Mirjana Stefanović

Izabrane pesme

 

izbor: Vladimir Stojnić

 

iz knjige Voleti (1960)


* * *

uđem u kuću
i zatvorim je
uđem u sobu
i zatvorim je
uđem pod kožu i zatvorim je
uđem u grudi i zatvorim ih
uđem u srce i zatvorim ga

onda otvorim srce i izađem
otvorim grudi i izađem
otvorim kožu i izađem
otvorim sobu
i izađem
i otvorim kuću
i izađem


Zimsko

sneg
topli sneg
miriše
miriše na harmonike
i na mladiće
sneg mrmlja mumla
zagnjureno toplo kao beba
sneg prede kao mačka
o vrelini
i o sunčanjima
sneg drhti kao angorski zec
sa rumenim očima od drveća
zvezdani sneg
vruć i mek kao ljudsko rame
tepa i guguče na uvo


Čovek za voljenje

nosi vindjaku
sa dignutom kragnom
u očima male sijalice i trolejbusi
gleda samo svoja posla
u džepovima koščate ruke
kojima igra rukomet
uvek baš ga briga
kad mu dune čita Prusta
nikad neće biti slavan
ni morfinista
nego miran kao velika kuća
koja ne lupa gluposti


Kupačica

pojela je leto juna i jula
i ima ramena lepa
kao zrenje oplođenog jajeta
kao pas vučjak
leđa - nasunčani kamen
vruća tvrda glatka i razdisana
ima bokove lučnog mosta
i noge da ti pamet stane
kožu
što zuji dozivima leta
oprašenu sunčanim maljama
ispod nje miris riba
a u očima sliku
svog zategnutog skoka u vodu


Zrela pomorandža

radost u telu zrele pomorandže
radost u tvom telu
u koži tvoga lica
u slovu l kao belo mleko
kao tele i beba
u sjaju sjaja kojim
prelivene ti oči
ti zubi u nizu beli oko smeha
ti dozivi dugi na ulicama
ta tajna kojom tamno diše grad
u plaveti po kojoj Zemlja
radosno se okreće



iz knjige Proleće na terazijama (1967)


Iščekivanje

sedimo
danas lepo vreme
a zamislite juče
onolika kiša
one lapavice
na pivu je spala pena
na zavese je pala noć
na satu je prošla godina
zvezdom je minulo stoleće
mi sedimo
danas lepo vreme
a zamislite juče
onolika kiša
one lapavice
na pivu je spala pena
na nas je pala zemlja
pod njom sedimo
danas lepa kiša
a zamislite juče
onoliko vremena


Neko vreme

pred zelenog sudiju za razvode
na pomirenje nisu došli
ni ona ni on ni onići
predmet je zatvoren
trenutak prošao
i sekretarica može da obesi
lepak za muve na tavanicu
pre no što sudija naruči kafu
i obljubi je na stolu za pisanje
u deset minuta posle dva
nezemaljsko vreme
i oboje izgladneli



iz knjige Indigo (1973)


Pusta koža

      Koža se prostire pusta kao Sahara.
Koliko se može sagledati, dopire do horizonta, dovoljno velika da bi od nje neki globalni konfekcijski džin mogao iskrojiti uniforme za policiju sve tri velike sile.
Pokušaj da se u nju zasadi cvet – obična poljska žalfija, inače pogodna za sve terene u okvirima kontinentalne klime – bedno propada: maljavi žbunić sa rumenim kljunovima cvetova sparušuje se i sklapa brzinom koju oko lako prati.
Potreba za dodirom dovodi do posipanja mrvica po trbuhu. Ali ova primamljiva hrana ne može iz praznog neba da dozove nijednu pticu.
Najzad, pošto je žeđ prevelika, pozvani su radnici da iskopaju bunar. Stigli su već do tridesetog metra, a još uvek izbacuju sve nove i nove ašove sasušenog epitela. Načinili su veliki beličasti breg, kao neku treću, bezrazložno ustobočenu dojku.
Od vode nema ni traga, što navodi na pomisao da koža ne samo što je pusta i ogromna po površini već je i njena treća dimenzija,dubina, sasvim neizvesna.


