srečko kosovel

umetnik i proleter

prevod Ivan Antić

---

Umetnik i proleter objavljen je posthumno u Mladini, nekoliko meseci nakon Kosovelove smrti. Kosovel je ovaj tekst napisao za predavanje koje je, kao uvod u čitanje svojih pesama, održao 23. februara 1926. godine u Zagorju ob Savi u okviru recitacijske večeri svog Literarno-dramskog kružoka iz Ljubljane. Isto predavanje održao je pred ljubljanskim radnicima dva dana kasnije na večeri Radničke akademije i to s velikim uspehom ako je suditi po izjavama radnika iz publike: „Još bismo ih slušali, celu noć.”. Iz beležaka u rukopisu doznaje se da je Kosovel imao nameru da tekst Umetnik i proleter objavi u Slobodi, glasilu „proletera i proleterki Slovenije”.

---

I

---

U ovom trenutku širom sveta održava se bezbroj predavanja, koncerata, recitatorskih večeri i pozorišnih predstava.

Pesnici javno čitaju svoje pesme, pisci svoje pripovesti i romane, naučnici govore o svojim novim pronalascima, glumci igraju u pozorištima, muzičari izvode koncerte koje putem radio prijemnika mogu pratiti slušaoci, udaljeni hiljadama kilometara. Sale za predavanje, pozorišta, koncertne dvorane – sve je svetlo osvetljeno, sve živahno; na hiljade ljudi posećuje predavanja, koncerte, predstave.

Bilo ko može da primeti da u tim pozorištima, u tim koncertnim dvoranama, u tim salama nedostaje osnovni sastojak čovečanstva: proletarijat. Proleter, koji u društvu mora obavljati najteže i najpožrtvovanije poslove, proleter, o čija ramena se, takoreći, oslanjaju svi kulturni narodi, proletarijat, koji svojim mukotrpnim i teškim radom ubrzava razvoj kulture – taj proletarijat je postao potpuno odvojen od kulturnih tekovina ljudskog društva.

Pozorište i koncertna dvorana, i jedno i drugo je postalo pogodnost samo gornjih desetak hiljada i kultura je postala, htela-ne htela, klasna kultura – što je ipak logično s obzirom na sve zakone uslovljenosti ljudskog društva. Kao što su u srednjem veku umetnici i naučnici živeli od milosti kraljevskog dvora, tako danas žive od milosti i nemilosti kapitalista, bogataša i buržoazije.

Ali kapitalisti, bogataši i buržoazija ne podržavaju umetnost iz nekih humanih, idealističkih pobuda, na primer iz pobude da umetnik može od njihove podrške živeti slobodno i da može da stvara dela za ljubav istini i svom ubeđenju. Njihov cilj je drugačiji; kao što su prisvojili proizvodna sredstva materijalne kulture, recimo fabrike, banke, berze, veleposede, tako bi kapitalisti da osvoje i proizvodna sredstva duhovne kulture, umetnike, naučnike, pronalazače, pisce itd. To znači da žele da porobe ne samo fizičke radnike, već i intelektualce.

Umetnik i naučnik su u savremenom društvu bespravni, izloženi patnji, stradanju i umiranju. I budući da je svakom istinskom umetniku slobodno ispovedanje svojih spoznaja najviša dužnost, stoga je i svaki istiniti umetnik postavljen pred dilemu: robovati istini ili buržoaziji.

Istina pak glasi ovako: svaki čovek je dužan da radi, i upravo stoga što je dužan da radi i stoga što radi, ima pravo da živi i uživa sva dobra koje je ljudsko društvo zadobilo tokom razvoja. Ili kraće rečeno: ako je moja dužnost da radim, moje je pravo da živim.

To pak kapitalisti, vlasnici veleposeda, akcionari fabričkih društava, članovi berzi neće da priznaju. Oni bi da proletarijat radi i kuluči, a samo oni da uživaju. Oni žele da proleter bude mašina koja im stvara sredstva za lakši život. Zato izdaju gomilu časopisa i novina kako bi samima sebi stvorili prijatno javno mnenje i kako bi rekli otvoreno ili prikriveno da je ispravno to što radnik mora da radi a gospodar da uživa.

