Norbert Humelt

 

ZAPISIVANJE

 

         U proleće 1945. pesnik Ginter Ajh našao se u neugodnijem položaju nego u svoje vreme Gete u Rimu.¹ Bio je ratni zarobljenik u jednom američkom logoru u blizini ušća Are u Rajnu, kod Remagena. Iz ovog perioda potiče nekoliko pesama koje se uobičajeno uzimaju za početak nemačke posleratne lirike, a među njima i čuveni Inventar. Ova pesma u prvi plan uglavnom iznosi popis predmeta preostalih zarobljenom vojniku. „Ovo je moja kapa,/ ovo je moj kaput,/ ovde moj pribor za brijanje/ u lanenoj vreći.“ Ovi elementarni gestovi pokazivanja prerasli su kasnije u školu i do danas se nalaze u brojnim pesmama. Jer svaka nova pesma u osnovi predstavlja nulti čas u pisanju jednog autora i on uvek piše u ovoj vremenskoj tački. Pesma uvek iznova odbacuje svet time što iznova otpočinje pisanje o njemu i ona se sastoji od stihova, a ne od reči. U tom smislu je pesma Gintera Ajha bezvremena i poetološka čak i onda kada je ugrožava jedan određeni istorijski trenutak. Pretposlednja strofa glasi: „Grafit olovke/ volim najviše:/ danju mi piše stihove/ koje noću smišljam.“ Grafit olovke piše ne samo reči, nego stihove; čak se i inventar stvari iz prve strofe pojavljuje u stihovima koji su preneti jednim blago modifikovanim daktilskim metrom. Metar se pobrinuo za to da se stihovi sačuvaju tokom noći, a da pritom i ostanu stihovi jer to po želji autora i treba da budu da bi u toku dana uopšte i bili vredni zapisivanja. Ajh ne pravi samo beleške iz kojih kasnije u bilo kom trenutku nastaje pesma. To što on zapisuje već je pesma, ili najmanje njen početak.
         O beleškama pisanim rukom imam podeljen stav. To možda dolazi odatle što imam slabo čitljiv rukopis. Neposredno pred polazak u školu umeo sam da čitam i odmah sam počeo sa precrtavanjem štampanih slova, kuckao već jednom rukom na staroj Olimpiji moje majke i nisam, nažalost, uviđao čemu bi to pisani rukopis trebalo da posluži. Kada sam kasnije pisao televizijske kritike čije sam beleške morao da hvatam za vreme prikazivanja emisija, brzim zapisivanjem rukopis sam samo još dodatno iskvario i često već narednog dana nisam mogao da ga pročitam. Jedino za razglednice mogu na kratko vreme da uložim trud. Prva osoba kojoj se moj rukopis dopao je moja supruga i od tada na svoje žvrljotine gledam drugim očima. Pa ipak, pesma koja nastaje trenutno, kao gotov zapis i koja ne ostavlja nikakve tragove rada – ipak  predstavlja moj ideal. Postoje takve pesme, pesme koje nastaju bez dokumentovanih skiciranja, kao u komadu izlivene. One mogu da se ostvare na dva različita načina koji su zavisni od prostornih okolnosti rada. Prvi je pisanje u glavi za vreme šetnje jer, za razliku od Rilkea koji je i za vreme oluje odmah mogao da zgrabi olovku,² ja nemam uvek beležnicu pri ruci. To mi nije potrebno ni zbog toga što mi stih ostaje u sećanju svaki put kad je povezan sa nekim smislom i svrhom. Na taj način potpuno memorisanje jedne nove pesme bez ikakvih beleški nije veštičarenje, već i danas predstavlja jednu od mogućnosti za pisanje pesama. To je istovremeno i okretanje ka usmenom izvorištu svake književnosti. Utiskujuća snaga ritma i rime obeležava arhaično stanje pesništva pre bilo kog zapisa, tu snagu još uvek smatram najjačim sredstvom za uzdizanje reči u ono drukčije stanje jezika koje je Inger Kristensen, služeći se Novalisovim rečima, nazvao tajanstvenim stanjem. Do takvih misli o pesništvu dolazi se