Prohladno srce

Srce se ukazalo kao veliki mračan prostor,
veoma visoko zasvođen. Kao unutrašnjost kated-
rale čiji je tlocrt proizvoljan, neodređen, vero-
vatno promenljiv.
U srcu je prohladno. Ono se ne može sagleda-
ti spolja jer je okruženo telom, ali malo difuz-
ne svetlosti odnekud neodređeno prodire. Možda
je to fosforesciranje creva ili bioelektricitet
neurona.
Najjači je, ipak, utisak praznine: i sasvim
lagani koraci dugo i glasno odjekuju.   


Oko

Kao kada se žumance oslobođeno belanceta
giba u polovini jajetove ljuske, oko se vrti u
vlažnom zagrljaju svoje duplje. Ispod tupe beline
prljavog porcelana beonjače i nešto kolorisanog
sjaja u krugu dužice, a naročito kroz promenlji-
vo velik otvor zenice, ne može se ni naslutiti
mnoštvo prizora koji su se u oku nastanili.
Kao šišmiši strmoglavce okačeni o visoke
i vlažne svodove pećine, oni, zatvoreni oko svo-
ga jezgra, spavaju u prozračnoj tišini staklaste
mase. Tek s vremena na vreme, u nesanici, iznena-
da kao munja, sevne elektricitetom nabijen živac
sećanja, pogodi svoj prizor i razbudi ga iz dreme-
ža. Tada se ovaj rastvara, napinje izgužvanu po-
kožicu krila, otkačinje seod tavanice, leprša
po dvorani i dugo igra u letu, obasjan u snop sa-
branom svetlošću živca koji ga je probudio.


Pluća

Pluća su jorgani od ružičaste svile natop-
ljeni krvavom sluzi iz utrobe žrtvenog ovna.
Predvojena skalpelom na tanke listove, ona
pod mikroskopom otkrivaju zelene pejzaže ranog
leta: sitnu travu posutu tratinčicama, jedro li-
šće tek precvetalih lipa i bagrema, svetlost sun-
ca omazanu kao med oko svakog zrna hlorofila.
Nad ovom tišinom samoispunjene flore, diže
se ozonska izmaglica: pluća se puše i mirišu
kao tek uzvareno mleko.


Usta-rodnica

Usta saznaju sebe tek u drugim ustima, u po-
ljupcu.
Nabubrela, ispunjena tamom i svileno skli-
ska, postaju uterus — sud u kome se u magnovenju
stvara novo živo telo. I već se kreće, diše, te-
sno mu je.
To je zubato i sočno telo mlade ljubavi, puno
svetlaca i snage, kratkoveko, jer ljubavnici će ga
rastrgnuti čim se otkinu jedan od drugoga.


Spavanje

Bez nadzora glave, u toplom krevetu, koža
otvara svoje pore kao prozore i telo se kroz njih
puši i isparava u nastojanju da slobodno komu-
nicira sa okolinom. Unutarnji organi dižu gla-
ve i gledaju u neko svoje nebo. Obodreni nadom,
počinju snažno da pulsiraju: to telo vredno pra-
vi svoju krv i sebe.


Sećanje

Šareni svileni šal, davno prostrt na mar-
tovsku livadu. Prvo onu pravu, sa ruglom otpa-
daka i tek probuđenim insektima punim nasrtlji-
vosti, potom njen ulepšani crtež utisnut u
ćelije pamćenja.
Tu, pod hranljivim nebom lobanje, kroz šal
se probilo cveće, cveće iz zemlje pomešano sa
cvećem od svile, pronikle su vlati trave, sab-
ljaste i bolno zelene, on sam je otežao, zazlatio
se. Svako prizivanje pod svetlosni snop pažnje
oblaže ga novim zlatnim listovima.
Tako se s vremenom pretvara u raskošan spo-
menik, jedan od mnogih u gusto naseljenom pante-
onu korteksa.


