Ognjen Petrović


Reči stiču tvrdoću

 

Kroz odsanjani pejzaž

Živim u modernoj pećini
opremljenoj sofisticiranom tehnologijom,
ogledalom na plafonu,

spravama za introspekciju,

ne pišem pesme,
sričem ih u diktafon,
plivajući kroz odsanjani pejzaž,

da, ponekad su to kartonske kulise –
sa čijih komfornih balkona
sakate nimfe

skaču pravo u naručja
obećanih lirskih uzbuđenja,
a mužjaci spavaju,
kartaju se,
planiraju masovni zločin,

plivam još dublje,
pravo do gareži piktograma
u kojima prepoznajem svoje maske,
neko me uporno doziva,

kada se osvrnem
samo aromatizovani vazduh
liže glatke zidove.

Ponekad je to šuma
ispunjena entuzijastičkim žamorom urođenika,

tu obilazim oborena stabla
već potresen
zbog sopstvene suvišnosti
u šumi, samodovoljna koja postoji
i bez moje čizme
i dahtanja.

Živim u modernoj pećini
opremljenoj sofisticiranom tehnologijom,
telefon uporno zvoni,
veje sneg  po TV ekranu,

u diktafon sričem suvi kašalj,

zaglušuju me urođenički bubnjevi,
piktogrami oživljavaju po zidovima i bez muzike

plešu li plešu.


Moj stari gramofon pušta uvek istu ploču

Ne otežavaj, ne smetaj,
dugo biram uvodnu reč, fabula je daleka
kao oljušteno poređenje, kao majsko cvetanje,

hladni prsti plešu na podlaktici,
pesnici se bacaju pod teretnjake jer nisu
izmislili jezik na kojem bi mogli da pišu tako
da ih svi razumeju,

ne smetaj, zle i podrugljive ptice
sleću na sims,
govore latinski umesto da pevaju,
moj stari gramofon pušta uvek istu ploču,
sve se ponavlja, vrti,

čitavo popodne usavršavao sam veštine nestajanja,
tehniku trika,
pred sumrak u vrtu pronašao izgubljeno
skladište kostiju,
izvukao sopstveni skelet
i stavio ga u prvi red prazne bioskopske sale,

ne pamtim šta je bilo na repertoaru,

samo umorne elitiste
što žive u mašti kako mi poklanjaju
Volterov pravopisni rečnik, srebrnjak
i svoju vizitkartu,

pesnici se bacaju pod teretnjake
jer su zaboravili maternji jezik ljudskog roda,

dugo biram uvodnu reč za fragmente
koji se odupiru ideji sinteze,

ne otežavaj, ne smetaj, ovde je tako.


Mogao sam obući euklidovu togu

Nisam zaslužio milost,

bio sam živ,
tih & fokusiran, zanet skicama
koje umnožavam
bez neminovne potrebe,
nimalo bliži sebi, nimalo bliži domu.

Šlagere iz prošlog veka slušam,
odsvirane na daviteljskoj žici,
uz liker od rabarbare,
u kišnom gradu
koji je gušila tromesečna žega,

ništa o tome nije pisalo u enciklopediji,
bila je stara,
slova su otpadala i mirisala
na razređivač, na lak za nokte,

buka vozova kotrlja se kroz pustinju,
nikada nisam video jedan,

mogao sam obući Euklidovu togu,
biti tumač runskih znakova,
pukovnik SS-a: milosti nije bilo.


Njeni tamni ožiljci plutaju na koži

Stan se puni & prazni,
a tišina
odliva kroz rupu na zidu,
sada obliva skrajnuti kutak,
telefonske žice, ledinu, šljunak:

kao kada neko
koga nisu ranije primetili
ustane u praznoj sali
i baci svoju senku među
veličanstvene jahače na platnu –

prihvatam spremno
poklonjeno zrno mudrosti
da sve što se dešava
treba prihvatiti kao neminovnost,

sobni inventar svetluca,

Dora M. skida sve sa sebe,
njeni tamni ožiljci plutaju na koži,
prasak & konfete & lavina
iz zvučnika
i neko već gasi sva svetla,

uveren da su još uvek moguća čuda,

uveren da je moguće
još samo uspešno imitirati Boga,
nameštaj ravnodušno sakuplja
otiske prstiju,
srču, karminske mrlje,

u parisko predgrađe, kaže,
poneće samo moj divljački miris
i osmeh,

naružen crvenim tepihom u Kanu,
sažvakan čeljustima
objektiva,
dvadeset devet stubova
od voska vidim,
na njima jedva da treperi plamen,
čujem svoj glas
kako se lomi u mnoštvu
drugih glasova,

poželeću ostrvo,

odsustvo zvukova,

poslednji valcer otplesati
sa sopstvenom senkom.


