki grad. Ispostavlja se: Beograd. Kao da smo turisti, posećujemo neku nepoznatu četvrt. U nekoj ogromnoj smo zgradi, kao CK. Na njenom vrhu s jednim prijateljem tri puta jedemo istu supu s krompirima.
4
Svesno sam otišao na stalni plato iz svojih snova i kao takvog ga predstavljam simpatičnoj crnki koju sam sreo u nekoj komuni poput Matrijaršije. Postepeno je zavodim i već krajem dana je, punačku i sočnu, sa zadovoljstvom nabijam na kitu, uzduž i popreko, kako stignem. Dolazim da menjam strica koji predaje francuski. Sa njegovim učenicama ophodim se kao stidljivko koji želi da ostavi efekat šmekera.
5
U snu plačem iz razloga koji i sad može da me rastuži: što sam napustio Mratišić, prikazan kao nepregledno polje u zoru sa buržujskim kapijama i hacijendama kojih u selu nema.
6
Mratišić. Tegobna, starinska slika neke ogromne hacijende s močvarom, koja je ili napuštena, ili u nju samo leti dolazi neko bolesno dete. Tu sliku gledam u bojama kišnog dana, pastelno, kao da je kuća iz nekog tužnog romana. Kroz dvorište sija sunce kakvo izbije pred kišu. Osećam se u isti mah setno i srećno, detinje, utučeno i neutešno. Partizan sam. Pred kućom u Mratišiću pravim nepromišljen manevar iz neiskustva. Odmah uviđam grešku: prišao sam preblizu neprijateljskim snagama koje su zaposele kuću. Ali sakrijem se u senku nekog drveta i imam sreće, tuda ubrzo prođe kamion s mojima i pokupi me. Odemo neobično daleko, po zadatku. Na kraju se, kao automat, hranim u nekoj menzi.
7
Odžaklija u Mratišiću, prazna, strašna. Kao na slikama iz osamdesetih kada je imala maltene samo gole zidove. Prisustvujem skupštini nekog kluba. Dešavaju se malverzacije. Ćerki osnivača kluba žele da nameste skandal jedna mršava crna devojka iz uprave i jedan stariji par (on liči na R. Šerbedžiju). Malverzacija čijih se detalja ne sećam presečena je u korenu — kadar privođenja starijeg para. Prisustvujem nekoj igranci. Ispred doma u kom se svirka održava i ja na gitari prebiram, prateći muziku iznutra, na šta se ne gleda s odobravanjem. Znam da se vozim autobusima i da sam u blizini svog platoa.
8
Posle dečje zabave, sa jednim komšijom i njegovim detetom odem u šetnju. Predložim mu:
— Znaš li za onaj plato što se proteže od (zaboravio sam četvrt spomenutu u snu) pa sve do Karaburme?
On klima, klima:
— Da, ali padine se ne protežu do Karaburme, nego do Palilule. Kako ne znam! Tamo sam odvodio devojku kad smo bili mladi.
Dogovorimo se da odemo tamo i pokažemo malom. U snu se radujem što još neko zna za moj plato. Objašnjavam nezasit kako puca pogled na planine.
S dečakom se sve vreme razumem na najvišem intuitivnom nivou. Prolazimo pored kuće komšijinog prijatelja. Nađemo se pred rekom. Dečak se izuje i jednostavno je pregazi.
Ja se nađem u čudu. Tražim gaz. Ne izuva mi se. Idem sve desnije i desnije. U reci su dve devojčice, ćerke komšijinih prijatelja, s kojima pokušavam da zapodenem šalu, ali neuspešno. Smeju mi se.
Dolazim do ivice reke. Ispostavlja se da je gaz musavi put iza kuće.
Razgovaram s gazdaricom:
— Može li se tuda?
— Naravno, naravno, dovikuje mi podsmešljivo.
Svi s prezirom prate kako gazim po stazici umrljanoj mokraćom i govnima, kako se tiskam između kuće i ograde i kroz to usko grlo ne uspevam da prođem ka platou.
9
Opet polazim na plato izložen planinama. Objašnjavam nekom kako se zove, ali ne uspevam da se setim, na pameti mi je samo prvo slovo, T. Dvoumim se između Tašmajdana, Topčidera i Košutnjaka. Nosim sa sobom starinsku svesku u kojoj su svedočanstva o nekadašnjim izletnicima na tom mestu. U duhu s tim vremenom pomišljam da bi bilo lepo tamo se popeti s devojkom koja mi se sviđa. U snu vagam i nerado odlučujem da pozovem neku na T.
10
Kada zaspimo posle seksa, popnemo se na vrh sa kog nam se pruža pogled na sva zajednička sećanja.