Ljubav

Dugim potezima dlanova, kao umiljatim no-
žem, skinuli smo jedno drugome kožu. Tako mogu
u mraku živci da se dodiruju sa živcima i da
jedan drugoga ushićeno nose na rukama. Tako se u
ubrzanim talasima limfa preliva iz tela u telo.
Potpuno izmešana u njenom naručju, ona po-
činju da izbacuju iskre ... Varnice, palacanje
plamenih jezičaka, najzad rastuća krošnja praš-
tavog narandžastog požara.
Iz njega vaskrsavamo okupani i ponovno svak
na svome.
Svetlucavi signali nežnosti, kao kotrljanje
rose niz stabljiku.


Volja

        Vrednost arhitektonskog, sa elementima pri-
merene monumentalnosti. Nadmoćan prostor pre-
otet od sitnih oblika: skliskih punoglavaca, mas-
nih žlezda, žustrih virusa. Hladno svetlucanje
vertikalnog čelika, blistavo čisti stakleni zi-
dovi. Vrh koji probada nebo. U blizini disanje je
veoma otežano.


Osveta

Džinovskom gvozdenom šapom razbijam žrtvi
glavu. Masne kapljice razdruzganog mozga prskaju
mi u lice. Prvo površna nelagodnost zbog ispr-
ljane odeće, zatim muka od uzdrhtalih mlakih
komadića koji su mi zaskočili usne.
Polako se materijalizuje užas prevelike
intimnosti: takvom nepodnošljivom poljupcu
nisam se nadao.
Raskomadana poput vruće pogače i rasprostrta
svuda unaokolo, žrtva pobedonosno izlaže krva-
vi reljef svoje nutrine. Uteruje me u stid i u
povraćanje i uvlači duboko poda se.


Koncentracija

Mozak zašiljen u visoku piramidu. Na vrhu
molekuli zbijeni do krajnjih granica, samo
što se ne poguše.
Tanki hiperosetljivi šiljak dodiruje prob-
leme postrojene kao ličinke.
Pronalazak rešenja — zaslepljujuća bura
električnog pražnjenja. Kao da se vidi na hilja-
de svetlosnih godina unaokolo.


Disanje

       Celokupna površina plućnih mehurića-alve-
ola u kojima se krv i vazduh neposredno dodiruju
iznosi kod čoveka od šezdeset do sto dvadeset
kvadratnih metara.             
Tom velikom zastavom od najfinije svile
čovek maše celog života.


Reči

Strujanjem vazduha u grlu i usnoj duplji, re-
zonancom glasnih žica koju ono izaziva i pokre-
tima usana i jezika koji strujanje regulišu, obli-
kuju se reči. One kuljaju jedna za drugom kao krdo
pušteno iz tora na ispašu i u trenutku dodira
sa spoljnim smesta iščezavaju. Preživi tek po-
neka, prihvaćena tuđim telom kao hranjivom vla-
gom, i bokori se zasejana u toplu leju sive mož-
dane mase. Mikrofilmovana u osetljivom neu-
ronu i bezbedno pohranjena među milionima dru-
gih registrovanih informacija, traje. Povremeno,
potaknuta spletom međudejstava koja su van njene
kontrole, blesne kao varnica i, vrteći tankim
zlatnim repićem, izvrca na svetlost svesnoga.


