srečko kosovel
Uvodna reč
prevod Ivan Antić
Zašto na nas tutnje lavine očaja? Zašto se naš korak koleba triput na dan?
Zašto naša misao tone u trajnu malodušnost, zašto se koleba pri prvom poletu, i dotučena, zauvek mrtva, pada na zemlju, tužna uspomena i prepreka na putu? Zaista je samo hrabrosti premalo? Zaista je samo istrajnosti premalo?
Vreme filmskom brzinom prolazi mimo nas. Čak i ovde gde u reakcionarnoj šumi minornih prilika svako kretanje lomi krila, čini mi se da čak i ovde sve brzo promiče mimo nas: nervoznom brzinom, očajnom užurbanošću, rastrgnuto, ubijeno. Pa ipak, nigde se napredak i razvoj ne guši tako kao kod nas (iako ga time ubrzavaju!).
No čini mi se da upravo u takvom haotičnom nagomilavanju događaja i doživljaja leži potreba za: mirnim gledanjem. Jer voz vidiš tek kad stojiš u miru, ako juriš s njim, ne vidiš ga.
To mirno gledanje osposobljava nas da trezno sudimo o stanju savremenosti. Jer temelje budućnosti, temelje našeg rada moramo postaviti upravo u savremenosti. Naš rad ne juri za senzacijom dana, on ne sme da traži priznanja dana, već budućnosti.
Zato što ne radimo, padamo u očaj, kolebamo se triput na dan. Zato što vere više nema, vere u budućnost, vere u rad koji je priprema, vere u rad koja posvećuje, koja pobeđuje. A SAMO RAD VODI DO POBEDE.
*
Teški događaji padaju na nas kao iskušenje. A nema nikoga ko bi pokazao smer iz kojeg dolazi spas (neki već jesu, ali moraju da ćute!). Ne računajući nekoliko izuzetaka, slovenački časopisi i novine su bespotrebni pokvareni barometri kojima više ne verujemo. Politika se kocka s trenutkom, računa na dezorijentisanost, pristalicama daje politička obećanja, u njoj, koja je plitka jednodnevica, preovlađuje niska borba za niske ciljeve.
Slovenačka ekonomija bludi za slovenačkom politikom. Premda se slovenačka politika svojim proglasima za humanizam bar opire, u ekonomiji od tog humanizma ni traga. A to nužno sledi iz navedenog: političarima je humanizam samo fraza kojom tu i tamo mogu neko vreme da zasene. A ekonomija je ozbiljno i surovo poglavlje, koje ne podnosi sentimentalni humanizam. I za ekonomiju postoji samo jedno rešenje: ekonomski humanizam.
Plašljiva slovenačka kultura postala je svesna toga da joj je plemensko urođeno1, te se povukla iz javnosti uz mrtav protest u duši. Izgubila je dodir 1. Kao i u pesmi „Dobro pleme“, Kosovel na sebi svojstven način aludira na raspravu o tome jesu li su Slovenci narod ili samo “pleme”, koja je bila aktuelna tih godina u slovenačkoj javnosti. – Prev. ↩ sa životom i postala potrebna samo onima koji u uglu zure u prazno i plaču, koji oplakuju izgubljene ideale. Budući da je ta kultura izgubila dodir sa životom, izgubila je i svoju životnu snagu i otpor koji može imati samo borac.
Umesto da se mladi slovenački kulturni radnici saglasno odupru postojećim nepravdama i niskostima života, povukli su se gde im je i mesto: u ugao.
To nije osuda, već samo karakteristika savremenog stanja s kojim moramo računati.*
No nećemo se obazirati na one koji prodaju svoje ubeđenje za zdelu sočiva ni na one koji ga uopšte nemaju. Stalo nam je samo do ozbiljnosti i poštenja saboraca. Nikom od njih ne moramo da obećavamo kojekakve pogodnosti koje ni mi nemamo. Ne kažemo ni: mi smo oni koji će vas odvesti u obećanu zemlju Pravde. Ne mi nego svi koji se budu borili za poštenje, iskrenost i načelnost u životu, doprinose progresu.
Pobeda istine u kulturnom životu, humanizma u ekonomskom, pravednosti u socijalnom – i bićemo najveći trijumf savremenog čovečanstva.