uglavnom u sedećem položaju, dok su šetnje sa kojih donosim same pesme sačinjene od posmatranja. Posebno u godinama kada sam živeo u blizini Kelna u Bergiše Landu³ mogao sam da radim na ovaj način. Doduše u ovom prenaseljenom predelu nije bilo šuma kroz koje bi se moglo satima pešačiti, a da se ne sretne nijedan čovek, ali bila je tu jedna reka koja se zvala Ager i koja je svakodnevnim promenama vodostaja privlačila moje poglede. Obale Agera bile su uz to i same po sebi dovoljne da bih stihove, koji su se gradili u mojoj glavi zahvaljujući posmatranjima prirode i tumaravim promišljanjima, mogao naglas da izgovaram i da ih izgovarajući menjam. Jer čak su i ove pesme prolazile kroz faze ispravljanja. Tragovi odmeravanih i iznova odbacivanih rešenja ne mogu se pronaći nigde upravo zbog toga što sam ih u glavi brisao istog trenutka. Slučajno sam tih dana počeo sebi da ličim na jednog od onih knjiških ljudi na kraju filma Farenhajt 451 koji hodaju gore-dole obalom reke i glasno mrmljaju da bi usmeno sačuvali i preneli svetsku književnost, pošto su sve knjige na Zemlji bile spaljene.
         Drugi način rada koji može dovesti do toga da pesma nastane tako naglo da stupnjevi njene geneze ne ostanu sačuvani deluje manje arhaično i odnosi se na pisanje na kompjuteru i na mogućnost da sve upravo zapisano može bez muke da se izbriše. I na ovaj način pesma samo naizgled nastaje iz jednog komada. Broj odbačenih verzija ovde je čak vanredno visok, samo što se to odbacivanje dešava brzinom koja se približava brzini mišljenja, ali je ne sustiže. Mnogobrojne odluke o zvučanju reči, o izgradnji, o sklopu rečenice sve do one o spoljašnjem pojavnom obliku pesme dešavaju se u uskom vremenskom opsegu koji se približava onom dobrom satu, kako ga je nazvao Đardini, a koji je u svakom slučaju jedan intenzivni rad bez pauze. Poslednjih godina su takva jednosatna zapisivanja na kompjuteru kod mene postala sve učestalija, što je možda pokazatelj izvesne lakoće, ali isto tako i tereta uzrokovanog sve ređim pisanjem pesama. Naravno da ne odgovara istini da ove pesme zaista nastaju unutar jednog sata jer one često imaju dugotrajnu inkubaciju, koja je ispunjena ponekad i višenedeljnim ležanjem na jajima mogućih motiva i prvih stihova, a da ove misaone pripreme nisu bilo gde pismeno fiksirane. Kada zapisivanje konačno otpočne, odvija se veoma brzo. Za razliku od pisanja u sebi za vreme pešačenja, pisanje na kompjuteru ipak nije povezano sa spontanim oslobađanjem auditivnog pamćenja. Rima i metar više nemaju istu memorijsku ulogu u pisanju jer je kompjuter taj koji pamti to što zapisujem, ne osvrćući se pritom na zvučnost i na ritam. Sve i da mi nije po volji, moram ipak da konstatujem da teže u glavi zadržavam pesme nastale za vreme sedenja za kompjuterom od onih koje su nastale za vreme pešačenja ili kroz jedan duži  period.
         Da bi pak nastajanje jedne pojedinačne pesme moglo da se rekonstruiše na konkretniji način, ovi gotovi zapisi bez stupnjeva nastanka nisu od koristi, na koji god način nastali. Za tu svrhu su posebno povoljni oni radovi koji se odvijaju uz više truda i koji traže više papira, ispisanog bilo olovkom bilo mašinom bilo uz pomoć i jednog i drugog. Ovde opet mogu da se razlikuju dve varijante. Jedna je povezana sa beležnicom koju doduše ne nosim redovno kada idem u šetnju, ali je često ponesem kada putujem vozom, a po potrebi čak i koristim. Duge vožnje vozom mogu da budu