N

Noć.
Po strani, blizu horizonta, fijuče vreme kao
lebdeća bela zapenušana reka. Podseća na Mleč-
ni Put obogaćen u intenzitetu, gustini, razno-
smernoj pokretljivosti koja proizvodi vrtloge,
zvuku.
Na svome kraju, u tišini, stojim uspravno,
neprirodno visok. Pred velelepnim prizorom
koji mi se u daljini ukazao, nemam osećaj infe-
riornosti, više utisak usamljenosti, izlože-
nosti. I hladnoće: stresam se od belih kapljica.



iz knjige Radni dan (1979)


***

Sa vrha planine odroni se kamen. Dižući prašinu, gnje-
čeći travke i ranjavajući drveće na putu, juri u dolinu pred
moje noge. Tu preda mnom kamen se zaustavlja, otvara i rascve-
tava u prostrani mnogoljudni grad. U tom gradu građani spavaju
i ne sanjaju ništa.


U bolnici

Bolesnik leži na postelji skvrčen i suv kao zmijska košu-
ljica. Njegova bolest u obliku risa sklupčala mu se na grudi-
ma i pobednički prede. Teška kao tuč, žmirka u posetioce svo-
jim svetložutim očima.


Svinja

Sedi udobno zavaljena u naslonjači. Okupana, odevena u
dobro skrojen smoking, sa belom leptir-mašnom i blistavim
manžetama, svinja je sveže izbrijana sve do kragne, od koje
počinju naglo prerezane čekinje.
Smeška se i konverzira s lakoćom i elegancijom, potkrep-
ljujući svoje izjave mahanjem još blatnjavih papaka.


Veliko oko

Blago zatalasano pobrđe obraslo gustom niskom travom.
Leto. Nigde drveta ni puta ni kuće.
Nasred ovog čistog pejzaža položeno je veliko oko. Leži
na oblim vrhovima brežuljaka tako da se ispod njega, kroz
ulegnuća, u daljini vide brežuljci ka kojima se može slobodno
proći.
Smeđe, elipsasto, sa uglovima pravog ljudskog oka, ima crne
trepavice koje, izgleda, izrastaju iz same jabučice, pošto se
kapci ne vide. Deluje našminkano i, intenzivno u bojama, sija
na suncu kao da su ga grubo premazali isuviše debelim slojem
laka. Krvni sudovi na beonjačama su drečeće crveni, hrapavi.


Kucanje sata

Sat kuca u tišini noći.
Otkucaji se pretvaraju u balvane koji se raspoređuju
po sobi popreko, od zida do zida, na ravnomernim rastojanjima je-
dan od drugoga.
Tako se soba od poda do tavanice ispunjava pravim, lepo
obrađenim balvanima, svetlim, jer kora drveta tek što je ski-
nuta.
Bezbolno prolaze kroz sav nameštaj — postelju, orman, sto-
lice, luster i kroz nas.
Iako sijalica nije upaljena, soba svetli, toliko da se oseća
komešanje zlatnih mlazeva prašine. Takođe jako miriše na svežu
jelovinu.


Iskisli čovek

Čovek siroma' čuči pod krevetom i suši svoje pokislo telo.
Prvo, kao mrežu, prostire preko konopca zamršena creva, zatim pluća
koja od težine padaju. Bubrege kao bordo prsluče, do njih jetru, sićušnu
žuč i srce — modru rukavicu.
Nos, oči i uši ređa po patosu.
Kosu rasprostire na raširene novine, udove gura u bli-
zinu šporeta, usne i obrve kači o eksere, kožu kao nebo raza-
pinje o dno kreveta, a zube i kosti briše maramicom.


Budilnik radio tuš telefon

budilnik radio tuš telefon
lift kola lift daktilografi
papiri telefon dogovor
papiri lift semafori

bioskop kola lift telefon
novine Uganda Kina Amerika
miris kafe cigareta telefon
rumene pruge u šari dalekog zapada

iza zavese svetlosti televizija
televizija budžet delegacija
bomba u Bejrutu naoblaka
Eskimi dalekog severa

knez Pšibislav hrabar ppe trista godina
kauč na rasklapanje šuštanje čaršava
efikasan ljubavni zagrljaj mutav
san pun razigranih Masajaca