Ali danas je i proleter postao svestan. Postao je svestan toga da njegov rad stvara životne uslove društva, da, shvatio je čak da njegov rad doprinosti najnužnijim potrebama ljudskog života. Postao je svestan da na temelju svog rada može da zahteva upravo ista ona životna prava kakva imaju i oni što provode cele svoje živote po restoranima, barovima, bordelima i salonima zabave, i ni malim prstom ne mrdnu za svoje životne potrebe.

Zato je proletarijat organizovao i u svoj životni program uključio klasnu borbu, klasnu borbu koja teče od početka života kroz sve milenijume do danas kao borba između snažnijih i slabijih, onu klasnu borbu koja je kroz celu čovekovu istoriju proticala u formi borbe između gospodara i sluge, patricija i plebejaca, kapitalista i proletera. Ova klasna borba daje proleteru životnu snagu i životni program. Međutim, bez dotoka duhovne kulture ova klasna borba ostaje nalik na neupaljeno svetlo koje ne može da osvetli haos svakidašnjih borbi.

To svetlo je umetnost i nauka. Ako se životne sile u ljudsko društvo ulivaju upravo iz redova radnika, zašto radnici – bilo da su seljački, fabrički ili pak intelektualni – ne bi mogli da stvaraju vlastitu duhovnu kulturu, kulturu koja bi se temeljila na grubom radu i životnoj borbi i koja bi obznanjivala svetu novo vrelo elementarnog, svežeg života? Zašto ti radnici ne bi mogli iz ritmova kolektivnog rada stvarati ritmove nove kolektivne umetnosti, ritmove nove pesme o borbi za uvođenje ljudskih prava za sve slojeve ljudskog društva?

To što se danas naziva kulturom proletarijata nije više samo demagoška fraza, kako je imenuje buržoazija. To je već danas živa istina; proleteri dovršavaju i od svog rada stvaraju novu duhovnu kulturu, kulturu rada i borbe.

Buržoazija je osvojila za sebe sve kulturne ustanove i porobila umetnike. Pokušala im je oduzeti slobodno mišljenje na taj način što je razglasila parolu: umetnost radi umetnosti. Na taj način htela je reći: „Umetniče, ne zanimaj se za to što se događa u životu, je li pošteno ili nije, pravedno ili nepravedno, nego piši, piši umetnost radi umetnosti.” Time je odvojila umetnika od života, udaljila ga od praizvora svake umetnosti. Umetnici su se gubili u artističnim igrarijama i zaboravili da je pravi smisao leži u umetnosti za čoveka. Time što su razglasili geslo umetnost radi umetnosti samo su nesvesno služili gornjim desetinama hiljada koji su na taj način pažljivo izvojevali pobedu zabranivši ulaz stvarnosti u umetnost.

A raskol društva koji je nastao sa sve gorim i gorim udaljavanjem radnika od parazita, stvorio je umetniku nov zadatak da oslikava život iz stvarnosti, da prenosi ovu stvarnost u umetničku formu, da oblikuje ovu stvarnost u umetnost.

Što je više savremeno društvo uzimalo čoveku slobodu, prava i tako dalje, to je umetnik više tražio uzrok političkih, ekonomskih i kulturnih prilika koje guše. Došlo je vreme kad je sam umetnik postao ugrožen u svojim najelementarnijim ljudskim pravima, i u taj čas se umetnik probudio i spoznao da i njemu sputavaju reč kad hoće po svom ubeđenju da govori, veran samo svojoj bezobzirnoj spoznaji da umetnik mora da govori istinu, a ne da laže.

Stoga se priključio onom pokretu koji se upravo na taj način bori za potpunu slobodu čoveka, za potpuna prava čoveka, pokretu koji se bori klasnom brobom za besklasno društvo koje će da stvori takve životne uslove da uopšte neće biti potrebno dalje naglašavati da svaki radnik zaslužuje svoja životna prava, već će tada važiti sledeće: svaki čovek je radnik, svaki radnik je čovek.

