NASTANAK PESME

 

         Najpre je tu jedan utisak, jedno jako osećanje. Potreba da se nešto iznese na videlo, da se zgusne, da se zadrži.
        Te noći sam izašao na terasu naše vikendice i ugledao grandiozno zvezdano nebo, čak se mogao videti i Mlečni put, kao i upadljivo jasna zvezdana figura Oriona sa tri pojasne zvezde. Doživeo sam intenzivni osećaj tišine i daljine i naslutio bezgraničnost svetskog prostora i svoju sopstvenu ograničenost.
        Nekoliko dana ranije u blizini smo posmatrali aleje i terase sa stablima badema u cvatu. Prelep prizor.
        Dok sam skicirao pesmu, obe ove slike tj. impresije su se preklopile. Nebrojene zvezde na noćnom nebu podsetile su me na bele i rozikaste cvetove badema. Spontano sam formulisao:

„nebo natopljeno bademovim cvećem“.

        Kasnije sam često upotrebljivani pojam „nebo“ zamenio rečju „platno“ a u jednom kasnijem okviru izrazom „(crni) svileni čaršav“. Time je glagolska metafora „natopljen(o)“ postala razumljivija. Zvezde su mrlje koje je neki umetnik naneo na podlogu i podsećaju na cveće.
        Uvek sam bio fasciniran markantnom zvezdanom figurom Oriona. U grčkoj mitologiji Orion je lepa i moćna ljudska gromada i lovac koji je na kraju smešten među zvezde. Još pod utiskom doživljaja mlečnog puta, koji se u oblasti Rajnland jednostavno ne može videti, zapisao sam:

„Orion jaše mlečnim putem“.

        Drugu imenicu zamenio sam kasnije pojmom „horizont“.
     Sve vreme odmora bio sam fasciniran promenljivim oblicima meseca, a posebno Mesečevim srpom koji se za razliku od Srednje Evrope ovde na noćnom nebu ocrtavao u položenoj formi, nije stajao uspravno. Pripijen uz horizont ličio je na brod koji plovi. Formulisao sam:

„Mesečev srp plovi morem“.

        Podsetio me je po obliku na venecijansku gondolu, tako da se metafora promenila i govorila o „Mesec-gondoli“.
        Pesma je sada jednostavno bila gotova, ali je iznenada zalajao jedan pas, na šta mu je odgovorio još jedan. Buka je trajala neko vreme i pokvarila harmoniju i uravnoteženost upravo doživljene impresije. Smatrao sam važnim da pesmu završim jednim elementom otuđenja i napisao:

„laje neki pas“.

         Na kraju sam ispitao pesmu iz ugla ritma. Da li je tečna za čitanje? Da li se i gde koči? Odlučio sam se da formulaciju „crni svileni čaršav“ zamenim sa „čaršav od crne svile“. Evo kako glasi konačni oblik:

noću

čaršav od crne svile
natopljen bademovim cvećem
orion jaše horizontom
mesec-gondola plovi morem

laje neki pas

***

         U okviru značajnog umetničkog projekta „Tuhfilung II“ u Langenbergu 2000. bio sam sa ostalim autorima u jednom magacinu na gradskoj periferiji, gde su pre izložbe bile provizorno postavljene skulpture koje je trebalo da interpretiraju ljudsko telo. Poljski vajar Marcin Lapinski predstavio je svoju skulpturu sa otvorenim grudnim košem u koji je bilo smešteno srce od bodljikave žice. To mi je zaokupilo pažnju i veoma me pogodilo. Pročitao sam pomalo prikriveni naslov skulpture: „Srce iz Aušvica“.
        Lanci asocijacija o Aušvicu i koncentracionim logorima koje sam nedavno posetio inspirisali su me na stihove:

„uvek iznova sanjano
prevučeno
rđom stražarskih tornjeva“

        Najveći deo skulpture činio je obrađeni metalni pleh koji je na svetlu hale magacina davao smeđe-crvenkasti odsjaj. Zato sam tu presvlaku doživeo kao građu stražarnica i ograda. Pretpostavljam da su čoveka u radnom logoru Aušvic-Birkenau uvek iznova proganjali košmari. Na to je trebalo da ukaže prvi stih – „uvek iznova sanjano“.
        Pesma dalje ide ovako:

„plete žicom
isplakane oči
po znoju
poslednje noći“

        Nisam hteo da govorim o suzama, jer oči koje još uvek mogu da plaču plakanje može da uteši. Onaj ko više nema suza, dakle onaj ko je isplakan, time je prekoračio jednu granicu. Uz to se uklapa slika znoja koji treba da ukaže na očajanje (motiv Hrista).
        Hteo sam da u pesmi odjekne patnja jednog zatvorenika, patnja koja me je susrela u obličju srca od bodljikave žice i time me naterala na promišljanje. Umetnuo sam to u naslov Lapinskog „Srce iz Aušvica“.