Radni dan

                                       Radomiru Reljiću

ulećem u kancelariju na belom čaršavu
imam velika krila od hartije
slećem pažljivo na svoj pisaći sto
sekretarica je izišla na kratko
i ostavila glavu na teleprinteru
sveže ofarbanu i nafriziranu
glava me dočekuje s ljubaznim osmehom
po slovima curi crvena krv
iz Crvenog mora partneri se raspituju
zvuk je iznerviran ali radoznao
za susednim stolom kolega
sedi na dnu kafene šoljice
bulji u novine i rasejano
šljapka stopalom po tankom socu
oko sebe na visokim glatkim zidovima
ima ucrtanu crnu sudbinu —
šifrovane precizne mape našeg sveta
vadim iz džepa u papir umotanu užinu
jedem žurno dok se ne ohladi
telefon — zvanična poseta Prometeja
treba masovno izići na ulice


Otvaranje izložbe

komade svoje tanko narezane džigerice
slikar je rastegao do finoće platna

razapeo na ramove obrubio lajsnama
još od jutros suše se na zidovima galerije

čistačica je obrisala fleke s mermernog poda
dolaze buljuci zvanica u ekscentričnim odelima

piju razvodnjene narandžaste sokove
odmeravaju se ogovaraju i puše

galerija je prepuna aviona od hartije

uzdrhtali slikar u vansebici
razapinje svoje živce od zida do zida

balansira na poludeloj žici i s visine
piša gostima u čaše


Kako se treba ubiti

okupajte se i obucite čisto rublje
popijte svoju poslednju kafu
popušite svoju najmiliju cigaru
telefonirajte prijateljima —
recite im nek doću što pre
jer mogu videti nešto neviđeno

popnite se na krov svoga solitera
koji ste pravovremeno odabrali zato
što je dovoljno visok
i ima terase nedovoljno izbočene
odaberite stranu pod kojom nema
drveća, bara, posteljine što se sunča,
ni izdajnički meke trave

pazite da asfalt bude gladak
i dovoljno čvrst

otpevajte naglas neku veselu pesmu

potom jednostavno ispružite levu nogu
pa za njom desnu



iz knjige Pomračenje (1995, 1996)


Suton

pile je na stolu

uzeli smo noževe
uzeli smo viljuške
oprali ruke
i popili vino

ti si mu odsekao glavu
ja sam obrisala krv
jednostavna noć padala je sa neba

svojim mastilom zamrljanim rukama
prineli smo komade ptice ustima
latice jasmina prosute po damastu
venule su između porcelana

noć je lomila kljun o naše prozore
jedna sveća zapalila mi je kosu
čaša vina prosula se po tvojoj košulji

u uglu pucketa orman
u vrtu bujaju bagremi

                                          Nju Delhi 1962.


Čovečuljci

u ormanu
na najnižoj polici
stoji platno zamotano u trubu

iz platna izlaze čovečuljci
u neprekidnim nepreglednim redovima

vazduh je već pun
njihove cike i mlataranja

nesigurno se među njima krećemo
kao brodovi na histeričnom okeanu

pljujemo ih iz hrane
čistimo iz ušiju
i sa smeškom zatvaramo oči
da ih ne utrune

dok jedno drugome trebimo
osmehe od čovečuljaka
u nas se useljava strah

nećemo li se već o ponoći
probuditi i sami usitnjeni

                           Beograd 1965.


Komorna glazbica

bronzani Buda tibetanski
i katolička Gospa s Isusom od obojenog drveta
i Bogorodica pravoslavna u sedefu
i Kveclkoatl od terakote prekolumbovski
i kineski Duh kuhinje na hartiji od riže
i hinduistički Ganeš slonoglavi
i makonda iz Nigerije u tikovini
i Heraklo helenski i Ra egipatski
na gemi i na razglednici
i ja
šapućemo molitve u mojoj dnevnoj sobi

u ime poludelih plemena iza prozora
što u buci i besu istrebljuju se
sasvim ista samo malo drugačija

                                            Beograd 1993.