Za tog čoveka koji neće raditi za eksploatatore, niti samo za svoje egoistične namere, već će raditi zato što živi i živeti zato što radi, na njega misli savremeni umetnik kada kaže: umetnost za čoveka.

II

---

Još od pradavnih vremena, umetnost prati čoveka na putu kroz život. Kad je pračovek boravio u podzemnim pećinama, još tada je voleo da ukrašava svoje prebivalište crtežima raznih životinja koje je video u prirodi odlazeći u lov. Lovačko i ratno oružje rado je ukrašavao ornamentima. Kad je na višem stepenu kulture krenuo da gradi kuće i boravi na jednom mestu, počeo je da izrađuje različito oruđe koje je voleo i da ukrasi. Iz tih pokušaja rodilo se slikarstvo. Poznato je da je išao u borbe pevajući. Pesma ga je razgaljivala i budila u njemu borbeno raspoloženje. Tako je još u starim vremenima, još pre nekoliko hiljada godina  nastala narodna pesma¹. Sve što je ^{1. Kosovel se zapravo koleba između dva termina: narodna pesma i ljudska pesma: “Tako je nastala že v starih časih, že pred nekaj tisoč leti ljudska pesem ali kako je danes imenujemo narodna pesem”; i malo niže: “Taka ljudska, oziroma narodna pesem je: Bojna pesem Kitajcev...” ↩} čovečanstvo osećalo: borbenu radost, hrabrost, nostalgiju, tugu, sve je to narodni pesnik izrazio u pesmi koja se prenosila s kolena na koleno te tako postajala zajednička svojina celog naroda. Na osnovu narodne pesme nastala je u moderno vreme umetnička pesma.

          Takva narodna pesma je:

 

Borbena pesma Kineza

 

Da nismo zreli?

To je napev kojim nas pratiše svuda

kroz vekove naše, nas sirotane svih sirotana.

Time nas tapšaste,

nade naroda ubiste,

u razboritosti nas pomutiste,

budućnost nam pregaziste.

 

Da nismo zreli?

Uvek, o uvek za sreću smo na zemlji zreli.

Srećnije i bolje bismo da živimo.

Zreli smo da razotkrijemo našu bol,

zreli da vas nikad više ne trpimo nad nama,

zreli da za slobodu pretrpimo sve.

Tako je umetnost uvek govorila o onim borbama koje su se dešavale u okruženju umetnika. Narodni umetnik, pesnik narodne pesme opevao je ono što je doživeo narod. Pesnici koji su živeli na kraljevskom dvoru, opevali su dvorski život, opevali su verske ratove, ratove papa i careva itd.

Međutim, otkako je prestao da peva narodni umetnik, otkako je umetnička kultura počela da zamenjuje narodnu, otada je narod isključen iz uživanja u kulturi. I dalje je narod živeo svoj privatan život, a taj život je u poređenju s onim koji su živeli plemići i kraljevi, bio odveć tlačen da bi se mogao biti takmac ovome. Plamen narodne kulture se gasio, narod je ostao u tami. I u tami kmetstva nije bilo moguće uspostaviti organizovanu borbu za svoja prava, kao što se nije mogao ni živeti pravi život.

Tek je nastanak i razvoj moderne industrije doneo klice obrazovanja u narodne mase. Radnik koji je hteo da radi na mašini morao je više ili manje biti obrazovan; mašine su prenele modernu kulturu čak i na selo, na seljake. Svet se modernizovao. Radio, telegraf, pošta, železnica, parobrodi, časopisi, knjige – ubrzavaju progres.