Posle sutra

Nikakva zapaljena kometa,
biblijski bioskop: likvor noći iscureo na srču
galanterije, kroz koju koračam
ka prljavom jutru,
kroz Bows And Buttons u miksu
sa doslednim šumovima statike kroz koju
provali sumorni glas statističara,
kao što šilo provali u led.

Vešt sa napitkom za oživljavanje,
pripremam sebi
proračunatu dozu: spuštam kristalnu čašu
na pod, prašina se podiže
i prepotentno levitira ka otvorenom prozoru,
kroz koji već dopiru glasovi zavrtelog mnoštva,

među njima sasvim sigurno nedostaje
glas starog poznanika –
rovca sa kuhinjskih cevi,

statističar nabraja sve
u kišnom gradu dominantne instrumente smrti,
pedantno skalira: neprevaziđeni automobil,
metak koji je oduvek visoko kotiran

i ne mora, nužno, imati srebrnu leguru,

prostranstvo koje ubija jer ga ne možeš
obujmiti zarđalom dušom, odvajkada naviklom
na skučenost,

spuštam kristalnu čašu na pod,

u kojoj se kotrlja čas plava čas zelena maslina –
mozak u formalinu.


Kućni duhovi nisu želeli da se smire

Bilo je dana kada sam o gubitku
mislio isključivo u brojkama: jedan tanjir greškom
iznet na sto, neparnost košulja u ormarima.
Jedan par cipela, u hodniku, kraj vrata.
Još uvek one leže tamo.

Pošta se gomilala uporno, dugo:
računi, pozivnice za sahrane & venčanja,
ispisane lepim i nervoznim rukopisom,
Službeni glasnik koji nisam stigao da odjavim.

Šuštala je statika iz polovnog tranzistora,
parket je pucketao,
kućni duhovi nisu želeli da se smire,
zagledan u krpe neba –
grof Bolkonski umirao je dugo,
kakva lepa smrt, ponavljao sam,
osećajući kako nas je odjednom dvoje manje.

U pauzama slovo je padalo na slovo, list na list.
Ni traga predvidivom ishodu u albumima,
lica po pravilu široka,
nepovratno zaražena srećom,
nikakve senke da pokrije zakrvavljeno
oko punine. Pre zime, trebalo je pospremiti nered,
obračunati isuviše nametljiv ostatak.
U sobi u kojoj je baš sve bilo kako pamtim:
prašnjavo, hladno, posno.

Čitav dan uklanjao sam najlon sa nameštaja,
drugi potrošio prazneći police sa knjigama, pločama,
ne tako retkim. Odeću sam pakovao dugo,
pobožno pazeći na svaki prevoj, svaki neposlušni šav.

Pre zime, dugo sam vozio van grada,
(bitka se između sklopljenih korica
vodila još uvek istim tempom),
misleći kako je zaista previše svetovnog u nama:
i tamo, na deponiji, ostavio sam sve, tovar,
teret, lišen prekornog pogleda, tvog, ma čijeg, sam.
Ni na šta veliko spreman.
Ponajmanje na uzaludnost nesvodivog računa, podvučenu crtu,
nulu, taj čaroban broj.


Pred nastupajuću noćnu tišinu

Zatvaram vrata,

okrećem ključ u bravi,
povlačim rezu preko vrata,
proveravam prozore,
preko –
povlačim zavesu, ulazim u sve sobe,
zagledam ispod kreveta, u ormare,

u gluvo doba ruše se montažne kulise,
pravougaonik crkve,
kvadrat banke,
piramida supermarketa,
golom ledinom voda valja najlonske kese,
plastiku,
sitan šljunak, farbu
spira, uglačane skelete pasa,

u ispražnjenom kvartu
vene sveže zasađena bodljikava žica,

predugo sam nosio žilete u grlu,
napustiću ovaj toponim iz pakla,
otići na ostrvo Spektakl,
da slušam kako se talasi tuku,

sakupljam školjke iz dubina,

i mislim na buduća mrtva slova budućih
racionalističkih utemeljenja.


Play It All Night Long

Hrpa lišća pred vratima:
sećam se toga.

Dani su sada upadljivo kraći i vreme merim
zvukom koraka u dubokom snegu
momka koji dostavlja novine & reklamne oglase,
već u rano jutro gledam kako hramlje.
Iza sebe ostavlja stopice, oble dečje grobove i masne
stranice na tremu.

Dva bloka dalje radnici ulaze u fabrički krug:
sigurno u sebi prete nevidljivom Bogu,
volim da mislim kako nakon svega dođu kući
i pišu pesme, pa ih recituju sutradan kada ispune normu.
Možda sada očekuješ da kažem nešto o prazniku
tvojih očiju, kada si otišla kako sam bledeo
pod mesečinom i bio disciplinovan pacijent renomirane
psihijatrije, ništa od toga. Pamtim još samo način
na koji si se češljala, široko, grubo, kao da kosiš,
i razume se, tvoje dlake na najluđim mestima, zaboravi.