Ale i bauci

otkad znam za sebe
bili su Sveti Dvaesdeveti
Sveti Prvi maj
Sedmi juli i Nova godina

tada se slavilo putovalo u svet
peklo mesilo pristavljalo i zamotavalo
i odrađivali se i spajali dani
neradni s danima poluradnim
u pijanstvu prasožderskih rituala

a sa Bogom Gospodom viđali su se
čudaci i sujeverne babe

al evo ih opet na velika vrata

stupaju Isus Marija Nikola
Đurđic Đorđe Josif Dimitrije
Sava Ilija Mrata Jovan

nema više diferencijacija Ce Ka zaživeti
klasici marksizma lenjinski principi
samoupravljanje i nesvrstani

sada samo voskrese i vaistinu voskrese
i rodi se i vaistinu se rodi
i srećna slava domaćine i česnica
položajnik koljivo posekovanje
uslišenje ognjište ogrešenje
a Luka Toma Kozma i Damjan
Petka Vrači Verige Vasilije
Trifun Matej Jeremija i ostali
penju se na kućne zidove
i pale kandila i sveće

i krštavaju se okasneli nekrsti
matori u gaćama u seoskim barama
i osvećuju bilijarnice i zalagaonice
primaju Svetog Duha i milost i zaštitu Božju
koji se opet – kao večan – domogao velikog B

uistinu poznanstvo nam površno i skorašnje
jer šmekamo se tek jedanaest vekova
a naši stari – vešci i aveti
ale aždaje Dabog i bukavci

Vuk Maniti Vuk Demonski i cikavac
veštice vile drekavci i zmajevi
i Đavo po predanju Božji pobratim
Ćorava Anđelija Ćosa čuma vetrovnjak
srkača Balačko Noćilo bauci
i Zorilo Jedogonja karakondžule
kučibaba lamnja mora i mračnik
nemani suđenice Perun i plakavac

keze nam se i smeju iz ogledala

vode naše vrzino kolo

nepogrešivo
u čvor nerazvez sapinju
crni Tanatos sa crvenim Erosom

                                                    1993.


Pesma o kćeri i zastavi

moja pametna i lepa kćer
sva od svetlosti i očiju očiju
ona što govori engleski i francuski
a učila je i klavir i baletske veštine
sreće u vojnom bloku novobeogradskom
izgaženu u blatne kraste obraslu
zastavu zemlje u kojoj se rodila
naš barjak istican za velike praznike
što lepršao je kroz sve njene čitanke

i pere rane umirućoj zastavi
belim ručicama u mnogo voda
i čistu je i brižno isavijanu
polaže među svile i svečarske stolnjake

ne napuštam ja svoju zemlju
moja je zemlja napustila mene

govori naša mlada kćer
i visoko podiže uvređeno čelo
i hrabro guta nerođene suze
i kupuje crnu kartu za beli svet
i odleće nam zauvek

                                              1992.


Sedamnaest pitanja o snajperisti

plaćaju li ga po komadu
ili paušalno
ili je odnos radni već ustaljen
toliko bruto a toliko neto
bez penzionih i socijalnih davanja

dobija li pare na ruke
il kao ja čeka preko žiro-računa

kako i koliku utvrđuju cenu –
u zavisnosti od tražnje i ponude
ili je fiksna još od Kaina

vodi li uredne poslovne knjige
mrtvi
osakaćeni
poludeli od straha
samoubistva
infarkti
izbezumljenja
nesanice
jesu li već štampali takve formulare

koja služba zločinskog knjigovodstva
nadgleda mu poslovanje hladnokrvno

kakvo mu radno vreme
i ima li pauzu za doručak

šta pokreće ga
čelo nisko il osveta
il zarada ili samo
pećinska radost lovca

kako spava

kako izgleda on
a kako poslodavci

imaju li i rogove ili tek
papke i kopita
i koliko glava na ramenima
jezika u raljama
i očiju na čelu

jede li i sitnu decu
ili samo luka i salame

1993.


