Li Harvud

 

Prigušeno svetlo koje dopire u svaki ugao

 

Etiketa Klarea

Veliki sivi zamak osamljen na sredini travnjaka i pašnjaka koji
           se šire van granica razuma.

Velika tamna siva građevina uzeta za okrutne potrebe koje njena
           spoljašnost već pokazuje.

Štab Gestapoa – sobe za ispitivanje i ćelije – gornji
           prozor levo skoro tačno na pola puta između kraja
           građevine i glavnog ulaza.

Mada je to u mojoj mašti u suncem ispunjenoj kuhinji u rano
           septembarsko popodne

gde se takva ispitivanja jednako mogu desiti – muž i žena
           gomilajući okrutno logične apsurdnosti, žalbe i optužbe
           dok bebe plaču u susednoj sobi.

Čudovišta i komp.

Gornji prozor na levoj strani kućerka u prljavoj ulici viđen kroz prozor voza
           koji prolazi kroz Istočni London – Betnal Grin, Stratford...

Zaustavi voz. Zakorači u tu sobu. ,,Zdravo, ja sam Entoni Barnet,
           najveći norveški džez ksilofonista. Video sam te kroz
           prozor. Video sam kako se krećeš po sobi, sediš i gledaš tv. Morao
           sam da ti se javim, da te prigrlim. Mi ljudska bića se moramo držati
           zajedno.“

Film se zaustavlja ovde. Pucketavi glasovi i dim kuljaju iz
           improvizovane sobe za projekciju. Seoski sveštenik istrčava
           preteći bučnoj publici da se stiša inače... Ako sedimo tiho
           i mirno biće nam dozvoljeno da odgledamo ostatak Sabua, dečaka slona
           sa francuskim titlovima.


Pesma za pisce

Konačno izvući utičnicu na mašini reči,
ustati sa stolice kasno jedne večeri
i zakoračiti nazad u tišinu i tamu?

Mutna bela svetla kontrolne sobe
velike hidroelektrane u Rusiji
kompjuterskog centra u Brajtonu
komandnog mosta džinovskog tankera u Indijskom okeanu.
Prigušeno svetlo koje dopire u svaki ugao
bez promene, tona, ili senke.

Ostaviti topli šator svetlosti stone lampe
i iskoračiti u...
    ,,Samo idem napolje na neko vreme, Skoti“
Vozovi jure kroz noć,
državom kroz predgrađa pored fabrika rafinerija nafte smetlišta,
svetla sa njihovih prozora brzo uznemiruju mračna polja i šume
ili pruga napravi buku dok oni prolaze kroz grad,
zureći u ogoljene sobe i kuhinje
svaki osvetljen sopstvenom pričom koja traje godinama i godinama.
Čitava krivudava staza i reči posrću i komešaju se
oko onoga što se desilo.

Prošetati jednog januarskog jutra duž velikog sidrišta
niska magla na brdima i brazde ogrnute mrazom,
rosna jezerca zaleđena.
Hladan, suv vazduh.
I iznenadno uzbuđenje kada jato jarebica poleti
ispred tebe i odlepetaju nadole pa levo,
okrznuvši sveže preorana polja.

O ma blessure zajeca drveće
sa ranama brojnih peroreza malih dečaka.

Ne, ne to –
već zemlja, muzike, knjige
uvek prisutni
među glupavom trkom i otimanjem za taštom slavom,
priča i buka zbog sebe samih, sličnost energije
ali ne i potreba.

Baci svoju kapu u vazduh, popni se na bicikl, i otpedlaj
niz brdo – to je radost bez potrebe za čavrljanjem,
Zdravo Kris.


Ruka iz jednog ekseterskog oblaka

Da, sada se spušta noć. Da, sada je sjaju vatrometa iznad
katedrale došao kraj.
I šta sada? Jedan krevet u gostinskoj sobi, primerci Ouvres
completes Žila Lafarža pri ruci, udaljeni saobraćaj na obližnjem
glavnom putu?
,,Je li ovo nešto novo?“ pita službenik
sarkastično.
Ne baš...

Snovi dečijih glasova čuli su drugu stranu gustog rastinja. Tamno zeleni
tuneli kroz žbunje i šikaru. A kasnije sledećeg dana
listajući katalog minijatura u elizabetanskom stilu – iznenadni
šok i prepoznavanje jedne naslovljene sa „Čovek koji stiska ruku
iz oblaka“.


Na grebenu

ogreban kameni zid.
padanje iz života
kroz blistavo svetlo,
ne, kroz mračne mrlje
bele i sive, sneg i led,
kamen.     hladan vazduh.   bljesak.

poslednja tutnjajuća tišina.

tvoje telo rašireno na ostatku snega
pored jedne dugačke crne stene.

sam na steni
u ovoj tišini.  ja.  potom
razderan led neprekidnog uzdignuća
plačući vičući sam na steni.

a ti otišavši tiho    dole
kroz sivi zimski vazduh
planine koje smo voleli.