Kapitalizam je stvorio novu bogatu kulturu i time je klasna borba prestala da bude samo politična i socijalna, morala je da postane kulturna. Pogledajmo Rusiju. Uprkos tome što je cela uprava, celo političko vođstvo države pod političkom diktaturom boljševika, uprkos tome što cela ekonomija postepeno postaje društvenom i što u napretku stabilizacije ruske ekonomije nestaje svaka opasnost od kontrarevolucije, uprkos tome, komesarijat za narodnu prosvetu noć i dan radi na tome da raširi pravu kulturu u narod. Zašto obrazovati, čemu kultivisati narod? Stoga što je jedino kultura ono što može da obnovi i promeni čoveka. Stoga što samo obrazovan čovek može postati svestan prava koja su njegova s obzirom na njegov rad. Stoga što kultura osposobljava čoveka da pati i da se žrtvuje za pobedu ideje.

Kapitalistička kultura puca po šavovima i propada. I iako je kapitalizam učinio puno lošeg proletarijatu, ipak je stvorio moćnu kulturu. No moćnu kulturu stvarao je samo dok je kapitalizam bio borben. Na kraju 19. veka raspad postaje očigledniji i kao što se u bolesti može videti i zdravo jezgro čoveka, tako je i to raspadanje rodilo moćna i velika umetnička dela. A danas, nakon svetskog rata, kapitalizam je ostao bez ikakve duhovne snage. Dospeo je na vrhunac i propao sa svetskim ratom. Jer rana kakva je svetski rat oduzela je kapitalizmu svu moralnu opravdanost u pogledu borbe i vladanja.

U svim zemljama se odmah nakon rata osetila teskobna stagnacija duhovne kulture. Tu stagnaciju preživeli su jedino oni mladi intelektualci koji su počeli da veruju u Pravdu, koja ljudskom društvu treba da omogući poštenu egzistenciju i da stvori temelje nove duhovne kulture koja će se oslanjati na rad i na ljudsku ljubav.

Mnogo intelektualaca, poznatih umetnika i naučnika pridružilo se proleterskom pokretu verujući u realnost i opravdanost, da, čak dužnost da se bore za Pravdu. Rabindranat Tagore, Anri Barbis, Romen Rolan, Selma Lagerlef, Ernst Toler, svi su najavili bespoštedan rat nepravdi i nasilju.

U Sloveniji smo već imali svog revolucionara-pisca. To je bio Ivan Cankar. Ove godine će biti tačno pedeset godina od njegovog rođenja. Cankarova umetnost je tako velika i tako moćna da je sposobna potpuno preobraziti čoveka. U Cankarevoj umetnosti čovek se može preporoditi i obnoviti i ako je dovoljno snažan, on postane sposoban da istrpi i žrtvuje sve za to da brani istinu, da se bori za Pravdu.

Od mlađih su revolucionari Jože Pahor, koji je napisao veliki društveni roman Međuvlašće, Tone Seliškar, koji je izdao zbirku pesama Trbovlje i najmlađi, Mile Klopčič, koji je izdao zbirku pesama Okovi u plamenu.

U slovenačkom proleterskom listu Delo iz Trsta više puta sam čitao pesme što starijih što mlađih radnika i seljaka. Mnogo puta su te pesme bile tako elementarno jednostavne da su delovale velikom sugestivnom snagom. I pogledaj! U Radničko-seljačkom listu, u broju od 11. februara ugledam pesmu koju je napisao stariji radnik koji je ostao bez posla, I. Osterman iz Ljubljane. Pesma se zove Beda i obest.

Već ovo stremljenje vredi zapamtiti. Ova pesma nije umetničko delo, no služi nam kao dokaz da je u proletarijatu mnogo volje za radom na polju duhovne kulture. I konačno ta pesma razotkriva svojim svakidašnjim, negipkim rečima, svojim elementarno jednostavnim rimama, patnju ne samo jednog čoveka već patnju cele klase, ta pesma razotkriva jednostavnu ljubav prema svim ljudima, ljubav bez egoizma. Taj čovek koji je pretrpeo mnogo nepravde ne želi drugo nego da isto pravo važi za sve. Na ovaj način nastaje proleterska umetnost.

iii

---