Pet je i trideset, hladi se u kalupima čelik,
Mr. Blye Sky curi kroz zvučnike, još malo
pa ću ustati, otvoriti vrata, sneg koji leži tamo –
prosto izaziva da stavim rukavice, uzmem lopatu
i obračunam se s njime, a kada se dovoljno umorim,
vratiću se unutra, oteravši k vragu glas koji vrišti:
Pevati o velikim stvarima!

Ako zaspim voleo bih da sanjam javorovo lišće...
Umesto njega, znam,
sanjaću Boga kako mi važnim glasom saopštava
preispoljnu glupost:

Sine, sve te novine ne štampaju radi informisanja,
već da bi se prodale.

Onda će kažiprstom otvoriti moju lobanju
onako kako specijalni nožić otvara konzervu sardina.


Moja soba liči na uviđajni poligon

Moja soba liči na uviđajni poligon:
samo trobojna signalna traka
& službeni kerber da ograničava pristup
nedostaju, sve ostalo je tu.

I udubljenje u krevetu –
sa ocrtanom konturom tela,
i miris utekao iz deponovanog sarkofaga,
ispreturani predmeti
u čijem se fosfornom svetlucanju
razrađuje sinopsis
za kriminalistički film.

Uspeh je vezati se  za ukočenu sliku –
izvan koje sve postoji samo pod velikim
znakom pitanja,
u nekoj vrsti obamrle zamišljenosti,

pomišljam dok se uvlačim u svoju sobu,
oprezno, na prstima,
još uvek u potrazi za izmaklim petljama detalja,

otiscima ostavljenim na stolu, kristalnoj čaši,
krevetu, na kojem ću,
bez svesti o sebi, ravnodušno sačekati

podnevnog anđela,
svog nasmejanog ubicu.


Kada mašina smrti odbije poslušnost

Motelski kreveti škripe,
mrak se uvlači pod pokrivače,
kožu, ulazi u krvotok,

a ja mora da sam bio prilično umoran
kada sam propustio
predstavu,
putujući show:

eho ukočenog aplauza
jedino je ostao od svega,
i možda:
izvesna uvređenost
najupornijih sova,
koje su, mamurne,
jedva sačekale
poslednji čin.

Kao kada mašina smrti odbije poslušnost
i počne da vrti
u prazno,

moje telo me stropoštava na sredinu sobe,
pravo u čeljusti
glomazne stolice od pruća,

osut borealnim treperenjem sa ekrana
na njoj ću sačekati –
anafilaktički šok,
rano buđenje,

kao svaki pravednik posle noći
potrošene na Prokrustovom krevetu.


Ništa se tu nije moglo uraditi

Recimo da je svega više bez čega se može nastaviti:
tvoja najlonska čarapa pucketa i rasprostire
elektricitet  kao stari filozofi svoje misli.
Kada je odložiš ona ne pripada više tebi, već prostoru,
sobi, kao i mi sami.

Zvono tri puta udari žestoko,
policijska sirena zavija tako glasno, uskoro će sumrak
i valja biti posebno oprezan da se ne zatekneš
na uličnom poligonu,
u pokretnom pozorištu senki gde zavesa svaki čas pada,
a glumci izmoždeno stoje a da nisu izgovorili ni jednu reč.

Sve se manje ima šta žrtvovati: pod oltarom mirno
spava zmija,
i tu se baš ništa ne može uraditi, baš kao sa ovom pesmom:

recimo da sam hteo da bude o tebi,
kako se uvlačiš pod pokrivač iznad kojeg štrče samo pramenovi
i oči, nešto što te odaje,
ali sirena zavija isuviše glasno, možeš samo da zavidiš
onima kojima je oduzet i sluh i vid,

i kojima je odavno jasno da se u mraku konture jasnije naziru,
a reči stiču tvrdoću,
kondenzuju se u nešto čvrsto, opipljivo,
postaju stvar, predmet, artefakt, tek kada se izgovore
u tišini  potopljenog broda, u tišini katedrale. 

 

Ognjen Petrović je rođen 1981. u Beogradu. Piše poeziju. Pesme je objavljivao u Beogradskim novinama, časopisu Akt, kao i u mnogim zbornicima poezije. Rukopisna verzija zbirke pesama Kečevi & osmice biće štampana u ediciji Prvenac SKC-a iz Kragujevca krajem 2011. godine. Na festivalu Šumadijske metafore 2011. nagrađen prvim mestom (zbirka pesama Prekid prenosa u pripremi za štampu). Živi u Mladenovcu.