Moj stolar četnik

pustio je bradu i radnju
iskitio zlatnim ocilima
cene podigao u nebesa
pa ništa ne radi a dobro živi
bojim se da sasvim nenalik Josifu
žari i i pali subotom i nedeljom
jer u ponedeljak je mutan i mamuran
– bio sam na Drini – pa pauza
– na svadbi – kaže
i mnogosmisleno čkilji
oči mu još uvek krvave
a ruke je dobro oprao

                                       1993.


Vukući se uz zidove

nije li vreme da okončaš posetu

sveće su izgubile nekadanji sjaj
i jareće pečenje evo slojanilo se
a za nove pečenice na koje novi gosti
nasrću
u tebi nije preostalo gladi

ni jabuka što je grizeš ne donosi
uzbuđenja kakva je nekad umela

biraš uglove i sigurnost zidova
gledaš središte u kome je sve manje
znanaca
- sve same pridošlice čija imena i lica
ne želiš i ne umeš da upamtiš

sada oni žudnjom gnevom radošću
mržnjom ljubavlju gramzivošću i
pohlepom
čuvaju vatru i osmišljavaju slavlje
kao jabuka gluva u oklopu od istopljenog
šećera
evo ti si u oklopu od plastične mase
koju sam iz sebe bez prestanka izlučuješ

nije li vreme da okončaš posetu
pre no što spolja za tebe sasvim iščezne



iz ciklusa Nove pesme, iz knjige izabranih i novih pesama Promaja  (2011)


Poginula dva radnika

na građevini
zato što nisu znali svoj posao
zato što nisu imali šlemove
zato nisu nosili šlemove
zato što su bili gladni
zato što im nisu platili
zato što su pare poslali  kući
zato što im je kuća daleko
zato spavaju u šupi devetorica
zato što u pustoj kući pište deca
zato da ima roditeljima za lekove
zato što su ih tukli ko vola u kupusu
zato su pluća napunili malterom
zato da sinu plate školovanje
zato se bezubo smeju
zato da bude gospodin čovek
zato da ne rmba i ne skomrči
zato su tukli svoje žene
zato bi ih žene rado sekirom
zato što su glupi
zato im se noga okliznula
zato što su bili mamurni
zato što su loše spojili skelu
zato što nisu znali
zato što su bili nepismeni
zato što su radili od jutra do mraka
zato što su im od zime pucale kosti
zato što su loše zacementirali
zato što je cementu prošao rok
zato što je gazda cicijašio na cementu
zato što otima gdegod stigne
zato im nije plaćao socijalno
zato što nije znao njihova imena
zato je njima istekao rok bezimenim
zato što novinar nije ni pitao
zato što je mislio koga briga


Čaše pobednice

ove kristalne čaše za vino
što kao kederi u utišanom Dunavu
svetlucaju i trepere u mojoj kuhinji
i na dugim i vitkim nogama
liče mi na šest pospanih roda
koje glave kriju pod krilima

iste su ko nove neokrnjene
kao kad su mi ih prijatelji poklonili
mladi i obasjani iščekivanjima
pre više od četiri decenije

ona sva obla beloputa zaljubljena
i on nemiran vižljast brzorek
i ja njihova najbolja drugarica
smatrali smo da ćemo večno živeti
a tim čašama je – pogrešno smo mislili –
pisano da ih u veselju polupamo

ali kristalne su najbolje prošle
jer evo stoje cele nečuknute
svim svojim bićem prkoseći
samoj pomisli na prolaznost

a darodavci već su preminuli
i sve njihove nade zgasle utuljene 
vuku se po ništavilu bedne beskućnice

i ja što im se na daru zahvaljujem
prepadnuta odustajem od pomisli
na to kako sada izgledaju                             

zato što znam kome zvono zvoni