bodljikavo srce¹

uvek iznova sanjano
prevučeno
rđom stražarskih tornjeva
žicom plete
isplakane oči
po znoju
poslednje noći

***

        Većina nas dobro poznaje situaciju jedne svađe. Pri tome često biramo reči koje treba da pogode sagovornika i po njegovoj reakciji možemo da vidimo da li smo u tome imali uspeha. Kasnije žalimo zbog onog što smo rekli, ljutimo se na sebe zbog svog ponašanja, ali reči su već izgovorene i nisu više u našem posedu. Posle jednog takvog iskustva formulisao sam sledeće stihove:

„ponekad
reči bi trebalo sahraniti
zabraniti im svetlost
i ostaviti ih da spavaju“.

        Slabe tačke sagovornika poznajemo veoma dobro, ali bi trebalo da ih, koliko god je to moguće, ne imenujemo, nego da teške reči „sahranimo“, odnosno da učinimo da zauvek nestanu, da im „zabranimo svetlost“, da ih sprečimo da se rasklope i razviju život. „Ostaviti ih da spavaju“ – pomalo slabi u dejstvu postojeću predstavu, iako i to podseća na blizinu smrti.
       Nastavio sam dalje svoja razmišljanja:

„inače će odlepršati
kao ptice
i napasti svojim
šiljatim kljunovima“.

        Reči postaju ptice koje su se otele kontroli. Koje mogu suditi onome ko ih je izgovorio. Krivac je napadnut, i to „šiljatim kljunovima“. Ova metafora treba da kod čitaoca asocira na napad ptica otprilike nalik na onaj iz Hičkokovih filmova. Opasnost može da nastane ako reči nekontrolisano „oslobodimo“.
        Ali pesma tako ne bi trebalo da se završi.
        Imao sam potrebu da formulišem kakvu ulogu reči mogu da imaju u jednom dobrom odnosu i formulisao sam:

„ponekad
treba pričati
i slušati
i ostaviti u sebi reči
da rastu“.

        Ovaj iskaz je svesno postavljen paralelno prvoj strofi. Vremenska odrednica „ponekad“ ponovo se poteže i konačno se nabrajaju tri pozitivna aspekta koja bi se mogla dovesti u vezu sa rečima. Tako bi komunikacija morala da se odvija: prvo pričati i slušati i na kraju „ostaviti reči u sebi da rastu“. Što će reći, podsticati impulse sagovornika, promišljati ih i pod izvesnim uslovima ih usvojiti.
        Sada je trebalo utvrditi postavku stihova. Bilo mi je jasno da vremenskoj odrednici „ponekad“, kao i upečatljivim „šiljatim kljunovima“, treba da odgovara po jedan ceo stih. Radi se naravno o isticanju centralnih reči. Tome pripada i metafora „sahraniti“ koja fokusira izraz prve strofe. Odlučio sam se da za ovu reč rezervišem ceo jedan stih.

reči

ponekad
reči bi trebalo
sahraniti
zabraniti im svetlost
i ostaviti ih da spavaju

inače će odlepršati
kao ptice
i napasti svojim
šiljatim kljunovima

ponekad
treba pričati
i slušati
i ostaviti u sebi reči
da rastu

***

        U okviru jednog pesničkog festivala održanog u blizini zamka Bensberger, koji je upravo trebalo da bude kompletno renoviran, popeo sam se gore da malo istražujem. Već sam više puta bio tamo gore. Još u vreme kada je belgijska vojna vlast zamak proglasila zabranjenom zonom, upoznao sam važne delove građevine u jednom vodiču. Promenljiva istorija građevine – lovački zamak, bolnica, kasarna, napola² i belgijska gimnazija – uvek me je iznova fascinirala.
Prošao sam kroz reprezentativna ulazna vrata od kovanog gvožđa i ušao u sredinu prostora koji se nalazio između oba krila i glavne zgrade dvorca (po ugledu na Versaj). Pre nekoliko godina zidovi su ponovo okrečeni u belo, onako kako su i izvorno izgledali. Kasnije sam formulisao:

„belo našminkani zidovi
ruke široko otvorene
sto prozora visoko podiže obrve“.