posebno podsticajne tokom noći kada si prinuđen da gledaš kroz prozor jer neuhvatljivost pojava napolju proizvodi jedno melanholično osećanje, povoljno za pisanje pesama, dok si oslobođen prisile obaveza i možeš se prepustiš toku misli. Kad zatim započne beleženje, precrtavanja su neophodna, kao i uvek između redova ili na margini zgužvane nečitke beleške, tako da što je moguće ranije otpočinjem novu verziju, a doskora prazne stranice beležnice brzo bivaju ispunjene fragmentima i verzijama nove pesme. Pri dugim putovanjima to takođe može imati za posledicu da pesma, kada doputujem, izgleda skoro završeno i da je tada na mašini samo pregledno prekucam. Ili to bude početak jednog dužeg procesa. Najviše pesama koje sam od svog novog početka u leto 1992.⁴ napisao zahtevale su fazu rada u trajanju od dva do četiri dana. Svakog od tih dana odštampao bih kod kuće najmanje po jedan primerak pesme u nastajanju i radio zatim dalje, dok sam bio na putu, hemijskom olovkom na ovom tiposkriptu. Pošto rad na pesmama ipak nije nekakva mirna zabava, već jedna visoko skoncentrisana grozničava delatnost koja je udružena sa ubrzanim pulsom i užurbanim pokretima, kao kada žurno oko u čežnjivoj napetosti iščekuje poklon, često odštampam navodno gotovu, a u stvarnosti još nezavršenu pesmu i daleko češće nego što je potrebno, čak i posle najmanje promene u prelomu stiha ili zamene jedne jedine reči, da bih trenutno zadovoljio zahtev za novim gotovim zapisom.
         I kratka putovanja mogu da podstaknu na pisanje. Često bih nedeljom posećivao svoju majku u poslednjim godinama njenog života i  pritom putovao  es-železnicom.⁵ Dok u odlascima nisam  gotovo nikad pisao, onih tačno 25 minuta povratne večernje vožnje neretko su bili dovoljni za početak jedne nove pesme, podstaknute pričama moje majke, starim pismima, porodičnim fotografijama ili malim poslovima koje sam za majku obavljao u kući i bašti. Tih dana bi mi takođe do ruku dolazili i predmeti iz detinjstva koji su u kući ostali sačuvani ili bih izvukao neku knjigu, dugo već zaboravljenu, sa police svog oca. Već na putu ka stanici imao sam prvi stih koji me je navodio na do tada nepoznati trag. Na stanici bih kupovao jednu limenku piva i za vreme vožnje skicirao pesmu u beležnici ili već na nekom drugom raspoloživom papiru. Kroz prozor bih ugledao jedno hemijsko postrojenje kako promiče i skliznuo u sebe dok je voz u jednom predgrađu vozio podzemno, a vagoni se ispunjavali obrisima. Kada sam silazio na kelnskoj glavnoj stanici imao sam osećaj kao da dolazim iz jednog potopljenog životnog vremena i ovo osećanje izgubljenosti činilo bi da mi grad u kojem sam živeo izgleda čudno nov i tuđ. Bio sam ni tamo ni ovde, ni u prošlosti, a ne sasvim ni u sadašnjosti, već na jednom trećem mestu, u svetu nove pesme koja se ocrtava.

sa nemačkog preveo Marko Stojkić

Norbert Humelt (Norbert Hummelt) je rođen 1962. u Nojsu. Studirao je germanistiku i anglistiku u Kelnu. Predavao na Nemačkom institutu za književnost u Lajpcigu, a trenutno živi u Berlinu. Za pesništvo višestruko nagrađivan, između ostalog i sledećim nagradama: Mondseer Lyrikpreis, New York-Stipendium des Deutschen Literaturfonds, Niederrheinische Literaturpreis. Autor je brojnih eseja o istoriji književnosti i poetici. Prevodio Eliota i Jejtsa. Knjige pesama: knackige codes (1993), singtrieb (1997), Zeichen im Schnee (2001), Bildstock (2003), Stille Quellen (2004) i Totentanz (2007).