Polu/
Izlazeći iz zime

Svetlog zimskog jutra
sunce zahvata vrhove belih zgrada
drvo ocrtano naspram mora
zid kremena

Moći stati i videti ovo
luksuz          bivanja živim
kada se talasi sudare sa obalom
a svež vetar poteče uz uske ulice
Trenutak poput ovog osvetljava tamu
pomalo, uzdiže srce sve dok
ne možeš da hodaš niz brdo skoro nemarno

Kako to?     iznenada tresnut uz
zid sećanjima na mrtve
one voljene potpuno nestale sa
ovog mesta

Zraci sunčeve svetlosti prosecaju oblake
ka večno promenljivom moru ispod

Koliko smo puta razgovarali o bojama mora
svim izvan opisa    reči tek nagoveštaj
onoga što nam je pred očima    onda i sad                                                             


Obala mora

(za Pitera Rupela)

Napisao si takvu ljubavnu pesmu da sam
bio zabezeknut & ostavljen da grebem po pesku
Sam u morskoj peni nisam mogao da se pridružim kopačima mamaca
ostavio sam vile i kofu kod kuće
& nisam grub po prirodi.

Sedeo si na vrhu stene duboko u šumi
bile su više od čoveka & okružene borovima
Mislim da ima borova na Fajer Ajlandu
ali nikad nisam bio na Fajer Ajlandu iako
mogu da zamislim & svi znamo šta može da se desi

tamo, ali...
& svet koji je počeo u parkiranom automobilu
bio je zaista zastrašujuć – to bi vodilo jedino
od jedne konfuzije ka drugoj
a nisam mogao ovo da ti uradim na velikom autoputu

Ona je bila razlog u sebi a ženama su potrebne
pretnje dvosmislenosti u njihovim postupcima
kako bi jedan postupak mogao značiti nešto suprotno
- čin žrtve ustvari čin ubijanja & osvete -
& ovo je dosta tačno

Radna sveska je bila zelena i udaljenost
je sprečila posramljenost iako si bio
na mnoge načine neupućen u to
Još uvek ne mogu da nađem svoju kofu i vilu za mamce
ali ovo je samo izgovor.


Mekano belo

Kada je more sivo kao i njene oči
u onim danima svakako      mekano bela
magla doneta sa okeana      grad se rastvara
sve se sabira    njena gola ramena

Nagost        iznenada stiže sa mora
u zimska popodneva – fina kiša
prezrivo gledajući pesak       & crep
talasi koji se lome o obalu          & belo

Nemoguće je poricati ono
iznenadno     zatim pitati se
mnogi detalji njenog tela
koje treba zadržati sad    a zatim kasnije

U telu & umu      fina kiša napolju
u zimska popodneva    nagost
njenih golih ramena     siva poput njenih očiju
more jureći ka plaži belo kao

Čitav predeo nazvan 'geografijom'
sastaje se u skup erotskih tačaka
usne  ramena   grudi   stomak
grad se rastvara    pol  butine  noge

Napolju   zatim preko njene nagosti
kiša pada popodne   onda čudo
njeno telo tako mlado & čvrsto  rastvara grad
u zimu    sivu kao njene oči


sa engleskog prevela Jovana Savić



Li Harvud (Lee Harwood) rođen je 1939. u Lesteru. Svoje rane godine proveo je u Londonu, baveći se bit-poezijom, kouredništvom u nekoliko časopisa, obavljajući posao bibliotekara i radeći u knjižari. Upoznavši se sa Tristanom Carom, 1965. pokreće sopstveni časopis Tzarad i počinje da prevodi njegovu poeziju, kao i čitav niz drugih pesnika sa francuskog. Od 1967. živi u Brajtonu radeći kao poslovođa u knjižari, potom kao kondukter i poštanski službenik. Glavni uticaj na njegovu ranu poeziju pisanu sredinom i krajem 60-ih, vidan u knjigama title illegible (1965) i The Man with Blue Eyes (1966), izvršili su autori njujorške škole pesnika, prvenstveno Ešberi i O'Hara. U jednom intervjuu, sam Harvud navodi kako ga je poznanstvo sa Ešberijem potpuno preokrenulo, a pomno čitanje njegove poezije nateralo da promeni poetiku, koja je pre toga mnogo dugovala bitnicima. Rastresena sintaksa njegovih knjiga s kraja ove decenije rađena je i po modelu sineasta francuskog novog talasa, po kinematografiji Godara i Trifoa. Diskontinuirane značenjske linije, polu-nadrealističke metafore i prikriveni homoseksualni sadržaj ovih pesama, na trenutak su, u zbirkama The White Room (1968) i Landscapes (1969), ustupile mesto mitizaciji likova vezanih za kolonijalni milje nestajućeg Britanskog carstva, usamljenih revolveraša, gaučosa i provincijskih službenika, da bi se u narednoj knjizi The Sinking Colony (1970), Harvud vratio artificijelnom jeziku svojih prvih ostvarenja. Ovu kolonijalnu tematiku Harvud će kombinovati sa svojim baroknim neomodernističkim stilom u knjizi H.M.S. Little Fox (1975). U knjigama pisanim sedamdesetih godina, njega najviše zanima procesualnost umetničkog stvaranja, kao i pesma kao materijalni objekat, u sebe zatvoreni predmet. Njegove kasnije knjige su: Boston-Brighton (1977), Old Bosham Bird Watch (1977), All the Wrong Notes (1981), Faded Ribbons (1982), Monster Masks (1985),  Rope Boy to the Rescue (1988), In the Mists: mountain poems (1993), Morning Light (1998), Evening Star (2004).