        Nisam hteo da govorim o „belo našminkanim zidovima“, već da izrazim da zidovi iz estetskih razloga više nisu bili u dugo vremena uobičajenoj, žuto-smeđoj, peščanoj boji. Bili su, kao i neko lice, „doterani“. Zamislio sam kako su, dok su prolazile povorke, parade, ili za vreme praznika, iza prozorskih stakala bila sakrivena brojna lica koja su mimikom komentarisala događaj. Ne samo prozori, nego i ljudi iza njih „visoko su podizali obrve“.
        Dugo vremena su se u dvorcu školovali ili pruski kadeti ili izabrana, fanatična, arijevska omladina. Podizanja zastave i postrojavanja bila su dakle stalno na dnevnom redu. Uskočio sam u mašti u kožu jednog takvog „pitomca“ da bih učestvovao u postrojavanju. Zapisao sam:

„kažnjen oštrim pogledom
obučem uniformu i stanem u stroj
postrojavanje to je bilo
zastave su lepršale na vetru“.

        „Oštar  pogled“ uniformisanog pruskog narednika nije podnosio mlitavo držanje. Zbog kontrolisanja se postrojavalo. „Lepršave zastave“ tradicionalno pripadaju jeziku slika jednog vojno uređenog sveta. Na to sam hteo da asociram.
         Zamislio sam kako se posle postrojavanja vraćam u odeljak zamka za stanovanje kadeta, sa dugim hodnicima i spavaonama bez ijednog ukrasa u kojima je bilo po trideset poljskih kreveta. Bio je to jedan kafkijanski svet u kojem se mogao osetiti strah. Formulisao sam:

„stupim u svet beskrajnih hodnika
tu gde pomaže vrisak
škrtih soba sa znojem u vazduhu
i lagano drobi se kreč“

        U jednom takvom svetu bez svedoka moglo je da se dogodi zlostavljanje od strane ostalih kadeta ili zloupotreba vlasti vaspitača („tu gde pomaže vrisak“). U spavaoni sa 30 mladića moralo je prilično da zaudara, čak i ako se redovno čistilo, zbog toga upućivanje na miris znoja. Pre i posle rata često je nedostajalo novca za saniranje prostorija, kreč se u starim zgradama jednostavno uvek ponegde drobio.
        Svet kadeta i Hitlerove omladine me je umorio i hteo sam da ga napustim. Otišao sam duhom u glavnu zgradu sa reprezentativnom kneževskom odajom tačno u središtu zamka. Odavde je pogled sa prozora stvarno isplativ. Zamak je sagrađen tako da njegovo središte gleda ravno na katedralu u Kelnu. Čak i u vreme izgradnje zamka (1703-1710), kada nijedan toranj kelnske katedrale nije bio izgrađen do kraja, arhitekta je prema njoj bio orijentisan. Napisao sam:

„sklonim se u kneževsku odaju
pogled preko lišća i golih udolina
na horizontu rogovi katedrale“.

        Glagol „skloniti se“³ je dramatizacija koja mi se učinila odgovarajućom, jer svet pruske vojske doživljavam odbojnim. „Kneževska odaja“ trebalo bi da prizove asocijacije na vreme u narodu omiljenih graditelja „Jana Velema“,⁴ Hercoga od Jiliha i Berga i nadvojvoda od Falca. Oni, doduše, nisu više lično uživali u atraktivnom lovačkom zamku, ali su ga u to vreme hvalili mnogi zaljubljenici, Gete na primer.
        Tornjevi kelnske katedrale nad površinom Rajne podsetili su me na rogove i ova metafora mi se učinila prikladnom za završetak pesme.

zamak bensberg

belo našminkani zidovi
ruke široko otvorene
sto prozora visoko podiže obrve
kažnjen oštrim pogledom
obučem uniformu i stanem u stroj
postrojavanje to je bilo
zastave su lepršale na vetru

stupim u svet beskrajnih hodnika
tu gde pomaže vrisak
škrtih soba sa znojem u vazduhu
i lagano drobi se kreč

sklonim se u kneževsku odaju
pogled preko lišća i golih udolina
na horizontu rogovi katedrale

***

        Uz pomoć ove četiri situacije pisanja pokušao sam da pokažem kako jedna pesma može da nastane. Svestan sam da postoje i druga polazišta i metode za sastavljanje pesme. Rodove političke ili humorističke poezije nisam razmatrao zbog raspoloživog prostora.

sa nemačkog preveo Marko Stojkić

Ginter Helmih (Günter Helmig) rođen je 1941. u Kelnu.  Živi u Bergiš Gladbahu. Studirao je germanistiku i istoriju. Do 2005. godine bio je profesor u gimnaziji, a sada je predsedavajući  književnog udruženja Wort und Kunst. Zastupljen je  u brojnim časopisima i antologijama. Objavio je dve zbirke pesama. Godine 1999. osvojio prvu nagradu na autorskom nadmetanju Schloss Bensberg.